“Ljubav je kriva”…

...za pocetak, retorički apsurd!!!

Mogao bih da napravim paralelu sa optužbom “kriv si  jer  voliš “!?

Da li smo krivi?

Jesmo, krivi smo ali ne zato što smo ispunjeni tom uzvišenom energijom, nego, zato što nemamo moralnu barijeru da ne optužujemo i zato što nemamo nedoumice da je neko kriv već je naše, sada već ustaljeno, pitanje “ko je kriv?”, uz nedvosmislen odgovor i uperen prst…

U moru optužbi krivci isplivavaju na površinu ali ne zato što znaju da plivaju u takvim okolnostima, već, zato što smo im sa predumišljajem doturili spasilacku (čitaj optuženičku) gumu, pa se okuraženi velikim delom, osećamo smelo da raspalimo po njima.

... zaista je tesko optužiti ljubav ali ni najmanje nam ne pada teško da optužimo sami sebe rušeći tako postulate naših predaka koji su nas u ljubavi pravili i iz nje rađali.

Medjutim, ti “naši” se često ponašaju po principu “ ja sam ga rodio, ja ću ga i ubiti” pa bezrezervno I kad’-kad’

nepromišljeno opale, onako svojski, po nama, nerazmišljajući o mogućim i, uvek, dubokim  posledicama.

          Antoni de Melo, teolog i psihoterapeut, u svom “Budjenju” navodi: “ …ako si ti mama besna, nešto nije u redu s tobom. Zato je bolje se suočiš sa svojim besom. Zadrži ga i suoči se sa njim. Nije moj. Ako nešto nije u redu sa mnom, ili manje od toga, proceniću to nezavisno od tvog besa. On neće uticati na mene.”…

…slažem se, i kada nam podje za rukom da postupamo na ovaj način, onda, začudo,   uspevamo da budemo objektivni i u sukobima sa samim sobom.

I na kraju, sa ponosom i razlogom kažem:

“Amor vincit omnia”