Miladin Žarić - Veliki Srbin

12/9/2009

Marica

Marica se ipak u sve razume,

jer sve je kurac,

a svaki kurac je kriv,

na svoju stranu.

Nemam maricu pa stoga, eto majmuna.

22:49 , 12/9/2009 5 komentara Link

12/9/2009

NEBULOZNI REDOVI O EDGARU I PEČENOM KUKURUZU...

... Pečenom kukuruzu u žaru, sa sve ljuštikom na njemu.

Sedeli smo na obali reke, pored logorske vatre. Zapravo, to i nije bila ona prava logorska vatra, nego vatra kojoj je glavni cilj te noći bio da posluži trojici pustinjaka da spreme nešto za jelo. Edgar je insistirao da to bude pečeni kukuruz o kome je toliko puta slušao priče u Crnom Biku, Gajbi, Bistrou i ostalim novosadskim stanicama čije perone smo redovno posećivali. Možda sam i previše pričao o kukuruzu u tim stanjima pijanstva, pa je Edgar onako gladan, u tim sitnim satima u kojima smo zatvarali kafane po Novom Sadu, stvorio čitavu sliku u svojim mislima o pečenom kukuruzu na žaru, sa sve ljuštikom. Ipak, na njega je još veći utisak ostavila priča trećeg lika koji je zajedno s nama sedeo pored vatre. Debeli Lomba je moj komšija koji po ceo jebeni dan sedi na klupici ispred one Jašine radnje u našoj ulici, pije pivo i jebava prolaznike nekim glupim pričama o njegovom magarcu Stevanu, ili o problemima seoske omladine koja umesto da upražnjava seks, kako zna da govori, "naguta se ti' tableta pa bude ko nesvet i onda zakuva tam' ucentru, pa svi đumle dobiju popički." Obično ta priča traje dok se slučajni prolaznik ne otvori za jedno 'ladno pivo, e tek tada može da nastavi di je kreno. Kada je Edgar predložio da pečemo kukuruz za večeru, Lomba je skočio kao potpaljen po dupetu:
"Opet ćeš da mećeš te vragove u vatru ko onomad?! A, ne... Ja u tom vašem šatoru večeraske ne spavam... Jebote sunce, zadnjeg puta kad smo jeli te purenjake progovorio sam nadupe ko neki govornik. Da sam tolko pričo, valjda bi ožvalavio."
Edgar se odjednom zainteresovao još više za pomenuti, sada već specijalitet mitskih razmera. "Progovorio nadupe... Hm...", zamišljeno je prozborio.
"Dašta nego nadupe, a mogu mislit kako će bit kad budemo razvezli priču u onom napičku od šatora. Komarci će da otpadaju s plafona! Bole me baš kesa da spavam u šatoru i da budem deo tog divana, ja ću da gledam zvezde noćaske."
Edgar Cayce, inače moj veliki prijatelj, saborac u modernim ratovima koje smo vodili sa konobarima i njima srodnim intelektualcima mušterijama, bio je fasciniran komunikacijom drevnih civilizacija sa božanstvima. Svakom novom vidu komunikacije, na koji bi usput naleteo, posvećivao je pažnju, verujući da se takvim metodama mnogo više može reći, a samim tim i više znanja preneti ili steći. Dupe koje govori je za njega te večeri bila više nego privlačna tema i s nestrpljenjem je očekivao prvi zalogaj famoznog kukuruza.
Bacio sam par suvih grana u vatru i posmatrao zlatno žute iskre kako lete prema nebu gde su se pretvarale u zvezde. Edgar je takođe gledao gore, negde u pravcu Siriusa, onim njegovim savršeno mirnim i produhovljenim pogledom. Lomba je cevčio rakiju od ringlova i pevao pesmu o nekom tipu kome su u kafani pojeli čašu.
"Spirala prijatelju...", krenuo je Edgar, "Spirala, koja je za tebe i mene toliko jednostavna i beznačajna, civilizaciji koja je živela na ovoj zemlji mnogo ranije nego što mi znamo da je bilo ko živeo ili nismo dovoljno zreli da saznamo, bila je mnogo više od neke tamo žvrljotine... Žvrljotine, heh. Pogledaj onog puža tamo što se sćućurio u svojoj spiralnoj ljušturi i zalepio se za taj panj pored tebe. Možda je taj puž prijatelju, stvorenje koje u sebi nosi odgovor za jednu od najvećih tajni; taj mali sluzavi, za nas najniži sloj koji služi da bi prenosio neke parazite ili bio nekima hrana, možda zna odgovor na jedno od najsveobuhvatnijih pitanja koje mi ljudi svakog dana sebi postavljamo. Za nas je on sinonim za sporost, ali na sebi nosi verovatno spravu koja je istoj toj civilizaciji koja je živela ovde pre potopa služila za ubrzanje do nepojmljivog. Vidiš zato i jesmo nespremni i nezreli, što smo čitavo jedno biće podelili na slojeve, na više i niže klase, iako u svakoj od tih, nazovi podeljenih, klasa leži i deo nas samih, pa tako rastrgani na trilione komadića, celog života bezuspešno tražimo sebe svuda unaokolo, lutajući po belom svetu sami i nekompletni."
"E, ovaj je očo pokurcu...", prokomentarisa Lomba između dva gutljaja "Ded brate, potegni ti malo batrgače iz ove flaše, pa ćeš da vidiš kako ćeš da se pronađeš."
Edgar je povukao poveći gutljaj i zapalio cigaretu. Razmišljao sam o njegovoj priči i kao ko zna koliko puta do tada, tražio sam sebe u njoj. Ma koliko sve to bio meni nepojmljivo, Lombi suludo i nepotrebno, ipak mi je otvaralo vrata naslućivanja i rasplinjavalo na neki poseban način misli u vedroj noći ispod toliko udaljenih zvezda, ispod toliko lepih svetova koje još uvek nisam bio spreman da vidim. Vatra je lagano jenjavala na gomili prelepog žara, u koji sam lagano stavljao ubrani kukuruz iz obližnje njive i ušuškavao ga tako da tek pomalo viri iz njega. Jedna iskra me je opekla po ruci i na momenat mi zadala bol, a zatim osećaj koji čovek ima kada ga nešto mnogo hladnije od njegove telesne temperature dotakne. Pogledao sam ruku i spazio svog psa Dinu, nemačkog ovčara sa svih svojih jedanaest godina, koji nikako nije mogao da bude zajedno s nama pored reke. Ćušnuo me je svojom vlažnom i hladnom njuškom još jednom dok se iza njega približavala sa osmehom na licu moja žena govoreći:
"Jesi se probudio?"
"Edgare, opet si me hipnotisao onim tvojim spiralama! Sto puta sam ti rekao da...", buncao sam u polusnu.
"Ne znaš ti dragi di ti je dupe." reče moja žena odlazeći u kuhinju. "Ispeći ću ti jaja za doručak." dobacila je odlazeći.
"Nemoj molim te da mi pečeš jaja!" uzviknuo sam "Poješću par šljiva napolju." Počešao sam kesu zamišljajući je tamo u kuhinji na tiganju, protresao par puta glavom da dođem sebi.
"Kako hoćeš." rekla je onim melodičnim glasom.
Navukao sam neki šorc i izašao na ulicu. Ubrao sam par šljiva s drveta ispred kuće i stajao kao pokisao razmišljajući o čudnom snu. Krmeljivim očima sam jedva video više od stotinak metara ispred sebe i činilo mi se kao da mi neko maše u daljini. Protrljao sam oči, otresao krmelje o zemlju i ugledao debelog Lombu kako skakuće pored klupe ispred Jašine prodavnice i nešto viče. Mahnuo sam mu bezvoljno i pokušavao da skontam kako to da on, Edgar Cayce i ja budemo u mom snu ili gde već zajedno na okupu, tamo u ritu pored reke. Na kraju je ipak viknuo: "Loži vatru da pečemo one vragove! Da progovorimo nadupe!" Smejao se na sav glas.
Smejao sam se i ja ulazeći u dvorište sa gomilom šljiva po džepovima.

01:15 , 12/9/2009 2 komentara Link

O meni

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije

Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting

Ovaj blog hostuje BlogOye

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se