Miladin Žarić - Veliki Srbin

13/4/2014

.

4/4/2014

29/3/2014

Opština

13/9/2013

Pobeći u stvarnost

    

13/6/2013

20/4/2013

Gutemberg

Kako "Debela Knjiga" kazuje, štampa u nas Srba se pojavljuje još negde oko drugog potopa P.M.E. Radojica Lemurijac je nerado klesao o tome u svoje izgubljene kamene ploče.

"Đavoljija rabota što bljuje slova mest' vatre, pokoriće nam ognjišta i šatre."
Gorki detalj sa jedne od davno izgubljenih Radojicinik kamenih ploča, koje je on inače sa ljubavlju klesao.
Kasnije u petnaestom veku, pojavljuje se ime Jovana Glatkobregoga, germanskog Srbina, koji se lažno predtavlja kao izumitelj primitivne štamparske prese.

Dole u prilogu možete videti detalj sa najranije srpske napredne mašine iz drugog potopa P.M.E.

31/3/2013

Preko: Puta

9/3/2013

Leskovac

30/12/2012

Rima

27/12/2012

potvrda

Iš'o danas u ovu, nazzionalnu službu za tvrdnje i uverenja. Trebala mi potvrda da sam Srbin sa ograničenjem, jer se ne prezivam na "ić". Ova na šalteru me uvela preko reda, jer mi se digo na njene neobrijane grudi. Izvadili mi unutra bris sa guzice i već posle par sati, ustanovili da sam Srbin sa delimičnim ograničenjem. Naime, pošto je sadržaj brisa u sebi imao sastojke najmanje sedam ručkova, dalja analiza nije ni bila potrebna, s obzirom da je nedeljno kupanje tek predamnom. Mada, konačnu presudu je donela ipak tucana. Paprika mislim. Posle me ova sa neobrijanim grudima oslobodila participacije, a umesto mog JMBG upisala njen mobilni.

10/6/2012

False Barley

18/5/2012

Mah suncetu

13/9/2011

Dead Hand

Igraš poker godinama, sve moguće kombinacije si u rukama imao, ide novo deljenje, znaš da ćeš da popušiš. Dvoumiš se da li da odeš sa gvozdencima u džepu, ili da odeš bez ičega. Klimneš glavom i dobiješ glasački listić, sve u coloru sa Tadićem, i bonusom koji kaže da se ta karta važi kao dobitna u svakoj kombinaciji. Neko vreme razmišljaš. Neko vreme. Koliko je prošlo? Više od deset godina?

7/9/2011

Cieldrn of D Miladin Žarić

Kontra svetlo mi nešto štipa oko, a ja baš volem da gledam na tu stranu. Kad bi se okreno da vidim ko mi je iza leđa, imo bi Štogod od prizora. Ja baš nisam nešto podoban za "javan" divan, pa bolj' da prećutim deskripcije što mi se ukazuju.

Baš juče nam u gostima bili neki pedagoški radnici, onako opušteno svrnuli - na kafu i kolače, partiju "preferansa"...

"Mladi gospodine, znate li vi da je *kuc-kuc* u stvari krivac za *da, daaaa?*, a da ne govorimo o lančanim posledicama po sve ono što je bitno, a ishodi iz najudaljenijih periferija smisla", procedim onako između dva guca kave, zalogaja gibanica s makovima crvenim i kucnem dva puta o astal, al' sa tri prsta.

"Da, Daaaaa!!!", kao pogođen munjom prodere se moj sin, mali Miladin - VELIKI Srbin.

Stručni kolegijum je isrkao istog momenta nešto kave natrag u šoljice. Činilo se sve to u neku ruku zabavno, kako meni, tako i Miladinu koji se smejao tim zbunjenim radnicima pedagogije, onako iskreno, kako samo dete od dve godine to ume da odsmeje.

"Ne čini li vam se, mladi gospodine..."

"Jeste!", prekinuo me je moj kolega sin.

"Ali čemu brzanje, gospodine? Ne budimo toliko euforični... Dakle, ne čini li vam se, mladi gospodine da su te rečenice pomalo komične, kada se nagutaju pomenutih "kuc-kuc-ama" i "Da, Daaa-mova", pogotovo kad počnu da prosipaju znakove interpunkcije po sebi ili iza sebe, ostavljajući aromatične tragove do suštine, do toaleta  - do njih samih?", analizirao sam sa sinom situaciju za stolom, u pauzi između dva zalogaja svog debelog parčeta gibanice.

"Jeste, tato, kakili su i piskili su, u... u VE CE!"

"Ali Aleksandre, kako je moguće da na taj način pričate sa detetom koje jedva ima dve godine?", krenula je vaspitačica sa cigaretom međ' namalanim u suncokrete noktima.

"Način? Ja se izvinjavam, ali ne vidim ovde nijedan način. Recite mi molim vas, kako jedan prost čovek da ga prepozna, kad ga vidi."

"Koga da prepozna Aleksandre?", rekla je zbunjeno, tresući pepeo od cigarete pored pepeljare.

"Zaćin, tatooo!", konstatovao je moj kolega sin, upirući prstom u njenog muža, profesora u lokalnoj osnovnoj školi,  koji je kašiku šećera sipao pored svoje šoljice za kafu.

Onda ide svima znana gospođa tišina, u haljini od najgrđih boja, koju kad vidim odmah iskrivim usne, trepnem par puta i poželim da ostane što duže tu. Moja prva i jedina ljubav.

"Zar i ovo dete, kako ste ga već oslovili, treba da vam crta, gospođo "Množina?", rekoh u nekom ciničnom tonu, ali sa osmehom zavodnika vedete.

"Zar i ovo dete, gospođo!!!", rekao je moj kolega sin, gledajući je kako gasi cigaretu na stolnjak pored pepeljare, uzima svoj mobilni, muža i suncokrete sa noktiju i beži napolje niz stepanice, kao da je prepaljena.

"Tato, teta i čika su otišli u VE-CE!", rekao je moj kolega.

"E, jebiga! Šta ti misliš, da ce ga posle cele ove ujudurme Marija i Ognjen upisati u obdanište? Baš znaš da uprskaš stvar!"

"Jebiga tato! Mariju će u prskiti Ognjen, tato?", zakljičio je kolega.

18/8/2011

Stala sam u ludi kamen.

8/8/2011

Sedmi Avgust

Inache Успеније свете Ане valjda bejashe.

Ja isho do bashche da vidim shta ima novo chelobashche.

Paradajz pocrveneo jer mi se digo na komšinicu pridveče kad sam išo da ga zalijem.

Njejzino dupe braćala, to još nisam vido...

Moro sam još jedared da ga se dotaknem, ako niđe dugde onda ovde.

Pretvorilo se zalivanje u problem zbog tog dizanja.

Isprsko sam komshiju preko ogradu.

Nadrko se komsha.

Ko ga jebe.

5/8/2011

Ošišana zebra

Vlažni su vam zidovi.
Što ne pišate kroz prozore,
Digli su vam se podovi
Ćoškovi vam dišu na škrge i pore.
Svetla su vam crvena.
Životi u repro-kamerama,
prostorija pod zemljom skrivena
Crna, cijan, magenta, i žuta panorama.
Bilborde su vam zasrali golubovi.
Putokazi su od straha pozeleneli,
Krajputaši, oblaci i snovi
Razmišljaju koga bi sa sobom razneli.
Zeleni su vam mozgovi.
Semafori se stide pa crvene,
Na zeleno rođaci i mali bogovi
Na Žutom naoštreni plugovi.
Da gospodine.
Lepo smo se razumeli,
Ne koristim veše izume
i vrlo dobro znam šta ste njima hteli.
Ja sam nulta grupa ali pozitivan.
Voleo bih da mi se lepite za prste,
Uvaljane u papriku stucanu u avan
Kada skuvam paprikaš za goste.

2/8/2011

Komšinica

Takvog dupeta ja ne pamtim u našem selu. A, ne, ne... Znaš kad sastaviš ruke i opružiš prste da ti tarlahaju ko ptica, pa zazmuriš i mrdaš prstima ko 'obotnica, a kez ti se zalepi na usnu, i glavom kreneš da tumaraš levo desno, kao da vagaš štogod što ti je milina da pogrešiš dok meriš, pa opet nanovo kreneš is početka...

Ja da budem iskren, nikad nisam vol'o kad žensko dupe mož da stane u dve ruke. Te što imaju takva dupeta, one jedu za ručak pavlake i zelene salate. Ne daj ti bože kad im se proprdi, one ondak odu do toaleta, tamo ga sevnu onako tiho stiskajući ga sarmama i oma se omažu onim vlažnim maramicama. Ne verujem da imaju veliku nuždu. To bi bilo nečuveno. To smrdi a i pavlaka može da se ispiški. Povraćanje je mama.

Meni čelobašte Komšinica... A zna da joj je dupe onako kako treba, pa mu zvekne samo tuniku odgore, dole one na gajtan gaće i izađe da zaliva paradajz predveče. A kontra svetlo baš ide meni na vidikovac, pa i ja izadjem da poberem šljive koje su još zelene, baš takve mi i trebaju a imam i šećerac kukuruz - jedan red, baš niz njenu ogradu.

"I šta kažeš komšinice, je l' rodilo?"

"Šta te boli kurac!"

A dobro i kaže. Kad je suša ondak ne valja, kad padne kiša opet ne valja. Nikad ne valja. Jebiga. Ja se uvek lepo izdivanim sa dup... mislim sa komšinicom i bole me briga.  Eto.

Mada... Po svemu sudeći, ne diže se samo meni na komšinicu.

Neko i po mraku vole da paje.

Foto: Komšinicina kuća u NEvreme, mislim da sam oko 15 sec. lovio te munje na bulb.

Pozdrav blogerkama što im pola dupeta stane bar u dve naše šake.

27/7/2011

Sestroskop

30/5/2011

Pozdrav Iz Tora

Išao da fotografišem neki vašar. Fotkam ja tamo, lomim se po ovim torovima, ne mogu da trefim ništa zato što sam nadrkan. Primetim to onako perifernim vidom, pa se nadrkam još više, a onda ne fotografišem nego škrgućem i škljocam. Škljocam tako kad neko počne da priča:
"jebeš kozu vid kaka je mala. Jesi vido kolka je moja?"

ja ga gledam i ne kontam šta tripuje.

"Jare ono što smo zaklali kad smo kod Steve pravili patos bilo veće od ovog napička. A vid  im male! Ja ga jebem ako je on normalan, pušta jarca na decu."

Ja nanišanim onako preko kurca, čisto da ga skinem s istog.

"Nego da ja tebe nešto pitam,  vidim da skljocas... Jel okino neko tebe danas?"

Pogledam kroz tražilo ove minijaturne koze onako zbunjen, ne vidim koze, gledam sebe. Vidim ovcu.
Beeeee.