Miladin Žarić - Veliki Srbin

22/4/2008

U pauzi...

...do sledećih lepih stihova, podsetimo se ranijih nezgrapnih radova stidljivog lejzija. Nije manjkavost inspiracije, nego prelazni period. Došlo je vreme da se dešavaju neke nove stvari. Lepe stvari. Za to treba vremena. Vremenom se oznoje noge na primer, to je lepo.

Posvećeno velikom prijatelju, čoveku koji je uvek putovao a nikada putnik nije bio.
Kako je govorio...
"Ako se ti i ja, i ostatak sveta, na kraju ipak složimo da postoji početak, onda ćemo ovo sada, ono onomad i ono što će biti, ubiti najobičnijom glupavom prostom rečenicom, a nešto ovako veliko, veće je od znakova, zvukova i nas prostih ljudi, koji još samo za kraj znamo. Suviše je, prijatelju, jedna takva rečenica prosta za "ovo sada", te možemo samo da dokažemo koliko smo mali govoreći o nekim počecima ili završecima. Mi smo samo ljudi, mada retko kad to sebi priznajemo... Verovatno je to i razlog zbog kojeg nikada ni nećemo poleteti i postati deo svega toga."

Ne sećam se kada smo se prvi put videli
Verovatno zato što se znamo još iz prošlih života
Ne sećam se njegovog imena
Jer smo se poznavali još u iskonskom začetku
Kao svetlost muzika i miris
Sveopisiv i nedorečen je
Kao vreme i njegova godišnja doba
Promenjiv je u svojim jedinstvenim obrisima
Različit od sećanja
Identičan sa uspomenama
Vatra je u njemu rasplamsala želju za putem,
Voda mu je oprala krvave rane, poklone krajputaša,
Zemlja mu je podarila put,
A Vetar mu šapnuo pesmu o slobodi.
Sećam se svih njegovih reči,
Jer nikada uzalud govorio nije:

"Prijatelju, ti nisi putnik
Put je život tvoj
Zato nemoj da putuješ
Ne putuj, neg' živi
Rađaj se i umiri
'mesto da sediš na peronima
i čekaš sledeće vozove
da te vraćaju uvek natrag."
Dolazio je naglo i nenajavljeno
Klimnuo bi glavom umesto pozdrava
Blago nasmejan poput sećanja starca na detinjstvo
Umesto stiska ruke
Govorio je uvek tiho i zamišljeno
Puštajući da govor glasno odjekuje, dugo, dugo
I taman kad bih se zamislio nad ehom
On bi nestao, ostavljajući za sobom samo trag na putu:
"Kada bih znao da ti kažem,
Gde nas ovaj put koji živimo vodi,
Ja ne bih bio ovde s tobom
I sa ovom kišom, oblakom, gromom i blatom.
Jedino što mogu da ti kažem,
Je da u noći pogledaš mesec,
A po danu da vidiš sunce,
Pa da sam odabereš svoj put od onih koje ti oni pokazuju."
Zatim opet senka njegova,
Što je već tamo daleko i zamiče iza brda,
Ostavlja me da putujem
I radujem se našem sledećem susretu.
A prođe ponekad i mnogo leta,
Gorki putevi, slana mora i ambisi,
Dok nam se ne ukrste lenije
I prestanu oluje da šibaju, gromovi da tuku...

"Jedino ćeš posle oluje i "slote" pravi put naći,
Kada se razvedri i ukaže ti se kao proviđenje kakvo.
Ne budi tužan prijatelju, i kada ti suze krenu,
Sutra ćeš već leteti k'o ptica i pevaćeš...
Pevaćeš kad naiđeš odjednom,
Na sebe kako svojim putem hodiš,
I zaboravićeš da tražiš pravi put,
Jer će te on voditi još dalje, do početka."

Aleksandar D. D, kao  sapište.

Reci mi prijatelju, gde to putuješ

Bez izraza na licu, nacrtanim olovkom

Obojenog u sivo, valjkastom mustrom

Inznad tačke, koju je osrala muva.