Zadrzan dah u ostatcima tecnosti u dve case koje su ostale na stolu, trag prsta na mojoj kozi, zraci sunca koji gamizu kroz spustene roletne uvlaceci se u sigurni polumrak sobe iz koje snovi jos nisu krenuli u svoj uzaludni pohod ka nebu pokusavajuci da se provuku pored hvataca snova kojima su osigurani svi prozori na ovoj kuci...

Mozda strasno gresim sto ih hvatam, sto im ne dozvoljavam da pobegnu i odnesu sa sobom gradju koja im pripada i koja tako tupo i cudno odjekuje pod suncem koje prekriva zidove. A mozda i ne gresim. Ne znam. Jos nisam pokusala da zivim bez njih, jos nisam pokusala da ogoljena i nezaogrnuta snovima grickam dan do trenutka kada se na nebu pojavi bleda svetlost meseca, ponekad tek naslucena kroz mutne zastore oblaka, ponekad jasna, sa neprikrivenim ludilom koje isijava na zemlju.

Noc je moja sudbina...

Volela bih da mogu da ti zamerim mnogo toga. Ne mogu. Zameranje bi znacilo da te dozivljavam kao ovojnicu stvarnosti koja zaokuplja sate, dane, mesece... Ti si deo mojih noci, senka na zidu moje sobe, prosapustana rec koja pocinje i zavrsava u prvom pramenu kose koji joj se nadje na putu, trag ostrih zuba na usnama, noz koji, zariven i sakriven duboko u mesu, svrdla svoj put ka necemu tajnom i skrivenom...

Male lazi, velike lazi, lazi zaodenute sarmom paukove mreze u koju se uplicemo svesno i pristajuci na njih kao na nasusnu potrebu disanja. Osmesi prastanja, kao da govoris - znas da lazem. U redu je. Znam. I prsti koji se traze u mraku prepoznavanja, kao da dodir predtstavlja jedinu istinu koja je potrebna...

Izgovaras tolike velike reci. Pusti... Velike reci obicno kriju u sebi male i, na kraju krajeva, toliko nebitne stvari. Ne govori stvari iza kojih ne mozes stati, ne dozvoli da te obeleze, preuzmu, da nosis njihov znak i teret koji nose sa sobom. U male reci, obicne reci, toliko toga velikog moze da stane, samo ako umes da ih otkrijes, prepoznas, uhvatis. Mada, istina je, male reci su mnogo teze od velikih. Male reci sa sobom nose velika obecanja. One traze, zahtevaju, da iza njih stanes i ispunis ih, inace te progone i melju te, odnoseci san i osemehe u nepovrat.  

Psssst... Cuti... Nevazno je to sto zelis da mi kazes. Ne mozes mi reci nista sto vec ne znam i nista sto vec nisam cula. Tvoje izmisljene istine padaju na plodno tlo, uvijam se u njih kada ustanem iz kreveta da odem po cigarete ili da promenim disk da se zastitim od hladnoce sveta koji postoji izvan tog sigurnog mesta u kome toplota carsava i mirisi strasti brisu sve sto vreba izvan nas.

Psssst... Spavaj mirno. I ne brini...