Zima 97. Samo što je počela. Čekam ga u ciklama kaputu ispred svog ulaza. Sneg. Škripi. Volim sneg.
Šklopocija staje predamnom. Otvara vrata. Auto se raspada. "Upadaj!" Ne gledamo se. Vozi. Pozadi nema sedišta, dvoje naših prijatelja sede na gajbicama od piva. Smeju se. Razmišljam da li bih mogla da budem sa tipom koji vozi krntiju od automobila, još karavan, nema grajanja. Upropastiću kaput. Mama donela iz Češke pre milion godina.
Mogu. I jesam. Sedim u tom jebenom autu, zar ne? Kaputu je vreme da bude upropašćen.
"You do something to me (something deep inside...)"
Kakav glas..! Šta je ovo jebote?
Kao paralisana slušam do kraja. Boli me uvo za sneg. Za kaput. Za gajbice. Za hladnoću.
"Šta je bre ovo...?"
"Paul Weller."
"Nikad čula"
"Dobro?"
"Da ne poveruješ..."
Eto, to je to. Sećanje. Pesma. Ljubav.