Od najranijeg detinjstva stvaramo odbrambene mehanizme koji nas štite od opasnosti, ali gradeæi njih, gubimo otvorenost. Odbrambeni mehanizmi snažno utièu na lakoæu kojom smo sposobni stvarati i zadržavati zdrave odnose i odbacivati one nezdrave. Javljaju se kao odgovor na frustrirajuæe, teške i bolne situacije i iskustva. Kljuè zdravlja je sposobnost razlikovanja kada nam je odbrana potrebna, a kada nije. Potrebna nam je da bismo se zaštitili od onih koji nas žele povrediti, ali trebamo i da znamo kada možemo spustiti i odbaciti odbranu tako da zadržimo svojstvo otvorenosti i sposobnosti održavanja zdravih odnosa.

Raðamo se otvoreni i nezaštiæeni. Uèimo izbegavati bolne i opasne situacije stvarajuæi u svojim umovima predstave o svetu i opasnim mestima u tom svetu. To èinimo od najranijih dana, poèevši s primitivnim odbrambenim mehanizmima, i tako nastavljamo tokom celoga života, ali naši odbrambeni mehanizmi postaju sve sofisticiraniji. Prvo postanemo svesni unutrašnjeg bola, recimo gladi, i uèimo da izbegnemo takvu bol, ali uskoro poèinjemo stvarati i predstave o svom socijalnom okruženju koje nam pomažu da izbegnemo ljude koji bi nas mogli povrediti, a zbližavamo se s onima koji bi nam mogli biti od pomoæi.

Stepen razvoja predstava o sebi i svetu uvek je srazmeran razvojnom nivou pojedinca, a njegov razvojni nivo zavisi od bioloških faktora i iskustva. Deca se ponašaju detinjasto zbog nedostatka iskustva, ali i zato što su im mozgovi još nezreli i nisu potpuno psihièki razvijeni. Meðutim, nije svako u stanju uèiti iz iskustva. Postoje odrasle osobe koje u nekim segmentima funkcionišu na nezreo i detinjast naèin.

Iz predstava o sebi i svetu razvijamo odbrambene mehanizme da bismo izbegli bol. Na svakom razvojnom stepenu èovek koristi svoje predstave da bi se nosio sa bolom na najbolji moguæi naèin. Prirodno je da tokom sazrevanja  primitivne odbrambene mehanizme zamenjujemo složenijim, sofisticiranijim odbrambenim mehanizmima. Meðutim, mnogi ostaju zaglavljeni i nesposobni da uèine razvojni pomak u odreðenom podruèju života  prihvatajuæi efikasniji naèin suoèavanja u tim podruèjima. Dok se u veæini životnih podruèja ponaša zrelo (npr. u poslu), u nekim se životnim podruèjima ponašaju iznenaðujuæe nezrelo i detinjasto (npr. u emotivnim vezama).

Upoznajuæi odbrambene mehanizme dobro bi bilo razmisliti o tome kako oni utièu na našu sposobnost da imamo zdrave i zrele odnose i da odbacimo one nezdrave.

Disociranost je stanje iskljuèivanja pažnje i pamæenja. Disocirano pamæenje je izdvojeno od drugog bez jasne veze meðu njima koja vodi od jedne misli do druge. Nekim ljudima disociranost postaje naèin na koji se nose s emocijama. Raskol se dogaða kad su pozitivne i negativne predstave o sebi i drugima u sukobu u umu pojedinca. Èesto je povezan s ranim zlostavljanjem i èini se da je to mehanizam pomoæu kojega je pojedinac saèuvao neki privid sreæe nasuprot izrazito negativnim iskustvima.

Za razliku od osoba s integrisanim predstavama o sebi i drugima koji mogu doživeti ljudsku kompleksnost (sposobnost ljudi da istovremeno imaju i pozitivne i negativne aspekte), ljudi s rascepljenim predstavama bore se sa izrazito crno – belim viðenjem sebe i drugih. Mogu uporno nekome oduzimati vrednost zbog neèega što bi drugi smatrali sitnim nedostatkom, ili pak idealizovati nekoga drugog, možda oèekujuæi da ih ta osoba spasi.

U projekciji ljudi veruju da drugi doživljavaju i proživljavaju oseæanja koje oni sami imaju, na taj naèin oni preslikavaju svoja oseæanja na druge. Ovo se ne dogaða sa svim oseæanjima veæ uglavnom sa onima koji se smatraju neprikladnima ili na bilo koji naèin neprihvatljivima. Èesto se bes projicira na druge, a ljudima bude teško shvatiti da je u pitanju njihov sopstveni bes. Projekcija ukljuèuje i nesposobnost adekvatnog razlikovanja izmeðu predstava o sebi i drugima, zato predstavlja stanje koje je daleko od realnosti.

Sliènu grešku ljudi èine u reaktivnom ponašanju, pri kojem snažno reaguju na sopstvene nepoznate želje nastojeæi da  potisnu ili èak unište takve želje u drugima (sve vreme porièuæi da sami imaju te želje). Poricanje je jedna od najpoznatijih odbrambenih mehanizama. Pri poricanju osoba jednostavno odbija prihvatiti da je istinito nešto što je oèigledno istinito (recimo kada alkoholièar porièe da ima problem s piæem).

Represiju (potiskivanje) je Frojd smatrao nekom vrstom zadržavanja neugodnih misli pod površinom svesnosti. Premda se takve "potisnute" misli ne bi uzdigle do svesnosti, motivisale bi ponašanje na zaobilazan naèin. Termin supresija (potiskivanje, obuzdavanje, zatamljivanje) ima slièno, ali više voljno znaèenje: ljudi nisu svesni represivnih misli, ali supresivne misli su svesno potisnute u nesvesni um odlukom osobe da neæe razmišljati o njima. U novije  vreme represija se smatra naèinom razrešavanja usmerenim na smanjenje neugodnosti ili bola izbegavanjem informacija koje bi je mogle izazvati.

Premeštanje je odbrambeni mehanizam pri kome osoba uznemirena zbog neèega što nije u stanju kontrolisati (npr. nezgodnog šefa) premešta uznemirenost na nešto što može kontrolisati (udara psa, vièe na decu, ženu). Pri intelektualiziranju ljudi se nose s bolnim ili neugodnim dogaðajima ulazeæi u kognitivnu analizu tih dogaðaja i na taj naèin stvaraju neku vrstu izolovane distance od emocija koje su u vezi sa dogadjajem. Slièno deluje i racionaliziranje, kad ljudi nakon dogaðaja razmišljaju o razlozima koji bi mogli objasniti svoje ponašanje sa kojim su u konfliktu.

Dok su veæ i intelektualiziranje i racionaliziranje sofisticiraniji odbrambeni mehanizmi, najzrelijima i najboljima smatraju se oni koji su utemeljeni na kvalitetnom razumevanju društvene stvarnosti koji imaju tendenciju da budu što konstruktivniji i prilagodljiviji. To su sublimacija (oplemenjivanje), humor, afilijacija (druženje) i asertivnost (odluènost). Koristeæi ove mehanizme èovek je skloniji rešavati probleme nego ih samo ulepšavati. Mada izuzetno pomažu, ljudi zaglavljeni u primitivnijim odbrambenim mehanizmima teško ih prihvataju.

Sublimacija se dogaða kada ljudi svesno preusmeravaju energiju sa neprihvatljivih impulsa na one prihvatljive, recimo kad èovek tugu zbog gubitka bliske osobe transformiše u radnu energiju pa na poslu  postiže dobre rezultate. Humor razbija negativnost, unosi smeh u ono što izgleda veoma ozbiljno i prisiljava ljude da vide svetliju stranu svoje nevolje.

Afilijacija ili poriv za druženjem s drugima zbog dobrobiti koje donosi njihovo društvo i uteha nije toliko dobar odbrambeni mehanizam, ali je izvrstan naèin da kada naiðemo na dobrog sagovornika posluži nam kao mehanizam za suoèavanje sa problemom i bolom. Asertivnost ili odluènost je komunikacijski stav koji se nalazi izmeðu agresivnosti i pasivnosti. Pasivni ljudi dopuštaju drugima da ih povreðuju, dok agresivni ljudi povreðuju druge. Odluèni se ljudi brane od napada agresivnih ljudi, ali sami ne postaju agresivni i ne napadaju druge. Da bi èovek bio odluèan, potrebno mu je samopouzdanje i zdravo razumevanje društvene dinamike.

Da bi imao sretan i svrhovit život, èovek treba biti u stanju održavati zdrave odnose, a da bi to mogao – treba prihvatiti pozitivne odbrambene mehanizme koji su utemeljeni na razumevanju društvene realnosti i znati kada odbaciti sve mehanizme i biti potpuno otvoren ka drugome.