Beli koverat sa adresom ispisanom kosim, urednim rukopisom u sanducetu za postu. Na poledjini nema adrese posaljioca. Otvaram ga. U njemu jedna fotografija, na njoj drvo na kome siroki zeleni listovi otkrivaju napupele plodove smokve, i jedan smajli na poledjini... Znam od koga je. Od nekog ko zna koliko volim smokve. Da, volim ih, njihov ukus, slast na jeziku, sudar zuba sa ukusima secanja...

I kao da cujem talase mora, kao da je sumrak, kao da se vetar poigrava zavesama koje skrivaju vrata velike terase... Kao da ustajem iz kreveta ciji carsavi, odavno, ne kriju u sebi prijatnu hladnocu, kao da se osvrcem i posmatram usnulo telo koje dise ispod preplanule koze... Kao da sklanjam zavese i posmatram zalazak sunca, glave naslonjene na dovratak, sa tuznim mislima o skorom odlasku... Kao da se lagani dodir mraka spusta na zujavi svet mirisne lavande i visokih cempresa, kao da sa odobravanjem gleda na kakofoniju insekata koji prave smenu u orkestru, dok dnevni zujavci lagano prepustaju svoja mesta zrikavcima... Kao da me telo vuce blize vodi, kao da osecam toplotu sunca zarobljenu u zrncima peska koja miluju tabane, kao da je voda sve bliza meni, iako stojim na jednom mestu zagledana u odbleske vode okupane nebom... Kao da osecam korake iza sebe, necujno skrivene pescanim tepihom, kao da cujem disanje koje se trudi da bude tiho, kao da slutim toplotu drugog tela negde iza sebe, negde daleko iza sebe... Kao da vidim ruke koje se dizu, kao da hitri ples pozdrava prstiju pretrci mojim telom koje odgovara najezenim tragovima tog puta... Kao da uranjamo u slanu postelju koja se smeje svojim saputavim njihanjem i prihvatanjem, kao da se ljubimo, gladno, divlje, oprostajno... Kao da prestajemo da budemo odvojeni, kao da se stapamo upijajuci vodu, upijajuci mirise, upijajuci ukuse onog drugog, stvarajuci secanje koje ce izbledeti na suncu, ali ne brzo i ne odmah, i ne dovoljno da sasvim nestane... Kao da smo teski i kao da smo lenji da izadjemo iz vode, kao da smo tvrdoglavi i kao da se ne razumemo, a pogledi govore sve i proglasavaju nas varalicama i kukavicama koje otvaraju usta samo da bi upili onog drugog...

Kao da smo bili sami u guzvi letnje, morske noci, kao da je zastao da kupi smokve od starog coveka cvornovatih prstiju sa prodornim pogledom i izazivackim osmehom, kao da smo setali, sami i odvojeni, cesuci se o druge ljude dok smo prolazili strmom, kaldrmisanom ulicom, sa kesom smokava izmedju nas, pokusavajuci da cujemo odjek vlastitih koraka po kamenu, kao da je zvuk jedini trag, jedini dokaz koji cemo ostaviti da smo bili tu jednom...

Kao da je bio krevet, i kao da su beli carsavi bili jedino svetlo koje smo imali, dok smo ulazili, poslednji put, u jednu sobu koja se njihala okacena o srp meseca, negde na drugom spratu uzane kamene kucice stesnjene u procepu vremena proslog i vremena buduceg, odbijajuci da pripadne sadasnjosti... Kao da je vetar donosio mirise zivota, vesele glasove, smeh, buku tela zbijenih u male konobe u kojima su se sardele okretale na gradelama okupane maslinovim uljem i ruzmarinom, kao da su deca trcala pod nasim prozorom vicuci "suga" i kikotala se beznadezno se zaljubljujuci po prvi put, onako decije nevino i bezbrizno... Kao da nijedno od nas nije posegnulo za prekidacem, kao da nijedno od nas nije zelelo svetlost sijalice koja bi progutala sjaj zvezda i otkrila nase izdajnicke poglede... Kao da je zamirisala sveca natopljena uljima narandze i cimeta, kao da je treperavo svetlo lovilo tragove soli na nasim telima, kao da nismo zeleli da se tusiramo, kao da smo zeleli da ostanemo slani i zadihani, kao dve skoljke koje su dobile svoje zrno peska da ih zulja i tera da od njega nacine bisere... Kao da su se smokve cepale pred nasim ocima, nudeci svoje meso nasim ustima, kao da je svaka od njih svoje dve polovine dala nasim polovinama, kao da smo ih, ponovo, spajali poljupcima... Kao da su jecaji parali noc negde daleko...

Kao da je doslo jutro, kao da sam se probudila sa bledom svetloscu umorne noci, kao da sam se tiho obukla i uzela svoj kofer, kao da sam se razmisljala da li da se osvrnem, da pogledam da li jos spava, kao da nisam zelela, kao da sam otisla... Kao da je na pustoj glavnoj ulici zastao jedan taksi, zacudjen i obradovan sto ce imati jos jednu voznju pre pocinka neprospavane noci...

Kao da je bio aerodrom, i kao da je glas iz zvucnika objavio let za Beograd. Kao da su naocare za sunce skrivale tragove oko mojih ociju, kao da su skrivale tragove u njima... Kao da je avion sleteo, kao da me je beogradski vazduh docekao svojom gustinom i zagadjenoscu, toplo, prijateljski, uz zagrljaj dobrodoslice... Kao da me je u aerodromskoj zgradi docekao vrisak prijateljica, kao da je njihovo cvrkutanje zvucalo kao neki davno zaboravljeni jezik kojeg se trebalo prisetiti, kao da su reci dobijale znacenje – pocrnela si, kosa ti je izbledela od sunca i soli, divno izgledas, kako je bilo, kako si se provela, pricaj...

Bilo je... Super!

I kao da sam se, tek tada, osvrnula i rekla – zbogom...