PREDRASUDA


Hodam uz tebe polako.
zastanem samo da u srcu zapamtim taj trenutak.Pricash mi neshto veselo...ne razumno cak ...
Ne shvatam smisao jer govorish brzo i ne povezano,skacuci s teme na temu.
govorish o besmislu,ljubavi koja prolazi a onda iznova o sreci koja postoji .
govorish o neznosti,postojanju,neimanju svega sto pokrece....veselim glasom,koji na krik lici.
pitam se da li si sretan,dok osecam da te volim?porazavajuca misao o toj ljubavi kao o otkrovenju,ostaje zarobljena u sekundi izmedju tvoje dve nove recenice.
hodamo polako....
okreces se i ja sada jasno sagledavam tvoj duboki pogled.
ne smes me poljubiti....
ne smes me dotaci.dok govoris i dalje o prolaznosti svega oko nas.
moja ruka,nalazi tvoju i ostaje tu.neznost prelazi preko tvoga lica.....kazes,da ti je potreba za njom velika,da te niko ne razume,da patis ali da si velicina,da umes to sve da sakrijes.....
smejem se...bas tada i ti se okreces da me sagledas.
neka velika jata ptica prelaze preko nasih glava.savijas se da me poljubis,nezno.
tvoje usne,osecam kao lahor.skoro da me nisu ni dotakle.
nastavljas da pricas,sada veselije....opusten u tom vakumu izmedju dva trenutka i dve recenice.

Nadja