Miladin Žarić - Veliki Srbin

4/12/2009

Neću da budem "veliki"

01:05 , 4/12/2009 0 komentara Link

29/11/2009

Skvo

Duvao sam ponovo.
Opet ništa.
Samo se smeška i kurvinski me gleda.
Neće ni sisu da mi pokaže.
Zvala opet žena.
Kaže da je mali definitivno ostavio sisu.
Razmišljam, da li da munem svog malog u jastuk.

23:49 , 29/11/2009 2 komentara Link

25/11/2009

Opet ga Duvam

Opet se igram sa pičkinim dimovima.
Jebiga.
Fali mi redovan seks.
Žena otišla kod njenih, pa ostao sam.
Čujemo se redovno.
Kaže da je naš mali prestao da sisa.
Nikako sise da mi se ukažu kroz dimove.
Probaću večeras ponovo.

Inače, nejebica je teška, ali izlečiva bolest.

23:15 , 25/11/2009 3 komentara Link

16/11/2009

Zanoktica pod kopitom

Sinoć sam zaboravio "štih"
za nekim astalom seoske kafane
potpisao sam sve u dve reči
obrisala ih konobarica alkoholom
koji je tako vešto bežao iz čaše
lepio se za đonove cipela
oslikavao golotinju po podu
razmazivao je prema klozetu
ne kao krvav trag nego kao muziku
razgolićenu bosu slobodnu
bez lakiranog nokta pored zanoktice
zajedno sa notarima što plešu
u stiskavcu sa zaboravom prvog sna
na podijumu u ćošku koji trči
vrelim galopom žigosanog konja
što se otg'o iz okova i ulara
pa srećan pretrči pustinje
da se gladan vrati klanicama
berbernicama i britvama
oštricama podmazanim pljuvačkom
razbijenim ogledalima
željama i "štihovima"
pobrisanim po kafanskim astalima
lažima i birtijama kojih nikada nije ni bilo
spaljenim alkoholom
željom
zaboravom
i lošim kartama

18:22 , 16/11/2009 0 komentara Link

31/10/2009

Dear Hunters

Voleli smo svitanja,
grejali smo se rakijom,
kaficama i toplim penisima,
nabreklih od sunaca i neopranih gaća.

Gazili smo oranja,
udovima smo ih parali,
slušajući žuljeve raspevane naše,
kako šikljaju pod čarapama sa 10% pamuka.

Leđa su nam klanjala,
potapšana teškim teretima,
dobro nauljenim dvocevkama podrumskim,
sređenim odbačenim krpicama iz neke letnje kolekcije.

Zenice su nam se se širile,
kad bi naišli na smrad prelepe lešine,
ušuškane u ovlaženu ljuštiku preranog kukuruza,
na ranjenim parlozima prepljuvanim znojavim čaurama.

Dizali su nam se kurci u plišanome trku,
dok su nam pucali žuljevi u maskirnim gumenim čizmama,
radosni što je umesto jelena izašla jebozovna košuta pred nas,
pala je kao folirant pre zadnjeg isukanog obarača koji je bio presudan i jedini.

Kume jesi video kako je pala?
Da, pa?
A pičić...
Pičić joj je kao šljiva.

01:38 , 31/10/2009 1 komentara Link

24/10/2009

OVOLIKI MI JE

09:32 , 24/10/2009 15 komentara Link

15/10/2009

Noćna polucija

Kao da imam grip i hladno je,
a kenja mi se.
Plašim se da sednem i na tren,
na dasku od VE-CE šolje.

Kao da nemam gaće i vrućO je,
a piša mi se.
Plašim se da ustanem sa plastične stolice,
jaja mi se zalepiše.

Kao da gledam Selmu i tlakove bez prozora,
a muka mi je.
Borim se da nadjačam želudac i žute kapute,
refren mi spontano izleće.

Diže mi se na povetarac i nadimam se,
a duva ko popizdelo.
Ugazih na ulici u govno i setih se tebe,
Nisam znao da te toliko volim.

22:32 , 15/10/2009 1 komentara Link

29/9/2009

This Is The Day

Naslov se možda i ne uklapa u sliku (namerno kažem sliku a ne fotografiju), ali šljakerski night vision mi je još uv(ij)ek uključen, pa ne znam posle treće smene da odradim jutarnju fotografiju, ali eto, makar i sliku da "spremim".

      Odakle uopšte, bilo kakva ideja o ljubavi utorkom ujt'ru, posle treće smene. U nadrkanom, nedojebanom, mamurnom gradu. Tu na jebenom semaforu. Tamo na onoj govnjivoj benzinskoj pumpi. U buregdžinici, s prodavačicom koja sikće 350 grama kroz zube, iz kojih ispada još 50 grama gratis. Odakle pravo na misao o ljubavi, u svitanje? Tamo natrag na šljaci, za rotacionom štamparskom mašinom, u smenama od 18 do 6, u kojima krene spontano pokatkat i neartikulisan osmeh, pronađen na šljakerskom pultu, na putu do jutarnje šestice, koja uvek zna da pobegne, a sledeća stiže za pola sata.
     Ko je taj što sme da dozvoli suncu da prosvetli još jedan dan, da bude srećan, ili da se nasmeje i da nam ponovo podari ljubav? Ko je taj što se budi sa osmehom? Ko je taj što nas uči da volimo? Što nas uči da se opet smejemo. Ko je to?

10:02 , 29/9/2009 5 komentara Link

20/9/2009

19. Serbt. 2009.

Sedeo je u kožnoj fotelji, izlizanoj od velikih dupeta svojih predaka, koji su redovno odmarali svoje umorne, teške zadnjice u njoj. Posmatrao je njeno veliko, oteklo telo. Analizirao je svaku modricu na njoj. Pušio je i nije treptao. Gledao ju je kako mirno leži na kožnom trosedu.
    - Da li je gospodin možda za jednu jutarnju, produženu kaficu?
    - Jutro je?
    - Možda i jedan svež kroasan, preliven toplom čokoladom?
    - Sveže je...
    Novembarsko jutro je zgrušavalo urlikanje nedoklanih krmača, iznad lepljive trave na izdisaju. Udahnuo je dim cigarete i trepnuo. Ugrejao je grlo toplom kafom produženom s neobranim kravljim mlekom i počešao se po neobrijanom grkljanu. Ona kao da se pomerila, u njegovom perifernom vidu. Nije video da li je to bila njena noga, ili pak ruka. Pomazio je cigaretom ivicu okrnjene, kristalne pepeljare. Žar se skotrljao u njeno dno. Skinuo je kažiprstom kapljicu toplog, čokoladnog preliva sa svoje butine, i zapalio novu cigaretu. Udaknuo je novi dim i nije trepnuo. Jutro je nestalo uz neki težak, tupavi udarac.
    - Maestro pita, kako bi ste želeli da vam spremi mozak. Još je vruć.
    - Pozovite klavirštimera.
    - Dakle, pohovanog?
    Odlepio je svoje mošnice sa kožne fotelje pre nego što se podigao. Nije skidao pogled sa nje. Samo je na trenutak zažmurio dok je zevao i se teglio se, ispred nje, mazeći nožnim prstima meki persijski tepih, osetivši palcem rupu na njemu, progorenu cigaretom. Igrao se neko vreme sa progorelim mestom na tepihu. Žuljao je lagano palac svoje noge o grubu progoretinu, posmatrajući njenu kosu na pomodrelim grudima. Zamišljeno je isčekivao neki sledeći, nenajavljeni njen pokret. Škripa nepodmazanih batlerovih kolica za posluživanje hrane ga je trgnula. Nije bio zadovoljan. Mrzovoljno je sačekao da mu se ovaj približi, a zatim je bacio nedovršenu cigaretu na tepih. Prišao joj je i nežno sklonio kosu sa njenog lica. Okrenuo se prema batleru i prekorno ga pogledao. Batler je podigao, još uvek topao mozak sa troseda, lagano ga stavio na svoja kolica, i odškripao u kuhinju. Izmučeno sunce je oslikavalo senke po sobi za bankete. Krenuo je ka stočiću koji se nalazio pored njegove kožne fotelje, želeći da zapali novu cigaretu. Nije se obazirao na cvrčanje njegovog tabana, koji je nagazio nedogorelu cigaretu. Pripalio je novu cigaretu, otišao do prozora ne bi li zamračio prostoriju. Okrenuo se prema njenom velikom, oteklom telu prošaranom modricama. Prišao joj je, lagano.

Možda nemam fotku svinjokolja, ali zato imam majmuna.

15:18 , 20/9/2009 0 komentara Link

14/9/2009

St. Fan

Samo je gledao budale oko sebe i smejao se.
Smejale su se i budale.
Gestikulirale su mu,
Cereći mu se u facu
Zagovarali su ga pričama,
koje kolegama budalama nisu smeli da ispričaju.
Radili su to u čoporima.
Uvek su ga nazivali drugim imenom.
Plazeći se,
mršteći se.
Bili su cinični.
Bili su perverzni.
Bezlični.
Bili su Vrsta.
Dolazili su i odlazili.
Vraćali se da odglume još po nešto.
Bili su smešni.
Juš uvek su takvi.
A on?
On se smeje.

- Njegov tata

22:53 , 14/9/2009 4 komentara Link

12/9/2009

Marica

Marica se ipak u sve razume,

jer sve je kurac,

a svaki kurac je kriv,

na svoju stranu.

Nemam maricu pa stoga, eto majmuna.

22:49 , 12/9/2009 5 komentara Link

12/9/2009

NEBULOZNI REDOVI O EDGARU I PEČENOM KUKURUZU...

... Pečenom kukuruzu u žaru, sa sve ljuštikom na njemu.

Sedeli smo na obali reke, pored logorske vatre. Zapravo, to i nije bila ona prava logorska vatra, nego vatra kojoj je glavni cilj te noći bio da posluži trojici pustinjaka da spreme nešto za jelo. Edgar je insistirao da to bude pečeni kukuruz o kome je toliko puta slušao priče u Crnom Biku, Gajbi, Bistrou i ostalim novosadskim stanicama čije perone smo redovno posećivali. Možda sam i previše pričao o kukuruzu u tim stanjima pijanstva, pa je Edgar onako gladan, u tim sitnim satima u kojima smo zatvarali kafane po Novom Sadu, stvorio čitavu sliku u svojim mislima o pečenom kukuruzu na žaru, sa sve ljuštikom. Ipak, na njega je još veći utisak ostavila priča trećeg lika koji je zajedno s nama sedeo pored vatre. Debeli Lomba je moj komšija koji po ceo jebeni dan sedi na klupici ispred one Jašine radnje u našoj ulici, pije pivo i jebava prolaznike nekim glupim pričama o njegovom magarcu Stevanu, ili o problemima seoske omladine koja umesto da upražnjava seks, kako zna da govori, "naguta se ti' tableta pa bude ko nesvet i onda zakuva tam' ucentru, pa svi đumle dobiju popički." Obično ta priča traje dok se slučajni prolaznik ne otvori za jedno 'ladno pivo, e tek tada može da nastavi di je kreno. Kada je Edgar predložio da pečemo kukuruz za večeru, Lomba je skočio kao potpaljen po dupetu:
"Opet ćeš da mećeš te vragove u vatru ko onomad?! A, ne... Ja u tom vašem šatoru večeraske ne spavam... Jebote sunce, zadnjeg puta kad smo jeli te purenjake progovorio sam nadupe ko neki govornik. Da sam tolko pričo, valjda bi ožvalavio."
Edgar se odjednom zainteresovao još više za pomenuti, sada već specijalitet mitskih razmera. "Progovorio nadupe... Hm...", zamišljeno je prozborio.
"Dašta nego nadupe, a mogu mislit kako će bit kad budemo razvezli priču u onom napičku od šatora. Komarci će da otpadaju s plafona! Bole me baš kesa da spavam u šatoru i da budem deo tog divana, ja ću da gledam zvezde noćaske."
Edgar Cayce, inače moj veliki prijatelj, saborac u modernim ratovima koje smo vodili sa konobarima i njima srodnim intelektualcima mušterijama, bio je fasciniran komunikacijom drevnih civilizacija sa božanstvima. Svakom novom vidu komunikacije, na koji bi usput naleteo, posvećivao je pažnju, verujući da se takvim metodama mnogo više može reći, a samim tim i više znanja preneti ili steći. Dupe koje govori je za njega te večeri bila više nego privlačna tema i s nestrpljenjem je očekivao prvi zalogaj famoznog kukuruza.
Bacio sam par suvih grana u vatru i posmatrao zlatno žute iskre kako lete prema nebu gde su se pretvarale u zvezde. Edgar je takođe gledao gore, negde u pravcu Siriusa, onim njegovim savršeno mirnim i produhovljenim pogledom. Lomba je cevčio rakiju od ringlova i pevao pesmu o nekom tipu kome su u kafani pojeli čašu.
"Spirala prijatelju...", krenuo je Edgar, "Spirala, koja je za tebe i mene toliko jednostavna i beznačajna, civilizaciji koja je živela na ovoj zemlji mnogo ranije nego što mi znamo da je bilo ko živeo ili nismo dovoljno zreli da saznamo, bila je mnogo više od neke tamo žvrljotine... Žvrljotine, heh. Pogledaj onog puža tamo što se sćućurio u svojoj spiralnoj ljušturi i zalepio se za taj panj pored tebe. Možda je taj puž prijatelju, stvorenje koje u sebi nosi odgovor za jednu od najvećih tajni; taj mali sluzavi, za nas najniži sloj koji služi da bi prenosio neke parazite ili bio nekima hrana, možda zna odgovor na jedno od najsveobuhvatnijih pitanja koje mi ljudi svakog dana sebi postavljamo. Za nas je on sinonim za sporost, ali na sebi nosi verovatno spravu koja je istoj toj civilizaciji koja je živela ovde pre potopa služila za ubrzanje do nepojmljivog. Vidiš zato i jesmo nespremni i nezreli, što smo čitavo jedno biće podelili na slojeve, na više i niže klase, iako u svakoj od tih, nazovi podeljenih, klasa leži i deo nas samih, pa tako rastrgani na trilione komadića, celog života bezuspešno tražimo sebe svuda unaokolo, lutajući po belom svetu sami i nekompletni."
"E, ovaj je očo pokurcu...", prokomentarisa Lomba između dva gutljaja "Ded brate, potegni ti malo batrgače iz ove flaše, pa ćeš da vidiš kako ćeš da se pronađeš."
Edgar je povukao poveći gutljaj i zapalio cigaretu. Razmišljao sam o njegovoj priči i kao ko zna koliko puta do tada, tražio sam sebe u njoj. Ma koliko sve to bio meni nepojmljivo, Lombi suludo i nepotrebno, ipak mi je otvaralo vrata naslućivanja i rasplinjavalo na neki poseban način misli u vedroj noći ispod toliko udaljenih zvezda, ispod toliko lepih svetova koje još uvek nisam bio spreman da vidim. Vatra je lagano jenjavala na gomili prelepog žara, u koji sam lagano stavljao ubrani kukuruz iz obližnje njive i ušuškavao ga tako da tek pomalo viri iz njega. Jedna iskra me je opekla po ruci i na momenat mi zadala bol, a zatim osećaj koji čovek ima kada ga nešto mnogo hladnije od njegove telesne temperature dotakne. Pogledao sam ruku i spazio svog psa Dinu, nemačkog ovčara sa svih svojih jedanaest godina, koji nikako nije mogao da bude zajedno s nama pored reke. Ćušnuo me je svojom vlažnom i hladnom njuškom još jednom dok se iza njega približavala sa osmehom na licu moja žena govoreći:
"Jesi se probudio?"
"Edgare, opet si me hipnotisao onim tvojim spiralama! Sto puta sam ti rekao da...", buncao sam u polusnu.
"Ne znaš ti dragi di ti je dupe." reče moja žena odlazeći u kuhinju. "Ispeći ću ti jaja za doručak." dobacila je odlazeći.
"Nemoj molim te da mi pečeš jaja!" uzviknuo sam "Poješću par šljiva napolju." Počešao sam kesu zamišljajući je tamo u kuhinji na tiganju, protresao par puta glavom da dođem sebi.
"Kako hoćeš." rekla je onim melodičnim glasom.
Navukao sam neki šorc i izašao na ulicu. Ubrao sam par šljiva s drveta ispred kuće i stajao kao pokisao razmišljajući o čudnom snu. Krmeljivim očima sam jedva video više od stotinak metara ispred sebe i činilo mi se kao da mi neko maše u daljini. Protrljao sam oči, otresao krmelje o zemlju i ugledao debelog Lombu kako skakuće pored klupe ispred Jašine prodavnice i nešto viče. Mahnuo sam mu bezvoljno i pokušavao da skontam kako to da on, Edgar Cayce i ja budemo u mom snu ili gde već zajedno na okupu, tamo u ritu pored reke. Na kraju je ipak viknuo: "Loži vatru da pečemo one vragove! Da progovorimo nadupe!" Smejao se na sav glas.
Smejao sam se i ja ulazeći u dvorište sa gomilom šljiva po džepovima.

01:15 , 12/9/2009 2 komentara Link

4/9/2009

Magenta

Pre neki dan, upoznao sam prijatelja iz osnovne škole. Žalio mi se da se nismo videli još od obdaništa, i da neće niko da mu plati putne troškove da bi mogli da se mimoiđemo. Jebem ti budalu. Ustopirao me u pola tri noću. Vraćao sam se sa gradske šljake u moju selendru, onako sjeban, posle 12 časova fizike i poznavanja seksualne traumatologije. Ja mu pružam ruku, on je drži zamotanu u levoj. Majica mu crvena, pa pomislih kolega štampar. Sigurno radi u Kress-u, pomoćni je radnik na novinskoj rotaciji, uvalili mu da očisti magenta verk. Kolega jebote.
- Dobar dan!
- Puši kurac...
- Meni je ovo prvi dan na poslu, pa reko da častim.
- Počastim ti sestru.
- Ali zaboga... Moja sestra je mrtva.
- Jebem ti mrtvu sestru.
- To nije lepo gospodine, ja jesam ovde novi ali...
- Uletela ti ruka u grajfere maestro.
- Uletela mi ruka u grajfere kolega, zaustavite mašinu!
- Kolega, ti više nemaš ruku.

Juče smo prali magenta verk na rotaciji. Uprljali smo ruke crvenom bojom. Plate su nam kasnile. Stopirali smo laktovima.

01:23 , 4/9/2009 0 komentara Link

26/8/2009

Malina.

01:28 , 26/8/2009 0 komentara Link

24/8/2009

Ispovest Mošnica

Samo sam hteo da vam poželim laku noć. Onako iz srca.

21:13 , 24/8/2009 4 komentara Link

9/8/2009

Ja bih voleo da letim II

Ako kaniš leteti, ne smiješ panuti!
Miladin Žarić, klesanije na nećiriličnom pismu, pre jedno 4-5 potopa. Verovatno period njegovog romantičnog letovanja na SrBskoj Atlantidi.

01:05 , 9/8/2009 4 komentara Link

3/7/2009

Višnja

Višnja.
Kisela neka.
Skupi ti se dupe kad je jedeš.
Nije prskana.
Kisela je.

21:50 , 3/7/2009 4 komentara Link

28/6/2009

Ne, to sam ja

    Nazivali su nas skotovima. Mi nismo znali ko smo to mi skotovi, ali smo imali dve teorije: "ti si skot od imena Scott, a taj je bio neki jebivetar žešći", i drugu: "ti si skot, od neke kuje okot, ostavljen da ne bude ničiji". Ova druga varijanta nas uopšte nije vređala, jer smo se složili da ona vređa u stvari naše majke, a ova prva nas je pomalo dizala u nebesa, jer smo tog čika Scotta-a zamišljali kao neku vrlo bitnu zajebanu facu. Smišljali smo o njemu razne životne priče i bili smo ponosni što smo skotovi.
Postojao je taj neki dan, kada su svi matorci iz sela išli u dvorište crkve. Tamo su palili neku vatru, mešajući sve moguće rakije u svojim stomacima. Povremeno bi pucali nekim glupim napravama na karbitno punjenje, i redovno su se krstili sa tri prsta. Uglavnom pre, ili posle gutljaja. U neko vreme su palili svoje tamiće, fapove, rabe i skanije, i odlazili u šumu da poseku gomilu hrastova, koje su tovarili u prikolice i šlape, dovlačili ih u dvorište crkve i istovarali tamo pored te vatre, oko koje su nastavljali da se lože, da se pucaju, i da se krste sa tri prsta pred guc. Ili posle kuca.
    Nama je to bilo dosadno i ubijali smo vreme u kafani nedaleko od crkve. Tamo smo trošili svoju marku na pokeru, čekajući da se matorci ožderu. Matorci su takođe znali da su dosadni kad su trezni, zato su i žderali različite rakije, da ih što pre zbuni alkohol. Mi smo verovali da jezik oteža sa godinama, pa ga samo alkohol može olakšati, ili ako ne to, onda ima neke veze sa zubima, i grčenjem vilice u potrazi za osmehom.
    Znali smo da su dve nule znak da je vreme da odemo u crkvu. Tada još nismo znali zašto je toliko bitno da to bude baš u dvanaest sati noću. Kretali smo iz kafane nešto pre ponoći. U crkvi je bilo hladno i mirisalo je na tamjan, rakije, prdeže i kiselinu od podriga. Svi su mlatili sa tri prsta po čelu, mudima, grudima, utegnutim dupetima konobarica iz lokalnih kafana, i zelenim beretkama. Sveštrnik je mahao sa nekim rasterivačem smradova. Uspinjali smo se na prste da bolje vidimo tu spravu. Nešto se dimilo iz nje dok je mlatio i pevao. Imali smo teoriju, da je ta sprava najbitnija u celoj toj priči. Nadali smo se da će se matorci, sutradan kad se probude, naučiti da ne budu dosadni, i da će prestati da nas zovu skotovima. Ja sam se tajno pitao, da li sme čovek da se prekrsti u crkvi, sa onom istom rukom sa kojom je maločas počešao muda. Verovao sam da on to ne sme da radi, ali mi nije bilo jasno šta se radi u takvom slučaju. Kad te zasvrbe muda, ti ih počešeš, a baš se svi krste, pa treba i ti to da radiš.
    Prdež dobije svu svoju poletnu snagu upravo u crkvi. Kad se nekom od matoraca "otrgne" iz čakšira. Nekako se to desilo baš u trenutku pred onu reč, pred koju svi krenu sa svoja tri prsta da se krste. Sećam se da se u tom trenutku sveštenik perkorno nakašljao, pa prekrstio, pevajući zadnji stih koji nisam mogao da čujem. Ne zbog konobarice koja je štiklom pokušavala da dohvati svoju torbicu sa šminkom i kurtonima. Ne zbog komšije koji je svoja tri prsta kod "u ime i sina" gurnuo konobarici ispod minjaka. Nego zbog mog strica, koji je otresao nogavicu čakšira i otpevao "Amin", puštajući konobaricu da povede kolonu, natrag do njenog radnog mesta.
    Sutradan smo dobijali batine od mamurnih matoraca koji su smrdeli na dudovaču, pelin, lozovaču i tamjan. Bili smo skotovi i ponosili smo se zbog toga.

23:05 , 28/6/2009 0 komentara Link

5/6/2009

Četvrtak

Četvrtak ko četvrtak. 25 za novine, 65 za pljugu i 10 za prodavačicino jebozovno dupe. Ono se nasmejalo, a ja, ja sam shvatio da je moguće igrati preferans sa njima i kad ti okrenu leđa.
    Četvrtkom neće u rikverc. Provalio sam ga odavno, pa ga parkiram sa strane. Kad uđem, okrenem samo jedan krug, pa nastavim tamo odakle sam i došao. Usput se setim da četvrtkom zaboravljam da joj kupim "nešto slatko", pa zadovoljno dodam gas da joj što pre to saopštim.
    Primećujem fino izglancan automobil marke YUGO pred kapijom kuće u kojoj živim. Parkiram ga iskusno sa strane, ali tako da YUGO može bez problema da izađe u rikverc. Ljudima je zaista dosadno predzadnjim radnim danom, pogotovo kad su penzioneri. Mora da im je strašno zabavno, da se četvrtkom transformišu u naše goste. Na instrument tabli fino naglancanog automobila marke YUGO, nežno je zašrafljena korpica za usputnu toaletu. Zadnja sedišta su ukrašena miljem. U mom stomaku se govno skamenilo.
    Nema nikog u dnevnoj sobi. Mali se dere dok mu oni tepaju u spavaćoj. "Dinge-Donge BABINO! Dinge-Dange MALO!!!" U novinama neki tip skočio sa trinaestog, pao na kombi i preživeo. Piše da će frajer čiji je kombi da ga tuži, čim ovog prebace na kućnu negu.

    - Stigo Taja!
    - Stigo.
    - Stigli prababa i njen dečko.
    - Zaboravio sam da ti kupim nešto slatko.

    Kako je glup običaj da bebama guraju pare po krevetiću. Pare su prljave. Nema veze što je trocifrena strana valuta u pitanju. Ne verujem da tamo negde u evropi, peru ruke posle pišanja pre nego što pazare, a siguran sam da pišaju pre kupovine. Razmišljam da malom otvorim devizni račun u banci. Što da stoje pare u krevetiću. U bankama ima i kamate. Otvorim mu lepo račun, pa kad napuni jedno 4+ godina, uložimo te pare u njegove biciklove, nokšire i one zajebancije sa rupama, u koje se ubadaju one raznobojne zajebancije. Mada, sigurno je neka smor procedura otvarati detetu devizni račun u banci. To mora da traje danima. Baba je lepo smotala novčanicu, pa je glatko kliznula u moj zadnji džep.

    Dok pijemo kafu primećujem milje oko sebe. Kilometrima dugačko. Ima ga i na televizoru. Možda ga konačno upalim, zbog ovog novog programa što je upravo na njemu. Gledam milje kako se protežu, dok slušam babu kako se priseća mene, onomad, kada sam bio beba. Slušajući, stekao sam utisak da sam godinama bio beba. Milje je visilo i sa frižidera. Baba se prisetila kako sam sisao iste prste koje sisa i naša beba. Požurio sam u kupatilo. "Gu!" reče ono. Ogledalo. Baba se prisetila kako sam znao se ispiškim preko glave. Milje je na vodokotliću.

    Babin dečko je došao do reči kod treće kafe. Negde kod "Slatkiš-Medeniš!!!" etape. Zaobišao je haški tribunal, te sam se pomalo zabrinuo da se nije nešto desilo. Nije pominjao ni paklenu Nemačku, u kojoj je godinama zarađivao svoju penziju. Zaista sam se uplašio. Krenuo je neku priču o njegovim počecima, dok je vadio tu stvar iz džepa. U isto vreme, delovao je nekako zvanično, uspevajući ipak da održi svoju skromnost, ne bi li zadržao inicijativu koju je tako vešto preuzeo od svoje lepše polovine. Odlika iskusnih penzionera. Podigao je tu stvar i krenuo da maše njome.
    - Najvažnije je, da mali uzme na vreme stvar u svoje ruke!
    - Ali...
    - Nema tu nikakvih izgovora. Ja sam u njegovim danima već uveliko mlatio.
    - Verujem, čika deda, ali zar ne mislite...
    - S'obe ruke sam to radio, imao sam snage po ceo dan da mlatim! Oćeš da mi ka'eš da mi sad nešto fali!
    - Ne, mislim...
    - Još uvek održavam kondiciju. Oćeš da lomimo ruke?!
    - Nipošto.

    Posle pete kafe, svako je imao svoje milje za ispod šoljice za kafu. "Miško-Piško Babino!!!" se orilo u dnevnoj sobi, sabijajući nameštaj u ćoškove. Čika deda je održavao ritam. Mlatio je žestoko. Komšijske mačke su tercirale. Zatim sam osetio sam neku prazninu u glavi. Sve je stalo. Krenuli su kući. Baba mi je skinula milje sa leđa i vratila na stolicu na kojoj sam sedeo. Čika deda mi je čvrsto stisnuo ruku. Komšije su tražile "Dinge-Dange!!!" na bis.

    "Gu!" rekao je mali. Čvrsto je držao tu stvar u svojim rukama, i mlatio je.

23:09 , 5/6/2009 4 komentara Link

9/5/2009

Trubaduri

01:27 , 9/5/2009 0 komentara Link

{ Last Page } { Page 1 of 2 } { Next Page }

O meni

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije

Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting

Ovaj blog hostuje BlogOye

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se