Jednom davno, kao mala, volela sam štikle. Zvala sam ih - štrifke. I volela sam disko muziku. I volela sam mog deku. I Riblju Čorbu.
Za tamo neki jednocifreni rodjendan, skoro dvocifreni, dobila sam ploču. Crn omot. Sa glavom kokoške koja viri iz ljuske.
Kad je Bora bio Čovek pisao je. Kao Bog.
Kad je Bora bio Alkoholičar pisao je kao Pijani Bog.
Kad je Bora postao mator, pisao je budalaštine. I sve radio za inat. Pišao u vetar. Jebavao Ale.
Sad se sveo na Savetnika. Propalog. Jadnog.
Žalost? Ma ne.
Životinja.
A pisao je....
Zašto tebe da nosim na duši
nema smisla da ratujem s tobom
dobra moja idi s milim Bogom
ja ne znam šta ću sam sa samim sobom
prošao sam davno cmakanje u parku
držanje za ruke
ležanje na travi
ne prodajem zvezde ni šarene vaze
suviše me toga
suviše me toga
zviznulo po glavi
necu da ispadnem životinja
ja ne umem u dvoje da trajem
ja sam ti ljubavna sirotinja
otimam a ništa ne dajem
mogu da ti valjam samo dva-tri dana
u osećanjima užasno sam štedljiv
ja sam solunac vagon - restorana
i priznajem, priznajem, priznajem da sam
nema smisla da ratujem s tobom
dobra moja idi s milim Bogom
ja ne znam šta ću sam sa samim sobom
prošao sam davno cmakanje u parku
držanje za ruke
ležanje na travi
ne prodajem zvezde ni šarene vaze
suviše me toga
suviše me toga
zviznulo po glavi
necu da ispadnem životinja
ja ne umem u dvoje da trajem
ja sam ti ljubavna sirotinja
otimam a ništa ne dajem
mogu da ti valjam samo dva-tri dana
u osećanjima užasno sam štedljiv
ja sam solunac vagon - restorana
i priznajem, priznajem, priznajem da sam
neupotrebljiv
Slava mu!