Dve Marije

Noć mi sklopi oči
i popne mesec visoko
zamreška srebrno more
umiri te velike bele ptice
i onda
tamo na obronku snova
sretne me s tobom
zračećim blistavim nežnim
kakvog te se još samo sećam .....
pomiluje me tvojim glasom
zagrli me tvojim dlanom
poljubi tvojim smehom
razgrne dušu i uroni u mene
tvojim vasionskim dahom
zaplavi zorom pokošenu travu
spusti se na usnule jaganjce pokraj puta
rasprostre livade pod naše aure
valovite
zgužvane poput te postelje
pod našim vrelim
beztežinskim telima

Zaboravimo da je noć
Zaboravimo da je san
i samo ujutru,
dok sunce bezobrazno prolazi kroz spuštene roletne
a ja osetim tvoju senku kako
me ovlaš poljubi u obraz
i iskrada se ka horizontu
gde se zemlja od neba razdvaja
ostanem još malo samo žmureći
ostanem bez pokretna i upijam
kožom tvoje otiske po meni
mahnem ti u svojoj nutrini
pre nego što krenem dalje
da se susretnem sa
svakodnevicom
pomalo sivom,
nakon tebe

........... ................... ................ ...............................
mogu li ti reći koliko te volim
koliko mi duša prema tebi teče
mogu li ti smehom dodirnuti srce
ispitati dahom s tobom ovo veče
...........
mogu li ti reći koliko te snažno
osećam u svakom damaru svog tela
i koliko čeznem da te opet sretnem
da te ljubim dugo, predam ti se cela

mogu li da stisnem na te svoje grudi
da obgrlim tvoje blistanje i zrake
da ti pričam dugo do u sitne sate
kako mi se struja ljubve za te budi

mogu li sa tobom kao s svojom snagom
preleteti žizna sva grotla i vrela
i zaspati tiho pored tvojeg tela
tvojeg nežnog lika meni tako dragog.