Miladin Žarić - Veliki Srbin

7/2/2009

Cherry...

    Sećam se te planine. Tamo se sneg držao do aprila. Voleo sam januar u tim visinama. Mrzeo sam sebe i svoje vreme, koje sam uzaludno mrvio zalađenim bukvama, klizavim planinskim putevima, mokrim snovima i izlizanim sećanjima, premotavanim previše puta. Voleo sam i februar tamo. Voleo sam sva godišnja doba na toj planini, verovatno zato što sam ih prvi put proživljavao. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Priznao sam sebi to jednom prilikom, dok sam stajao na klizavoj stazi, koja se sastojala od nabijenog kamena i leda. Ni jedna godina nije bila moja, koliko god da sam ih imao. Setio sam se jednog od prijatelja, skoro da sam ga i zaboravio te godine u planinama... Govorio je da ih je sve jebao. Tada, u zavejanoj planini, mi je bilo jasno zašto mu se jedini nikada nisam divio.
    Kada smrzne na planini, tada se i noćne utvare zavuku u tople pećine, pogasivši za sobom sva svetla. Nebo se tada otvori i pokaže ti sve svoje svetove, oslikavajući sve one tvoje snove tamo gore, toliko visoko da moraš da iščašiš šiju da bi  to video. Kada naučiš da gledaš prema gore, taj bol u iščašenoj šiji prestane, počne na bude onaj prijatani bol, kao što ga atleta oseća pri istezanju svojih mišića, i savije se još više, razapinjući pogled prema nebu. Daleko prema zvezdama. Gledao sam nebo i noćima i danima na toj planini. Kada bi padao sneg, pahuljice su se topile kad bi pale na moje lice, ili bi mi hladile jezik kad bi mi ulazile u otvorena usta. Imao sam štrafte po licu, zbog prljavštine na licu koje su otopljene pahuljice u vidu kapljica vode pravile, silazeći prema mom vratu. Ponekad su ostajale zaleđene na njemu, ponekad bi samo produžile dalje. Ponekad je bilo toliko hladno, da su mi ostajale na licu, a  samo one koje su mi upadale u oko bi napunile očnu duplju i odklizile niz obraz, da bi se tamo malo ispod oka zalede.
     Najčudnije oko te planine je bilo proleće. Za ravničarskog seljaka kao št sam ja, to bi bio tek početak zime. Valjda sam se zadesio na senovitom delu planine, sakrivenom senkama stabala i obroncima planinskih vrhova. Sneg se nikako nije topio, a ispod njega je nekim čudom planinsko voće ipak cvetalo. Voleo sam i to proleće na planini, a mrzeo sam sebe u njemu. Znao sam da se suviše sećam, a toliko malo živim. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Gore iznad mene, bio je proplanak, koji je već ozeleneo. Otišao sam jednog jutra tamo gore. Osećao sam se kao da sam na granici godošnjih doba, zaboravio sam da se sećam i nasmejao sam se granama koje su puštale pupoljke bez snega na sebi. Nakratko sam se smejao, pa sam se pribrao. Sišao sam dole, gledajući gore. Postideo sam se. Čovek mora da bude pribran kada je tamo u planini.
    Kada su precvetale ispod snega, gore je već sigurno bilo leto. Tamo na vrhu planine, i sa one druge strane. Plodovi su još uvek bili zeleni.  Želeo sam da dočekam onaj njihov stadium kad su dovoljno zrele da možeš da ih pojedeš, a ipak da budu toliko prisebne da te nasmeju. Čekao sam. Skupljala su mi se usta na samu pomisao na dodir mojih usana sa njima. Kada se u planini otapaju snegovi, oni ukazuju život ispod sebe. Svaki dan si tu i gledaš kako šumski plodovi dobijaju svoj oblik, dobijaju polako svoju boju, puštaju svoje mirise...
    Zajebavali su me da mi se krive usta, zato što nisam navikao na poluzrele šumske kupine. Nikome od nas se usta krivila nisu. To je bio smeh. Dočekali smo ih zajedno sa prolećem. Dočekali smo da procvetaju šumske kupine. Dočekali smo da se smejemo sa kupinama. Poneka bi bila kisela, ponka slatka. Oatavljali smo one nedozrele da sazru. Kako je Proleće ili Leto prolazilo, gulili smo kupine i plazili se jedni drugima svojim plavim jezicima. Navikavali smo se i na druge plodove. Džanarike, vrganje, šumske jagode, gloginje...
    Tada sam opet shvatio da ja u stvari nisam sam sa tom planinom. Tada sam shvatio da sam opet to ja. I pre nego što su stigli, znao sam da imam dvadeset i jednu, a da nemam ni jednu. Čuo sam kako se veliki točkovi valjaju po našim kupinama, video sam kako gusenica puzi po našim ringlovima i slušao čizme koje gaze naše šumske jagode. Video sam kako je neko zgazio sve ono što je želelo da bude živo. Video sam kako [uma krvari. Video sam ravnodušnost u retrovizorima. Video sam srušena stabla i svog komandanta. Moje ruke su bile crvene dok sam stajao mirno.

    Ne, ne pitam se na čijoj sam strani bio. Nisam imao ni jednu. Pitam se samo zašto voćku ovim rukama više ne mogu da uzberem, a da mi po očima ne prsne.