Planirale smo da  izađemo negde. Nina je kupila 5 karata za meni unknown heavy metal LA band. Nina, njen decko Karlo , njegov neki prijatelj Jon, Ninina najbolja prijateljica Ivy i ja.  Meeting point je bio Karlov stan. Ivy, Nina i ja smo došle zajedno.  Pozdravile smo se sa Karlom i upoznale Jona.

Nisam verovala da je  stvaran. Izgledao je fenomenalno. Izmišljeno. Izmaštano. Magnet. Visok, crn, zgodan, pametan, govori španski, engleski (maternji) , francuski, malo nemačkog i malo srpskog. Bankar, ili tako nešto. To je bilo ono što mi je Nina ispričala, a njoj rekao Karlo. Bila sam hipnotisana, ne tim činjenicama, nego nekim šarmom koji se širio prostorijom, kao u crtaćima.

On je objašnjavao nesto, nisam uopšte bila u mogućnosti da pratim njegovu priču, ne zato što je pričao na engleskom, već zato što sam već imala kratke erotske filmove u glavi. Karlo je počeo da se smeje, i tako postah svesna okoline, i činjenice da je Jon ispričao nešto smešno. Nasmešila sam se učtivo, istovremeno tražeći pogledom Ninu i Ivy. Kada su nam se pogledi sreli shvatile smo da ga nijedna od nas uopšte nije slušala. Vrtele smo svoje filmove u glavi, a on je bio glavni glumac. Počele smo da se smejemo istovremeno. Karlo i Jon su nas pogledali malo zbunjeno.

        Par minuta pre polaska se Jon javio na mobilni, i malo zabrinuto rekao da moramo da prođemo kraj njegovog stana. Usput nam je Karlo diskretno objasnio da je došla njegova verenica s namerom da ga iznenadi, da je vozila čak iz Poljske, i da će biti zabavno videti kako će da odreaguje kada shvati da njen verenik izlazi sa 3 devojke i ortakom. Namrštila sam se na činjenicu da on ima verenicu. Nije to devojka, verenica znači zaista ozbiljnu vezu.

Prošli smo pored njegovog stana. Ona je izašla, upoznala se sa svima. Krenuli smo ka Domu omladine. Tamo je Jon rekao da će probati da nađe kartu za nju kod tapkaroša. Nina se ponudila da mu pomogne, da ga tapkaroši ne “oderu” zbog akcenta, ili činjenice da je stranac. Katarina je rekla, na engleskom, sa jakim ruskim akcentom, nešto meni i Ivy, ali ni ja ni Ivy je nismo čule, pa smo samo klimnule glavom, i rekle :

-'Yeah, sure'.

 Kasnije nam je Karlo rekao da je ona ustvari rekla da bi nama verovatno odgovaralo da ne nađemo kartu za nju, a mi smo to potvrdile.

        Nekako smo ušli unutra, i sve konverzacije su prestale, zbog glasne muzike. Ipak nisam uspela da  obuzdam smešak kad je Katarina rekla da ima 29 godina, i kada je shvatila da ja imam (eh, lepa vremena) 22, Ivy 21, a Nina tek 20 godina.  Malo mi je bolo oči to što ona ima neki bež džemper, tako da je izgledala kao da se uopšte ne uklapa u čitavu gothic-heavy okolinu. Nina mi je rekla da se Katarini olakšanje razlilo licem kada je shvatila da je ona ustvari Karlova devojka, a ja njena sestra, a Ivy drugarica, mada je do kraja večeri naivno verovala da smo Ivy i ja ljubavnice. Ustvari, Ivy i ja smo se držale za ruke, i onda smo se izdvojile, da bi mi ona ispričala nešto što nije stigla tih dana. Veče bi bilo totalna katastrofa, da nas Jon nije pozvao na svoju rođendansku žurku, koja je bila u planu za koji dan kasnije. Došle smo kući uglas pričajući o tome koliko je Jon dobar frajer. U glavi sam već pravila strategiju eliminisanja Katarine.

Leteo sam iz Pariza za Njujork, kad sam upoznao Katarinu. Sedela je do mene, i razgovor je krenuo nekako spontano. Saznao sam da je glumica, jako popularna u Poljskoj, kako radi neku seriju u LA, spomenula je i da ima dečka. Privukla me je. Nisam joj tražio broj telefona, možda zato što sam se tek navikavao na činjenicu da izgledam mnogo drugačije nego na koledžu. Prošlo je više od 10 godina, salo sam istopio, vežbao sam, ali sam zaboravio da izgubim stidljivost negde usput.

        Sreo sam je posle par meseci u Njujorku, na nekom prijemu. Prepoznala me je , i prišla sa opening line-om:

-        Nisam te pitala, ali dajem sebi slobodu da pretpostavim da si Crnogorac...-

Te noći smo zaglavili u krevetu, i počeli da se zabavljamo.

        Iz CA sam se uputio u Evropu. U Srbiju. Bila je 2000. godina, nešto se dešavalo tamo, ekonomija im je bila sjebana, imali su hiperinflaciju devedesetih,  par ratova, to je bilo mesto za naučiti nešto o tranziciji. Mogao bih i da doktoriram na tezi: Ekonomija zemalja u tranziciji. Od svih mesta na svetu izabrao sam Beograd i zato što sam poreklom odavde, ali i zato što je Srbija bliže Poljskoj nego CA.

        Sa Katarinom sam proveo mnogo prelepih trenutaka. Ona bi dolazila svakog drugog meseca u Beograd, ja bih svakog drugog meseca išao kod nje, na par dana. Long distance relationship. Dopadao mi se njen stan, svetao, pun cveća i knjiga pisanih ćirilicom. Bila je opterećena skijanjem, zato što je rođena na snegu, i insistirala je da provodimo po 15 dana godišnje na planini, gde bih se ja smrtno dosađivao, uživajući u njenoj veselosti. Kuvala je dobro, ali ne previše često. Osećao sam se sigurno sa njom, bio sam zaštićen njenom srećom, i ozaren njenim svetlim očima boje belog vina. U seksu je na mahove bila krhka, podatna, ali u nekim trenutcima sam mislio da ću izgoreti između nogu pomahnitalog orkana. Voleo sam je.

        Pošto sam stigao u Beograd nisam baš imao predstavu šta bih radio tu. Ne bi mi bilo teško da se zaposlim bilo gde na svetu, sa svojim preporukama, ali ovaj grad me je izazivao svojim siromaštvom. Zaposlio sam se u ministarstvu finansija, i shvatio da me tretiraju kao neko dete koje je došlo na razmenu studenata. Tako su me i plaćali. Niko nije shvatao kako da me upotrebi u zemlji kojoj je potrebna sva pomoć koju može da dobije. Navala nečeg što bih mogao nazvati samo patriotizmom me je obuzela. Želeo sam da pomognem narodu koji je bio na dobrom putu da sam sebe uništi, mom narodu. Svoju energiju sam usmerio na popravljanje uništenih finansijskih institucija.

        Upoznao sam mnogo ljudi na poslu. Karlo je bio jedan od njih. Njega je američka vlada poslala kao ispomoć ovdašnjim pomalo izgubljenim bankarima i stručnjacima. Karlo mi se dopao, par puta je insistirao na našim viđanjima, pa smo tako uspostavili zaista dobar odnos. Imao sam utisak da je njemu mnogo teže da sklopi bilo kakvo prijateljstvo u Srbiji, pošto su ljudi ovde surovi- voleće te ukoliko dobro izgledaš. Moj društveni život je cvetao, pozivan sam na žurke, koncerte, prijeme, upoznavao sam mnogo ljudi. Krug mojih poznanika se širio. Beograd nije baš toliko veliki, pa se posle godinu dana mog boravka ovde, dešavalo da izađem iz stana i na putu do prodavnice popričam sa par ljudi, po pravilu onih dana kada mi nije ni do čega.

        Beograd je počeo da mi se dopada. Njegove lepljive ulice, čudne građevine, bezbroj noćnih klubova, kafića, kafana, prelepe žene, čudni ljudi, promukla šaputanja, snovi na javi i java u snu. Grad ima dušu, staru vekovima, i prožimanu uticajima mnogo kultura. Ovde se spaja Istok i Zapad. Beograd – centar sveta, tako su smatrali njegovi starosedeoci.

 ----------------------------------------------------------------

-What do you think by that?- upitao sam Karla, tek radi održavanja konverzacije. Udobno sam bio zavaljen u fotelju u Karlovoj dnevnoj sobi, pričali smo o nekim potencijalno dobrim investicijama na tokijskoj berzi, i čekali smo neke cure, sa kojima je on hteo da me upozna. On mi je zaista dobar prijatelj, radi čak i neke stvari koje kao da treba da mi kažu da on želi da produbi naše prijateljstvo- npr primetio je da nemam VCR u stanu i dao mi je neki  stari video. Cenio sam to.

Konačno su se pojavile devojke. Hteo sam da izađem van, postajao sam već pomalo nestrpljiv. Upoznao sam ih, bile su simpatične, jedna od njih je bila Karlova devojka, druga njena prijateljica, a treća njena sestra . Gledale su me pomalo zbunjeno, tako da sam počeo da pričam Karlu nešto o američkom fudbalu, tek da razbijem neugodnu tišinu. Devojke su pažljivo pratile moje izlaganje, i odjednom su istovremeno sve počele da se smeju. Nisam govorio ništa smešno, pa sam malo zbunjeno zastao, da bih Karlovu kretnju rukom shvatio kao:- Nastavi.-

-Interna fora- rekla je jedna od njih. Ko bi još razumeo žene.

Krenuli smo, posle još jednog pića. Osetio sam da mi mobilni vibrira, nisam imao nameru  da ga proverim, ali posle trećeg puta- bacio sam pogled. Telefonski broj mog stana u Beogradu, od koga je ključ imala samo moja verenica Katarina, koja mi se jutros javila iz svog stana u Poljskoj.

- This is Jon- javio sam se.

-Hey, where are u, I wanted to surprise u, but u r not home!.- rekla je Katarina na savršenom engleskom sa ruskim neizbrisivim akcentom. Rekao sam joj da ćemo je pokupiti za par minuta.

Slegnuo sam ramenima i rekao Karlu i devojkama da moramo da prođemo pored mog stana. Ionako nam je bilo usput. Katarina je čekala ispred ulaza u moju zgradu. Zagrlila me je, i ja sam, ali nikako nisam mogao da obuzdam neku negativnost, koju sam osetio prema tome što je došla nenajavljena. Kao da je htela da me kontroliše. Potisnuo sam tu misao, i nasmešio se tome što je vozila ceo dan da bi me videla.

Ispred Doma omladine sam shvatio da imamo kartu manje. Karlova devojka je tada dobila ime, makar u mom svetu- Nina mi je ljubazno ponudila pomoć, pošto je moj srpski jezik sa izrazito američkim akcentom mamio tapkaroše da mi naplate duplo više, ali sam nekako instinktivno odbio. Nervira me kada ljudi misle da se ne snalazim. 

Bend je bio ok, nikad ih nisam čuo u LA. Svirali su neki pank rock, i bili su malo 'teži' nego što sam ja navikao. Katarina se vidno uznemirila kad je čula da najstarija od devojaka sa kojima smo izašli ima 22 godine. Ne shvatam ja tu krizu oko tridesete, tek sam par godina stariji od nje, ali se ne sećam da sam se tripovao oko mladića u 20im kad sam punio 30. Ja sam shvatio da ona ima neki bež džemper na sebi, koji je izgledao pomalo odudarajuće od atmosfere zadimljenog punk koncerta. Ustvari, ne mogu se setiti da sam ikada ijednu devojku u Beogradu video u džemperu  uveče. Ninina sestra i drugarica su nešto učestalo šaputale jedna drugoj, i zapazio sam par puta da su se dodirnule onako ovlaš - preko grudi ili preko kukova.

U neko doba smo krenuli kući, Katarina i ja smo lagano šetali, uživajući u poslednjim trzajima ledenog januara. Pričali smo nešto, ne sećam se šta. Razmišljao sam o tome zašto me njena poseta nije prijatno iznenadila.

Izašla je iz kupatila u sexy belim gaćicama. Setio sam se da je perfektno građena, tek kada sam je video. Izuzetno čvrst stomak. Kratka plava kosa je odavala njenu krhku stranu. Uzela je jednu od mojih starih majica iz ormara. Privila se uz mene. Dodirnuo sam njenu butinu, i osetio da se ukrućujem. Potražio sam njene usne, koje su spremno čekale poljubac, počeo sam da je ljubim jako, ne znam zašto sam odjednom bio grub, hteo sam da je uzmem odmah...

Ne znam da li je to bilo zbog bež džempera, same svirke, sestre koja je ovlaš okrznula rukom desni kuk jako zgodne drugarice, previše vina, ali te večeri nisam rekao Katarini da je volim. Nešto se promenilo.

Žurka je je bila zakazana za   petak. Katarina je bila u Poljskoj, dovoljno daleko i od očiju i od srca.

Mi smo stigli oko deset uveče i bili smo među prvima. Upoznala sam Darka, najboljeg Jonovog druga, i još neke zanimljive likove. Došla sam sa Karlom, Ninom i Ivy. Oko dvanaest je žurka bila u jeku. Ne znam šta sam pila, ali znam da mi je bilo neverovatno lako da igram, i da sam bila svesna očiju uprtih u mene. Imala sam na sebi usku crnu suknju do kolena sa ogromnim razrezom napred, na desnoj nozi, neku običnu crnu pripijenu majicu,  čizme do kolena, mrežaste čarape. Pre nego što smo krenuli na žurku obula sam roze kratke čarapice preko mrežastih, koje su imale funkciju da me spreče da odem u krevet sa Jonom, pošto bi bilo malo bezveze da skinem čizme i da se pojavim u tim smešnim roze čarapicama. Ivy me je zezala da je bitno da sam izdepilirana, i da ne veruje da će me čarapice sprečiti.

Sve u svemu žurka je bila super, Jon se trudio da nam posveti pažnju maksimalno, i izvinio se par puta zato što ne može non-stop da bude sa nama, zato što je to ipak njegova rođendanska žurka, ali ja nisam mogla da izdržim a da ga ne pratim pogledom po prostoriji.

        Negde malo posle dva smo se dogovorili da krenemo kući, i tražili smo Jona da mu se javimo. Rekao mi da bi voleo da  ostanem sa njim, i kako će verovatno većina ljudi da krene uskoro, pa će moći da mi se posveti. Naravno da sam ostala. Zaista je većina ljudi krenula u narednih nekoliko minuta,  sala je ostala poluprazna.  Ne znam kako smo zaglavili sa njegovim drugovima skačući u ritmu neke lude pesme.  Odjednom je DJ pustio neku pesmicu za ples. Zagrlio me je, osetila sam da se topim, srce mi je lupalo kao ludo.

Ne znam otkud se stvorio neki zid iza mene, ljubili smo se, njegove ruke su bile svuda po meni, nisam mogla da se odvojim od njega, u stomaku sam osećala leptiriće. Sve je na trenutak izgubilo smisao. Postojali smo samo mi, i taj zid na koji sam bila naslonjena.  To je trajalo par minuta, ili par sati, ne znam.

Jon je predložio da odemo do njega. Nisam bila sigurna šta hoću.  U glavi su mi bile roze čarapice koje imam na sebi i tona alkohola. Pokupili smo jakne, on je stavio neku crnu kapu, koja je bila praktična ali mi se nije dopala,  umotao se u šal. Napolju je bilo ledeno februarsko jutro, moj mantil je bio previše tanak, znam i  da mrežaste čarape nisu preterano prijatne za nošenje u to doba godine. Jedino o čemu sam razmišljala je da li sam dovoljno seksi. Bila sam, pa ako sam se zato smrzavala, onda je  u redu.

 Šetali smo, ja sam objasnila kako ću ga ispratiti kući, pošto ostajem kod sestre u stanu, a ona živi u njegovom susedstvu. Ne sećam se o čemu smo pričali. Konverzacija je tekla nekako normalno, neuštogljeno, opušteno, oboje smo se smejali. Pričali smo kao da se oduvek znamo, bez ustezanja. Pred ulazom u njegovu zgradu, pomalo oklevajući, pozvao me je da svratim. Rešila sam da ostanem kod njega. Popeli smo se na 4. sprat, i ušli u njegov stan. Nisam očekivala da je pomalo rustičan, pošto sam znala u kakvom stanu Karlo živi , ali mi se možda zato i dopao ovaj. Nekako sam dobila utisak da možda  nismo toliko različiti, da je on možda neko normalan , ko sebi ne može da priušti luksuzan stan na Dorćolu, i kome neće smetati moja siromašna porodica, mala kućica u centralnoj Srbiji, mama koja sama sadi svoje povrće. Stan je bio dvosoban, sa visokim tavanicama, jednom minijaturnom terasom i dnevnom sobom koja je bila neuspeli pokušaj imitiranja renesansnog stila. U spavaćoj se nalazio ogroman krevet, TV, i par polica. Bacila sam pogled na knjigu koja je stajala pored kreveta- zbirka nekih priča na engleskom. Ogromno ogledalo je stajalo neposredno blizu ulazniih vrata. Imala sam utisak da su sve prostorije međusobno povezane, spojene u jednu, zato što su sva vrata bila otvorena.

Pitala sam ga smem li da se istuširam, rekao mi je da se osećam kao da sam kod svoje kuće.  Obradovala sam se zato što sam shvatila da je to prilika da se oslobodim tih glupih roze sokni u kupatilu. Skinula sam se, sokne ostavila u čizmama, brzo istuširala.

 Izašla sam iz kupatila obmotana peškirom,  poluvlažne kože. Osećala sam se poželjno. On je bio jako poželjan..Tražila sam mu neku majicu, za spavanje, našao mi je neku staru, rekao da je to majica njegovog ragbi tima sa koledža, navukla sam je, počeli smo da se ljubimo. Obreli smo se u spavaćoj sobi, tumarajući i udarajući u nameštaj na putu do tamo, skinuli smo se, ljubili, mazili, predigra je potrajala neobično dugo, i..

Nešto nije funkcionisalo kako valja. Fiksni telefon je počeo da zvoni , i nije prestajao. Jon ga je  ignorisao. Mislila sam non stop da ga  zove Katarina, i već sam mislila kako ta žena ima neko šesto čulo.  Nisam ga uzbudila dovoljno, ili je to bila samo posledica previše alkohola konzumiranog te noći ( kako sam se kasnije tešila), ili možda telefonske zvonjave.  On prosto nije mogao, verovatno zato što se osećao krivim. Onesvestili smo se, u neko doba, isprepletani…

Probudila sam se dva sata kasnije. Bilo je skoro pola 9 ujutro. Osećaj koji te prati kad se probudiš u nečijem krevetu se ne menja s godinama. Rešila sam da se išunjam iz stana, da bih izbegla bilo kakvu mučnu tišinu ili nelagodnost zvanu ‘jutro posle’. Svejedno sam htela da uzmem njegov e-mail od Karla, pa ćemo već ostati u kontaktu. Uostalom, on je veren. Polako i tiho sam se obukla, poljubila ga u obraz lagano, i na prstima se išunjala iz stana.

Trebalo je da otpešačim samo par ulica dalje, do sestrinog stana. Na ulici sam shvatila da sam jednu samodržeću čarapu obukla naopako, i da mi zato spada. Zastala sam iza nekog auta, i pokušala da je namestim, ali je ona i dalje padala. Bez obzira na tu sitnicu  osećala sam se kao da sam na vrhu sveta. Dan je bio februarski sunčan, sve je izgledalo bolje nego juče.  Ako sam njega mogla da dobijem, moći ću bilo koga. Nije da sam baš mnogo dobila… Ali on je divan, praktično oženjen , a ja sam uspela da ga dobijem. Ustvari, skoro sam uspela. Kao da sam dohvatila nedostižnu igračku. Pevušila sam: I feel good, ne, na, na ..  Samopouzdanje je izbijalo iz mene, i prelevalo se na izloge, kaldrmu, prolaznike. Ceo grad je digao ponosno glavu uvis.  Ušunjala sam se u sestrin stan i zaspala…

Gledala sam na tv-u prethodne noći neki film sa Demi Mur, gde neki lik daje milion dolara za noć sa njom. Valjda sam zato narednog jutra (poslepodneva) startovala na nekom chatu lika sa nickom MILIONER:

- Daš milion dolara za noć sa mnom? -

-Samo ako izgledaš kao Demi Mur. -

-Izgledam bolje!-

Ovaj chat je potrajao par sati, završio se razmenom telefona.

Iste večeri sam dobila neodoljivu želju da izađem. Nazvala sam Ninu.

-Hoćeš da izađemo?-

Sunula je pregršt izgovora u slušalicu, koju sam spustila minut kasnije. Pozvala sam par ljudi sa kojima sam htela da idem, svi su već imali nešto isplanirano. Okrenula sam onda prijateljicu koju zapravo i nisam htela da vidim (ovoga se sećam zato što sam 10 dana smišljala izgovore koji bi je naterali da prestane da zove. ). Našle smo se u gradu, ja sam je odvukla na neko izvikano mesto. Pričale smo, ili sam mahom ja pričala, ne volim neprijatne pauze koje se pretvaraju u beskonačne rasprave sa samom sobom o tome kako mi je uopšte palo na pamet da izađem sa  ovom osobom. Uprkos svim mojim nastojanjima da održim konverzaciju, ponestalo mi je gluposti o kojima bih pričala, pa sam rešila da je pametnije otići, dok još uvek situacija nije postala nepodnošljiva. Ipak je društvo 90% uspešnog izlaska, a ovaj moj se na početku već pretvorio u katastrofu.

         Krenula sam kući. Slučajno sam bacila pogled na telefon. 1 message recieved. Vlada, lik sa chata od pre par sati, me je pozvao na čašu vina, koje bi me ugrejalo posle smrzavanja po gradu. Bacila sam pogled na sat. 22.15h. Isuviše rano za kući, ali dovoljno kasno da odbijem poziv nekog neznanca. Razmišljala sam, dvoumila se, u međuvremenu mi je naišao prevoz, ušla sam u rasklackani tramvaj, i vratila SMS:

- Kuvano vino. Gde se nađemo?-

Pozvao me je.

-    Gde si ti sad?- pitao me je.

-         Na tramvajskom mostu, u prevozu, idem ka Novom BGDu.-

-         Siđi u kralja Petra.-

-         Kakav bre kralj Petar, ja idem u skroz suprotnom smeru.-

-         Nckjdfhjurhfnv-

-         Ja tebe ne čujem uopšte-

-         SIĐI KOD SAVA CENTRA!!!-

-         A...Pa što ne kažeš...Ok.- 

Posle par minuta sam stajala na dogovornom mestu, čekajući nekog ko nije znao ni moje pravo ime. Auto se zaustavio pored mene. Ušla sam unutra. Sebi sam rekla, malo neubedljivo, kako se loše stvari meni ne dešavaju.

         -Ćao.-rekoh.

Plave oči, koje sam videla na fotografiji tog popodneva.

         - Ćao. Drago mi je što si prihvatila moj poziv, mada, iskreno nisam očekivao da hoćeš. Nisam ja od onih koji ribe kupe na chatu.- Nasmejao se.

Zaustavio je auto pored nekog marketa i zamolio me da sačekam par trenutaka. Mogla sam otvoriti vrata i otići. Nisam.

-         Gde idemo?- setih se da pitam.

-         Kod mene. Nisam baš planirao da izlazim.- pokazao mi je gestom da nije baš prikladno obučen. Istina je da je imao taman toliko vremena da izleti iz kuće da me pokupi. Stigli smo. Bila sam skroz dezorijentisana.

Lift, u kome te ogledalo bolno tera da shvatiš da nisi savršena. Zato mrzim neon. Ušli smo u stan. Postoji nešto, neki fluid, koji sve ružne misli gura u neki skriveni kut mozga. Ne znam kada sam postala svesna da nisam čak ni sigurna da je Vlada njegovo pravo ime. Kuvao je vino, pričao o sebi. Obišao je sva mesta o kojima sam ja godinama unazad maštala.  Neke slike su se zatekle u stolu, bacila sam pogled. Bivše. Razgovor je tekao spontano, pravio je rukavce po našim aluzijama, sve je izgledalo previše lako. On je izgledao malo nestvarno. Zanimljivo. Duhovito. Negde tu slučajno spomenuh da sam promašila vek u kome je trebalo da budem rođena.

-         I ja sam.- reče.

-         Koji?-

-         XVI, Francuska, Luj XIV, Versaj, Sunce...- reče.

Prošlo je dosta vremena dok sam došla sebi od zaprepašćenja.

         - Od svih jebenih vekova, celokupne svetske istorije, ti si izabrao baš taj!!!

Nasmejao se mojoj reakciji.

-         Zašto bi to bilo čudno? Sjaj, luksuz, raskoš. Ljudi su znali da uživaju mnogo pre nego što je naš jezik dobio pojam za uživanje. -

Nisam mogla da poverujem. Setila sam se perioda kada mi je bilo potrebno da pobegnem od stvarnosti, i knjiga u koje sam rado bežala. Sve, bez izuzetaka su bile o tom periodu. Na par sati je bilo lako postati dama na dvoru velikog kralja, nositi haljine vredne čitavu provinciju, plesati, smešiti se i biti neodoljiva. Moja naivnost bi se malo teško uklopila u afere tog vremena...

         Na trenutak sam primetila bljesak u Vladinim očima. Uplašila sam se.

-         Radiš li ovo često? Upoznaješ likove sa chata i dovodiš sebe u nemoguće situacije? -

Očekivao je odgovor. Ćutala sam.

-         Zamisli sada da se na moj zvižduk iz spavaće sobe pojavi 10ak mojih ortaka, spremnih da te siluju. Kako možeš da znaš da sam ja normalan? Možda sam kreten, manijak, serijski ubica čija nijedna žrtva još uvek nije pronađena... Ili si možda ti prva..- rekao je.

-         Uspeo si. Uplašila sam se, zaista.-

Nasmejao se. Pogled od koga sam se sledila je nestao.

-         Uradio sam ovo da se ne bi uvalila u nešto ružno. Zaista sam se iznenadio što si pristala da me upoznaš. Imala si sreće što si naletela na mene. Do sad si negde mogla da budeš silovana i bačena u neki ambis. Nisu svi ljudi dobri, znaš.-

Izraz olakšanja mi je prešao preko lica. Primetio je to i sa odobravanjem se nasmejao.

-         Moram da krenem- rekla sam.  Bilo je već kasno. Nazvala sam taxi i saznala adresu svog misterioznog, gostoprimljivog domaćina. Oprostili smo se poljupcem u obraz.

On je bio početak proždiranja brzine u koje sam zapala tih meseci. Dobar početak.

-------------------------------------------------------------------------------------

-Znaš šta vidim kad zatvorim oči?- pitao me je Vlada.

Ležali smo na krevetu, u njegovoj spavaćoj sobi. Subota  veče. Napolju užasna zima. Nekoliko trenutaka ranije smo se smejali svima koji se nazovi provode u gradu. Znali smo da se niko nije bolje provodio od nas, te noći.

         -Šta vidiš?- pitala sam, sklupčavši se pored njega.

         - Pa... Mi smo na brodu, mom brodu, ukotvljeni u nekoj prozirno- plavoj laguni. Na palubi smo, pijemo neke egzotične koktele. U pozadini se vidi plaža, posuta zlatnim peskom i okružena palmama. Ti se šetaš, mačjim koracima, po palubi. Spuštaš čašu na sto, lagano odvezuješ maramu koja ti je vezana oko struka i skačeš u vodu sa pramca.- govorio je pomalo lenjo, kao iz polusna.

Plašila sam se da bih mogla vrlo lako da se zaljubim u njega. Zabranila sam sebi to. Tako smo se dogovorili. Znali smo šta hoćemo jedno od drugog. Da on prvi spomene vezu, verovatno bih pobegla glavom bez obzira. To ne znači da nisam o tome razmišljala.

-         Vlado...- oslovih ga. Nikad ga nisam zvala po nadimku.

-         Kaži, mala?-

-         Ispričaj mi o onoj plavuši sa slike.- mazohistički sam zatražila. Njemu nije bilo teštko da govori o svojoj omiljenoj temi- sebi. Nasmešio se.

-         Izlazili smo. Lepa je, ali nešto mi je falilo. Nismo pričali puno. Zajedno smo proveli leto u Egiptu. - rekao je pomalo bezvoljno.

-         Znaš šta sam jednom uradio? - oči su mu obešenjački bljesnule.

-         Šta?-

-         Pre nekog vremena izlazio sam sa nekom malom. Jedne noći smo ležali ovde i posle dobrog sexa, iz čista mira sam joj rekao da sam oženjen. Ni sam nisam znao odakle mi je to izletelo, odjednom. Nastavio sam priču. Pitala me imam li dece. Potvrdio sam.-

-         Kako je ona odreagovala?- pitala sam.

-         Mislio sam da će da se naljuti i izleti napolje. Valjda sam nesvesno i želeo da to uradi. Međutim, ona je počela da priča kako želi da nastavi da se viđamo i dalje i kako joj to nije važno. Iznenadio sam se. Nisam joj rekao da sam je slagao. Posle par nedelja smo prestali da se viđamo. Posle možda godinu dana me je srela u gradu. Pitala me je kako mi je žena i šta mi rade deca. Počeo sam da se smejem. Ortak me je pitao : - Kakva bre žena?- . Devojka mi je bacila pogled pun užarenog ugljevlja, besno se okrenula i otišla. - završio je priču.

-         Jebi mi majku ako si ti normalan. A zašto si to uradio?- upitah.

-         Nemam pojma. Došlo mi je. -

Posegao je za cigaretama koje su se nalazile na noćnom stočiću. Odmah pošto je zapalio sebi, uzela sam mu je.

-         Došlo mi je- rekoh. - Zapali drugu... - požudno sam uvlačila dim. Smešio se.

-         Vlado, ne bi valjda meni to uradio?- Jedino što sam mu ikad tražila je da me nikada ne laže.

-         Ne... Ti si nešto drugo. Iskreno, ne sećam se da sam sa nekom devojkom bio iskren kao sa tobom. Znaš da slušaš. Kao da te poznajem milion godina. - Skoro je uvek znao da ubode da kaže baš ono što bih da čujem.

-         Ej, sad se setih, bila je tu još jedna mala, koju nisam znao kako da otkačim. Rekao sam joj da se zauvek selim u London. To i nije bilo tako loš izgovor, dok je mesec dana kasnije nisam sreo u gradu. Osećao sam se malo uvrnuto, zbog toga.-

Spustila sam glavu na njegovo rame. Bio je u nekoj širokoj majici. Nije je skidao, ni u krevetu. To mu nije smetalo da ne nosi donji veš. Osetila sam njegovu ruku kako lagano klizi po mom bedru, stomaku... Njegovi dodiri su izazivali momentalnu hemijsku reakciju u mojoj glavi. Znao je kako da me natera da budem strpljiva, pokorna, robinja. Ruke su mu bile svuda po meni. Glava mi je visila preko ivice krveta, nokte sam zarivala u šake, trzaji.. Drhtaji... Govorila sam nepovezano.. Osećala sam se kao lutka, lomljivo i na mahove sam vrištala:- ne!!! Ne....Ne...-

Rukom mi je prekrio usta. Besno sam ga ugrizla. Vratio mi je pljeskanjem po boku.. Nije mi bilo jasno zašto ga to uzbuđuje, ali sam se prepuštala... Njegove usne su nalazile moje baš u onom trenu kada sam želela poljubac. Naši pomešani otkucaju srca, vreli dah, miris duvana ... Oznojeni, sručili smo se jedno pored drugog. Nisam mogla da ustanem. Bacio mi je peškir, koji se nekako stvorio na krevetu.

-         Najbolji si, babe.- rekoh, dolazeći do daha. Zaista sam to i mislila.

-         Za sve je potrebno dvoje. Nisi loša inspiracija. - dobacio je, sa smeškom, i otišao do kupatila.

Kad se vratio, ja sam još uvek bila u istom položaju, paleći cigaretu.

-         Zapali i meni. - pružio se pored mene. Zazvonio mu je mobilni. Javio se i pričao telefonom narednih 5 minuta. Neko ga je zvao da izađe u grad. Pošto je spustio slušalicu, iščitao je poruke.

-         Babe, a zašto ti  ne bi išao u grad? Ja ionako palim kući.- rekla sam.

-         Ostani noćas. Neću da izlazim. -rekao je.

U jednom deliću sekunde sam poželela da ostanem, ali sam tu želju istog trena upucala u glavu. I šutnula, da se osiguram da je mrtva skroz. To bi značilo da sam slaba, da mi je stalo, da želim da se probudim pored njega. Naglo sam ustala i počela da se oblačim.

-         Babe, rešeno je. Ideš u grad. Subota je, svi te zovu da izađeš, a i ide ti se u grad. Ja sam pospana. I, da, ovaj, ja sam fino vaspitana cura, i ne spavam po tuđim kućama.

Stvarno sam želela da odem. Opasna toplina mi se širila krvotokom. Osećala sam da upadam u zamku.

         -Možeš mi, molim te, pozvati taxi?- pitala sam. Pozvao je.

-         Stiže za 5 minuta. Ti si zaista sjajna. - reče mi.

-         Kako to misliš sjajna?-