Miladin Žarić - Veliki Srbin

24/7/2010

Narator I

    Mislim da ne volim naratore. Pogotovo one koji pisu iz prvog lica. Iza svakog njihovog govneta u obliku tacke, naslucujem sizofreniju kao soluciju za ralje "moderne knjizevnosti". Ne znam ni gde se nalazim. Gomila naratora je svakako tu oko mene. Barem po mraku mozes da ih nadjesh na tone. Danju uglavnom spavaju, ili su veoma retki. Danju roboti trce na posao da bi odande otpicili kuci, pa mozda ako ne padnu u nesvest od gladi da odu u soping, iz kojeg ce pomahnitalo da se upute svojim krevetima sa punim kesama podignutim u vis. Poput onih spomenika kojekakvih "pobeda". Razlikuju se od tih izlivenih spodoba po zadahu ispod pazuha. Zato i koriste PVC kese kad nose leba kojeg ce da mazu deci, umesto da ga munu ispod miske. Njihov dan traje cetiri sata i moraju da spavaju na normu, osim ako nisu dobro iskalkulisani, pa uspeju da uhvate do osam sati slobodnog vremena + spavanje. Cak ni to nisu dnevni naratori. Dnevni naratori su izvan te price. Oni imaju svoje varijante za posao, koje zavrsavaju za kratko vreme, pa im ostaje mnogo vise slobodnog vremena za konce. Konci su uvek tu, mada mogu vremenom i da se pokidaju, ako ih ne timarish i povlacis, koliko - toliko redovno. Dakle, dnevnom naratoru nije nuzno da svakodnevno radi sa koncima. Ponekad je i pozeljno da se neki konac pokida. Kada imas manje klupko u rukama, onda ti je lakse da ga razmotas, namotas i zarolas da se kotrlja. Ako dobro isplaniras dan. Sa druge strane, ako ti dan sluzi za odmor, nocu je mnogo lakse biti narator. Nocu ne postoji toliko dosadnih robota koji haoticno parlaju po ulicama, u svojim besmislenim ulogama. Naratori koji su aktivni nocu su u kontaktu sa likovima svojih pisanija, koji nisu fotokopija jedne licinke sto je upala u fotokopir aparat. Nocu se roboti skrivaju. Nocu interesantni ljudi izadju napolje. Cak i da niko ne izadje napolje, ulica je prepuna beskucnika, koji imaju svoju pricu, za razliku od robota. Ako nista drugo, barem su voljni da popricaju. Nocni narator dakle takodje treba da ima veliku sposobnost za prezivljavanje, da bi radio svoj posao. Zato i ne mrzim naratore, samo ih ne volim. I dalje ne mogu da ti kazem gde se nalazim. nemoj ni da me pitas. Idem da popisam neko drvo. To bas i nije ekoloski. Kad bi trazio visibabu u julu za popisati, mislim da bih napunio cipele. Cekaj, cini mi se da sam u parku kod stajge. Evo trazim pecurke za popishati...
    Mislim da sam tamo iza u parku, zgazio u tacku naratora. Evo brishem cipelu je o travu. Nece lepo da se skine jer imam jedan od onih djonova sa ripnama. Smrad me tera da povratim, ali i dalje struzem. Kad skinem na jednom mestu travu do zemlje, odem dva koraka u stranu i opet struzem petom o travu. Ispred mene dva psa masu repom. Jedan je ofucan i skroz crn, a drugi je beo i ima crnu tufnu na dupetu. Onaj crni je zaskocio onog belog i pokusava da mu ga mune. Moja cipela smrdi i posle jos nekoliko trenja djonom o travu parkovsku, cini mi se da sam uspeo da skinem tacku sa pete. Koliko - toliko. Cini mi se i da je crni uspeo da zavuce ovom belom, sa tufnom na dupetu. I dalje mi nije jasno gde sam.
    - Bracala, je l' mogu da ti prijavim neshto?
    - Prijavi, rekao sam zbunjen.
    - Kanda si zgazio u govno.
    - Bolje i to, neg da sam koprivom obriso dupe.

    Neko je razapeo oglas na drvo. Slova krvare niz koru drveta. Koliko god da mi je scena ogavna, neka skrivena ljubopitljiva zelja meni, terala me je da pridjem tom unakazenom oglasu od papira. Jos uvek struzem djon cipele o travu dok mu prilazim. Cini mi se da mi i dalje smrdi ta tacka naratora u koju sam ugazio. Ne. Sto sam blizi osakacenom oglasu, smrad je sve veci. Evo sad sam na korak od njega. Oglas se ucrvljao. Slova su pobegla, ili su ih pojeli crvi i odneli u podnozje drveta u koje sam ugazio cipelom. Na belom papiru i dalje se naziru obrisi ucrvljalih slova.
    "Prodajem dve karte za ponocni koncert naratora."
    - 24:00 - uvodna rec o naratorima
    - 00:30 - knjizevno vece nocnih naratora
    - 05:00 - koktel do podneva
    - 12:00 - knjizevno popodne dnevnih naratora
    - 17:00 - ....

    Previshe smrdi da mogu to da procitam. Uostalom, nije mi ni jasno zasto me je privukao taj ubijeni oglas. Tolikokrvi, ucrvljanog smrada, samo zbog jos jedne knjizevne veceri. Razmisljam da li da prijavim slucaj policiji. Ipak je to ubistvo. Mada ko sam ja uopste da se petljam sa tim stvarima. Pa ja ne znam ni gde se nalazim. Ne znam ni da li imam rupe u secanju. Ja dakle ne znam ni ko sam. Znam samo da ne volim naratore i to mi stvara strah. Pokusavam da ne gledam u oglas i krecem dalje u nepoznatom pravcu. Mozda je bolje biti zaokupljen svojim problemima u ovakvim situacijama, i ne obracati paznju na zlodela koje ljudi cine papirnim oglasima, plakatima, letcima.... Ali kako da se zaokupim sobom kad ne znam ni ko sam, ni gde sam.

03:57 , 24/7/2010 6 komentara Link

O meni

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije

Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting

Ovaj blog hostuje BlogOye

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se