Miladin Žarić - Veliki Srbin

18/4/2007

Pisma Vanzemljacima - Kad Sanjate..

Kako da krenem... Sve je bilo kao jako dobar trip. Kada bih opisao taj trenutak, on ne bi imao toliki značaj i toliku lepotu, jer je dorečiv. Ne znam da li se razumemo ali ovo što čitaš, to su jebeni znakovi, koje je neko smislio ne bi li ograničio te velike trenutke nekakvim definicijama i otupeo moć uživanja i stvaranja. Reči... Ne postoje prave reči. To jedino može da se odsvira.
Izgledala je nestvarno. Kao priviđenje drogiranog pesnika, koji je proglašen za najboljeg poetu milennijuma. Kao jebena hladna voda, negde daleko u pustinji posle 72 sata žeđi. Gledao sam je pažljivo. Želeo sam da se sećam pa šta god da bude. Da me ponovo obuku u zeleno, uvale mi kalaš sa 7% nagriženom cevi i gurnu me u hladnu planinu da ubijam strance - želeo sam da se sećam. Da mi kažu da nikada više neću videti sunce, mesec i udaljene planete s kojima putujem u večni mir - želeo sam da se sećam. Da mi kažu da imam šizofreniju, da je sve ovo fikcija, da sam iluzionista i da će da me izleče... Želeo sam da akumuliram svaku milisekundu njenog božanstva, jer, želeo sam da se sećam. Zato nisam pričao. Upijao sam. Hladna, zagušljiva soba me se nije uopšte ticala. Boleo me je kurac za smrdljivu pepeljaru, prepunu pikavaca dogorelih do filtera. Zaboravio sam da ću da riknem jednog dana od ptičijeg gripa. Zaboravio sam da trepćem. Sedela je na kožnoj fotelji za ljuljanje i nije se ljuljala. Gledala je kroz razređenu roletnu pokislu ulicu. Gledala je kišni jesenji dan i sivilo svakodnevice. Nekako sam uleteo u njene misli gledajući je. Uplašio me je krig novorođenčeta, oslepelo me je sunce i smirila me je tiha reka u kojoj me je ona umila i vratila mi vid. Pokazala mi je obalu i nebo. Osmehnula se zajedno sa mnom pticama i ribama. Zatim treptaj. Okrenula se prema meni i pokazala mi osmeh i oči. Nije me ništa pitala, znala je da ću da se sećam. Šta god da se desi... Život kao da se trudio da ostavi jednu bitnu poruku. Kao da je hteo da kaže da je suviše kratak da bi ga skraćivali pogrešnim mislima, pogrešnim sećanjima, pogešnim životima. Hteo je da se eksplodira u vidu Supernove i rasprši se u trilione novih života i osnuje jednu novu galaksiju i nastavi da živi. Kao da se prikazao u nekoj drugoj figuri, osmehnuo se i rekao: Ne to nije priviđenje. Kao da je sve odjednom imalo smisao, osmeh i pavi značaj. Gledala me je i ćutala. Znala je da su nam misli zamršene u isto klupko i prisećala me je ne neke druge planete na kojima sam živeo. Prisetila me je kako su me ubili na Veneri zbog iskrenog osmeha i nesnalaženja u metrou. osmehnuli smo se zajedno tipu od 25 godina koji je izgubljen tumarao u gužvi metroa. Išao je od stanice do stanice po nekom mravinjaku 100 metara ispod zemlje, govoreći sebi kako treži svoju vrstu. Izgledao je povređeno, uplašeno i tužno. Reklo bi se sramno. Lagao je samog sebe, kako će naći svoju vrstu pre poslednje stanice a u stvari je bežao od nje. Izašao je na pogrešnoj stanici i prodavao svoju iskrenost za poniženje. Gledali smo kako ga ponižavaju i pokazuju mu prstom u pravcu zvezda. Njegove suze nahranile su stanicu koja ga je ispratila na drugu planetu. Prisetila me je kako sam pre svega toga svesno sišao u metro i kupio kružnu kartu bez povratka. Kako sam pobegao od sebe. Kako sada sve to izgleda smešno. Čini mi se da sam uhvatio tada neke njene misli koje ću dugo pamtiti.
- Vreme ne spira gnoj sa mentalnih rana, ono menja psihu i uči je da ne beži od života kao ni od večnosti. Vreme ne stvara imunitet na teške padove i ravnodušnost prema prolaznosti, ono nas uči da ništa ne prolazi, nego da se sve menja. Uči nas da postanemo deo njega. Deo tog vremena. Ti me gledaš i ne pričaš a ipak te čujem. Sedimo ovde u ovoj smrdljivoj ledari sazidanoj od hladnih cigalja a ipak letimo do iznad svega toga. Kosmos je ipak previše velik da bi naš ego pamtio neke tričave osmehe i tuge zbog proganjanja iz mračnog popišanog metroa nazad na svetlost. Kosmos ne možeš da zatvoriš među zidove. Vreme će nas naučiti kako da razumemo kosmos. Sve što nam treba je želja za životom u njemu i malo vremena kojeg ima u izobilju. Vremena ima svuda unaokolo. Ima ga sad a i biće ga. Do neke nove Supernove. Do nekog novog prkosnog krika novorođenčeta.
A.D. neki dnevnik 2003.

23:23 , 18/4/2007 15 komentara Link

O meni

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije

Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting

Ovaj blog hostuje BlogOye

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se