Miladin Žarić - Veliki Srbin

7/9/2011

Cieldrn of D Miladin Žarić

Kontra svetlo mi nešto štipa oko, a ja baš volem da gledam na tu stranu. Kad bi se okreno da vidim ko mi je iza leđa, imo bi Štogod od prizora. Ja baš nisam nešto podoban za "javan" divan, pa bolj' da prećutim deskripcije što mi se ukazuju.

Baš juče nam u gostima bili neki pedagoški radnici, onako opušteno svrnuli - na kafu i kolače, partiju "preferansa"...

"Mladi gospodine, znate li vi da je *kuc-kuc* u stvari krivac za *da, daaaa?*, a da ne govorimo o lančanim posledicama po sve ono što je bitno, a ishodi iz najudaljenijih periferija smisla", procedim onako između dva guca kave, zalogaja gibanica s makovima crvenim i kucnem dva puta o astal, al' sa tri prsta.

"Da, Daaaaa!!!", kao pogođen munjom prodere se moj sin, mali Miladin - VELIKI Srbin.

Stručni kolegijum je isrkao istog momenta nešto kave natrag u šoljice. Činilo se sve to u neku ruku zabavno, kako meni, tako i Miladinu koji se smejao tim zbunjenim radnicima pedagogije, onako iskreno, kako samo dete od dve godine to ume da odsmeje.

"Ne čini li vam se, mladi gospodine..."

"Jeste!", prekinuo me je moj kolega sin.

"Ali čemu brzanje, gospodine? Ne budimo toliko euforični... Dakle, ne čini li vam se, mladi gospodine da su te rečenice pomalo komične, kada se nagutaju pomenutih "kuc-kuc-ama" i "Da, Daaa-mova", pogotovo kad počnu da prosipaju znakove interpunkcije po sebi ili iza sebe, ostavljajući aromatične tragove do suštine, do toaleta  - do njih samih?", analizirao sam sa sinom situaciju za stolom, u pauzi između dva zalogaja svog debelog parčeta gibanice.

"Jeste, tato, kakili su i piskili su, u... u VE CE!"

"Ali Aleksandre, kako je moguće da na taj način pričate sa detetom koje jedva ima dve godine?", krenula je vaspitačica sa cigaretom međ' namalanim u suncokrete noktima.

"Način? Ja se izvinjavam, ali ne vidim ovde nijedan način. Recite mi molim vas, kako jedan prost čovek da ga prepozna, kad ga vidi."

"Koga da prepozna Aleksandre?", rekla je zbunjeno, tresući pepeo od cigarete pored pepeljare.

"Zaćin, tatooo!", konstatovao je moj kolega sin, upirući prstom u njenog muža, profesora u lokalnoj osnovnoj školi,  koji je kašiku šećera sipao pored svoje šoljice za kafu.

Onda ide svima znana gospođa tišina, u haljini od najgrđih boja, koju kad vidim odmah iskrivim usne, trepnem par puta i poželim da ostane što duže tu. Moja prva i jedina ljubav.

"Zar i ovo dete, kako ste ga već oslovili, treba da vam crta, gospođo "Množina?", rekoh u nekom ciničnom tonu, ali sa osmehom zavodnika vedete.

"Zar i ovo dete, gospođo!!!", rekao je moj kolega sin, gledajući je kako gasi cigaretu na stolnjak pored pepeljare, uzima svoj mobilni, muža i suncokrete sa noktiju i beži napolje niz stepanice, kao da je prepaljena.

"Tato, teta i čika su otišli u VE-CE!", rekao je moj kolega.

"E, jebiga! Šta ti misliš, da ce ga posle cele ove ujudurme Marija i Ognjen upisati u obdanište? Baš znaš da uprskaš stvar!"

"Jebiga tato! Mariju će u prskiti Ognjen, tato?", zakljičio je kolega.