Tako sam umorna... Tako prokleto umorna. Od osmeha koji ne govore nista, ali znace pripadanje, toplo okrilje, sigurnost dodira... Umorna od beskrajne igre predvidjanja sledeceg koraka, narednog poteza, postavljanja zamki... Umorna od kratkotrajnih dobitaka i preteskih gubitaka za kojima se niko ne osvrce...
Pruzi ruke. Tek tako. Jednostavno je. Lako je.
Ne osvrci se. Nije vazno sta te prati dokle god vidis zamucene oblike ispred sebe. Ne jasne. Ne opipljive. Ali dovoljno stvarne da mozes slepim pipanjem shvatiti sustinu.
I nije strasno ako se bojis onoga sto je ispred. Strasno je ako ostanes tu gde jesi...