Nemački pesnik Rilke neko vreme je proveo kod prijateljice u Parizu i tom prilikom je svakodnevno prolazio vrlo prometnom ulicom.
Na tom putu, iza jednog ugla, redovno je sedela jedna žena koja je prosila milostinju od prolaznika. Uvek je sedela na istom mestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.
Rilke joj nikada ništa nije udelio, dok je njegova prijateljica s vremena na vreme, spustila poneki novčić u ruku žene koja prosi.
Jednog dana mlada Francuskinja začuđeno upita pesnika: "Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?"
" Trebali bismo dati nešto njenom srcu, a ne njenoj ruci" odgovorio je pesnik.
Sledećeg dana Rilke se pojavio s predivnom, tek procvetalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku...
Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči , pogledala pesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stežući ružu na grudima.
Cele nedelje nisu je videli. Osmoga dana pojavila se na istom uglu. Bila je nema i nepokretna kao i uvek.
"Od čega je živjela sve ove dane, kad nije ništa dobila?" upitala je mlada Francuskinja.
