Miladin Žarić - Veliki Srbin

28/6/2009

Ne, to sam ja

    Nazivali su nas skotovima. Mi nismo znali ko smo to mi skotovi, ali smo imali dve teorije: "ti si skot od imena Scott, a taj je bio neki jebivetar žešći", i drugu: "ti si skot, od neke kuje okot, ostavljen da ne bude ničiji". Ova druga varijanta nas uopšte nije vređala, jer smo se složili da ona vređa u stvari naše majke, a ova prva nas je pomalo dizala u nebesa, jer smo tog čika Scotta-a zamišljali kao neku vrlo bitnu zajebanu facu. Smišljali smo o njemu razne životne priče i bili smo ponosni što smo skotovi.
Postojao je taj neki dan, kada su svi matorci iz sela išli u dvorište crkve. Tamo su palili neku vatru, mešajući sve moguće rakije u svojim stomacima. Povremeno bi pucali nekim glupim napravama na karbitno punjenje, i redovno su se krstili sa tri prsta. Uglavnom pre, ili posle gutljaja. U neko vreme su palili svoje tamiće, fapove, rabe i skanije, i odlazili u šumu da poseku gomilu hrastova, koje su tovarili u prikolice i šlape, dovlačili ih u dvorište crkve i istovarali tamo pored te vatre, oko koje su nastavljali da se lože, da se pucaju, i da se krste sa tri prsta pred guc. Ili posle kuca.
    Nama je to bilo dosadno i ubijali smo vreme u kafani nedaleko od crkve. Tamo smo trošili svoju marku na pokeru, čekajući da se matorci ožderu. Matorci su takođe znali da su dosadni kad su trezni, zato su i žderali različite rakije, da ih što pre zbuni alkohol. Mi smo verovali da jezik oteža sa godinama, pa ga samo alkohol može olakšati, ili ako ne to, onda ima neke veze sa zubima, i grčenjem vilice u potrazi za osmehom.
    Znali smo da su dve nule znak da je vreme da odemo u crkvu. Tada još nismo znali zašto je toliko bitno da to bude baš u dvanaest sati noću. Kretali smo iz kafane nešto pre ponoći. U crkvi je bilo hladno i mirisalo je na tamjan, rakije, prdeže i kiselinu od podriga. Svi su mlatili sa tri prsta po čelu, mudima, grudima, utegnutim dupetima konobarica iz lokalnih kafana, i zelenim beretkama. Sveštrnik je mahao sa nekim rasterivačem smradova. Uspinjali smo se na prste da bolje vidimo tu spravu. Nešto se dimilo iz nje dok je mlatio i pevao. Imali smo teoriju, da je ta sprava najbitnija u celoj toj priči. Nadali smo se da će se matorci, sutradan kad se probude, naučiti da ne budu dosadni, i da će prestati da nas zovu skotovima. Ja sam se tajno pitao, da li sme čovek da se prekrsti u crkvi, sa onom istom rukom sa kojom je maločas počešao muda. Verovao sam da on to ne sme da radi, ali mi nije bilo jasno šta se radi u takvom slučaju. Kad te zasvrbe muda, ti ih počešeš, a baš se svi krste, pa treba i ti to da radiš.
    Prdež dobije svu svoju poletnu snagu upravo u crkvi. Kad se nekom od matoraca "otrgne" iz čakšira. Nekako se to desilo baš u trenutku pred onu reč, pred koju svi krenu sa svoja tri prsta da se krste. Sećam se da se u tom trenutku sveštenik perkorno nakašljao, pa prekrstio, pevajući zadnji stih koji nisam mogao da čujem. Ne zbog konobarice koja je štiklom pokušavala da dohvati svoju torbicu sa šminkom i kurtonima. Ne zbog komšije koji je svoja tri prsta kod "u ime i sina" gurnuo konobarici ispod minjaka. Nego zbog mog strica, koji je otresao nogavicu čakšira i otpevao "Amin", puštajući konobaricu da povede kolonu, natrag do njenog radnog mesta.
    Sutradan smo dobijali batine od mamurnih matoraca koji su smrdeli na dudovaču, pelin, lozovaču i tamjan. Bili smo skotovi i ponosili smo se zbog toga.

23:05 , 28/6/2009 0 komentara Link

O meni

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije

Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting

Ovaj blog hostuje BlogOye

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se