Razbijanje zida i spektakularan izlazak na scenu, vatra koja je plamtela skoro

dva sata, perfektan zvuk koji je tresao celu Arenu, specijalni efekti, konfete,

pena ili vožnja u čamcu na rukama publike? Šta je na mene ostavilo najjači

utisak? Publika, 16000 pesnica koje u ritmu paraju vazduh ili možda

“Du riechst so gut”? Ne, ne postoji nešto što bih mogao da izdvojim. Dva

sata spektakla i energije koju sam pokupio noćas i koja će me držati još

dugo, dugo. Moje oduševljenje i očaranost novim albumom sada prerasta

u katarzu.

Dva sata nakon koncerta sedim i gledam fotke i snimke sa koncerta i ruke

počinju da mi se tresu a herz lupa i hoće napolje, pokušavam da se smirim...

Gluvo je doba noći, iz grudi mi kreće vrisak: RAMMSTEIN!

     Powerpop!? Pocinjem da se preslišavam, šta je to Powerpop? Sinoć sam došao
u Route 66 spreman da cujem ono što sam slušao godinama (Charlie B) i ono što 
nikada nisam cuo (Alfapop), bar ne uživo. I dobio sam sve na šta sam bio spreman
plus dodatatnu dozu žestokog nastupa oba benda koju cu dugo pamtiti.
     Alfapop, bend koji je relativno nov na našoj muzičkoj sceni uživo zvuči odlično.
Precizne deonice svih članova benda i Jovanin glas koji nikoga ne ostavlja
ravnodušnim. Repertoar raznovrstan, od autorskih numera do cover-a, od pop-a do
rock-a a sve začinjeno odličnom reakcijom publike na svaku pesmu.
     Nakon sat vremena veselog djuskanja sa Alfapop-om na scenu izlaze Charlie B.
A Čarli Bi više nisu Čarli Bi, od danas su za mene Čarli Buuum. Kakav je to gruv bio,
već od prve pesme se videlo da će ovo biti najžešći nastup Čarlijevaca koji sam čuo,
a čuo sam ih dosta puta. U pojedinim delovima pesama sam imao utisak da sam na
koncertu nekog stranog hard-rock benda. Posle svega što sam čuo sinoć stekao
sam utisak da se nešto menja, zvuk postaje za nijansu tvrdji što je promena koja mi
se ekstremno svidja. Ne svidja mi se to što je nastup bio poprilično kratak, svega
nekih 10-ak pesama ali dobro, i da su svirali duplo duže ja bih i onda tražio još.
     Šta mi se još ne svidja... hm, pa dragi domaćini pogušili ste nas sve sa onim
dim-mašinama. Zar je moguće da niko nije primetio da je u nekoliko navrata napolju
stajao veliki broj ljudi tražeći kiseonik. Route 66 jeste velik ali nije Arena i nije stadion
i mislim da nije normalno se sat vremena bez prestanka ne isključuje ono čudo što
šišti i guši.
     Evo na kraju i nekoliko dimnih fotki :)

    Tri godine je Ćo-Ćo-San čekala svog voljenog da se vrati iz Amerike, odbijala je ljubav jednog princa, živela za dan koji će se pretvoriti u jednu od najvećih drama koje život može da izrežira. "Bolje časno umreti nego nečasno živeti" pisalo je na nožu njenog oca...

    Madam Baterflaj Đakoma Pučinija ponovo na repertoaru SNP-a u Novom Sadu.

Dirigent: Zoran Juranić

Reditelj: Mladen Sabljić

Uloge:

Madam Baterflaj - Valentina Milenković

Suzuki - Jelena Končar

Pinkerton - Saša Štulić

Šarples - Vasa Stajkić

Goro - Igor Ksionžik

Bonzo - Vladimir Zorjan

Jamadori - Goran Krneta

    Za sve one koji bi voleli da pogledaju ovu operu u tri čina, sledeće izvođenje je u utorak 27. oktobra 2009. godine. Tri sata uživanja u muzici i odličnim pevačko-glumačkim ostvarenjima počeće u 19h.

Već na ulazu u parter sam shvatio da ću biti jedan od najmlađih u publici, bluzeri, rokeri, rođeni 10-ak, 20-ak godina pre mene strpljivo su čekali da budu pretreseni i pušteni u Bg arenu. Upadamo unutra i zaista... sa 37 godina osećam se kao tinejdžer :))) Rokerice sa izvezenim ZZ Top amblemima, marame Harley Davidson oko glave, raznorazni Moto klubovi sa svojim obeležjima ali ne dam se ni ja tako lako! Skidam jaknu maslinasto zelenu i reklamiram svoju majicu, pa nek vide matorci da ima i nas mlađih :P

Ne bih mnogo drvio o koncertu, samo par napomena onima koji su bili na tribinama: Zvuk u parteru je bio odličan, bili smo mokri do gole kože, skakali smo i njihali se, dizali smo ruke gore i pevali a šta ste vi tamo gore radili? Sedeli? Dobro de, niste svi ali većina jeste. I razumem vas, godine su stisle i zato ne obraćajte pažnju na one koji kažu da je koncert bio smor, oni su došli na koncert zato što je sada IN ići u Bg arenu a Vi ste došli da uživate u bluz-rock predstavi ZZ Top-a. U jednom momentu sam poželeo da sam gore na tribinama, da vidim kako je to sedeti gore i kulirati, zapaliti tompus i gledati i slušati bradonje kako praše. Zavidim i ja Vama ali zavidite i Vi meni :)

Za kraj i nekoliko fotki sa koncerta... i još jedna mala napomena: Čuo sam sve pesme koje sam se nadao da ću čuti! Sreća, sreća, radost! :P