22. aprila je bio Dan planete Zemlje. I svi se nešto tad, tih dana (a možda ni tada) sete ekoloških problema – jutarnji programi, vesti, tv dnevnici, vremenske prognoze... svi udare o zagađenju – traje to dan-dva i posle dođe neki novi Dan, Praznik...

Jovo-na-novo!

Sve kao nekad Osmi mart – žene znaju da tog dan treba da imaju „naređene frizure“ a muškarci znaju da treba da kupe cveće... Sutra po starom....

Pričao ja sa komšijom onomad kad smo ono gasili svetla, uveče od pola devet do pola deset (ko je gasio zna o čemu pričam). I kaže mi komša, šta ima ja da gasim nek’ gase Amerikanci, oni sve to i zakuvali... te ozonske rupe i to... jel bre njih više niko ni ne pominje, mislim te rupe... da ih nisu Rusi zakrpili... Jesu, kažem mu, još pre deset godina kad su nas ono Ameri bombardovali... e tad Rusi iskoristili tu njihovu zaokupljenost nama pa im zakrpiše ozonske rupe.

Da skratim, jer ko bude hteo da čita dalje imaće šta da se čita... U pitalju je odlomak iz knjige Majkla Mura Brate, gde je moja zemlja?

Majkl Mur je onaj debeljuca sa kačketom i uvek neobrijan, reditelj, aktivista... proganjao je Buša, i jednog i drugog, gde god je stigao, a mislim i da je dobio oskara... bio to neki pičvajz... elem, ovaj odlomk sam nekad pokupio negde sa neta.

Nadam se da mi ni Majkl ni, meni nepoznati prevodilac, neće zameriti... aman, o Zemlji je reč, bre!

3. poglavlje

Sinoć sam usnio čudan san. Bilo je to zapravo više snova. U jednom se radilo nešto s razmazivanjem Toffuti dijetalnog sladoleda od soje po kamili. U drugom sam gurao poznatog golfera Freda Kuplesa u kolicima Targetove samoposluge u Modestu u Kaliforniji, a on mi je recitovao odlomke iz Bhagavad Gite. Znam, potrebna mi je stručna pomoć.

Bila je to jedna od onih noći kada ste preterali sa pićem na zabavama, pa čim glavom dodirnete jastuk u podsvest vam dojuri neka brza direktna kablovska televizija, a vi ne možete da pronađete daljinski upravljač da je isključite. Izašao sam s porodicom i prijateljima da proslavim smrt Udaja i Kusaja Huseina. Valja se okupiti s najbližima kad vaša vlada uspe da uhvati i ustreli one koje ne volimo. Ali dok je ceo bar vikao ,,Udaj! Udaj! Udaj!'' popio sam jednu tekilu previše čak i za moje standarde. Nisam tako jako zaribao još od kada su u Teksasu pogubili onog retardiranog tipa.

Ali vratimo se mom glavnom snu. Bio je tako uverljiv, da sam imao utisak kao je Scrooge-ov. Našao sam se u budućnosti. Bila je 2054. godina i moj stoti rođendan. Mora biti da sam se pridružio nekom društvu za zdravu ishranu ili je nekako na svetu nestalo Ben & Jerry's-a, jer sam za jednog stogodišnjaka izgledao prilično dobro.

U tom snu iznenada me je posetila moja praunuka, En Kulter Mur. Nemam pojma kako je dobila to ime, a nisam se usudio da pitam. Rekla mi je da radi na praktičnom projektu za šesti razred iz usmene istorije i da želi da mi postavi nekoliko pitanja. Nije, međutim, bilo osvetljenja, ona nije imala računar, a voda koju je pila nije bila flaširana. Evo kako je, koliko mogu da se setim, tekao taj razgovor:

En Kulter Mur: Zdravo, pradedo. Donela sam ti sveću. Nekako se dogodilo da smo u mesečnom sledovanju dobili sveću više, a pomislila sam da za razgovor nećemo imati dovoljno svetla.

Majkl Mur: Hvala, Eni. Još ako bi, kad budemo gotovi, bila tako dobra da mi ostaviš tu olovku, mogao bih da je založim da se malo ogrejem.

E: Žalim, pradedo, ali ako ti je dam, neću imati čime da pišem cele godine. Nije li u vaše vreme bilo drugih stvari kojima ste pisali?

M: Da, imali smo hemijske olovke i računare, a imali smo i male uređaje u koje se moglo govoriti, a tekst bi izlazio na papiru.

E: Šta se dogodilo s njima?

M: Pa, draga moja, da bi se te stvari napravile potrebna je plastika.

E: O, da plastika. Niste li svi tada voleli plastiku?

M: Bila je to čarobna materija, ali se proizvodila od nafte.

E: A, tako. A otkad je nestalo nafte, moramo da se služimo ovakvim olovkama.

M: Tako je. O kako nam svima sada nedostaje nafta, zar ne?

E: Da li su u tvojoj mladosti ljudi zaista bili tako glupi da su mislili da će zauvek biti dovoljno nafte? Ili im je bilo svejedno za nas?

M: Naravno da nam nije bilo svejedno. U moje doba naše vođe su se zaklinjale na čitave hrpe Biblija da imamo obilje nafte, a mi smo, naravno, hteli da im verujemo, jer smo se tako dobro zabavljali.

E: A kad je počelo da nestaje nafte i kad ste shvatili da je kraj blizu, šta ste učinili?

M: Pokušali smo da produžimo agoniju okupiranjem onih delova sveta gde je bilo najviše nafte i prirodnog gasa. Vodilo se mnogo ratova. Za prve ratove, one u Kuvajtu i Iraku, naše vođe morale su da smišljaju izgovore poput: ,,taj tip ima gadno oružje'' ili ,,ove dobre ljude treba osloboditi.'' Voleli smo reč ,,osloboditi''.

Ali nije se ratovalo zbog takvih razloga. Uvek je to bilo radi nafte. Samo što mi tada nismo umeli da govorimo ono što smo mislili.

Prvi ratovi nas nisu koštali mnogo žrtava i činilo se da će sve ostati normalno. Ali ti ratovi su nam doneli samo još nekoliko godina nafte.

E: Čula sam da je u vreme tvog rođenja bilo toliko nafte da ste od nje počeli da pravite sve. I da bi većinu toga upotrebili samo jednom, a zatim bacali. Pre nekoliko godina, moji mama i tata dobili su dozvole za prekopavanje po đubrištu. Mama kaže da su tamo našli pravo bogatstvo. Našli su plastične vrećice koje se nimalo nisu raspale. A u njima je bilo mnogo stvari od plastike. Baš je bilo mudro od vas što ste ih čuvali u tim vrećicama.

M: Hvala ti, ali to je bio samo nesrećan slučaj. Tačno veliš da smo sve pravili od nafte pretvorene od plastiku. Obloge za nameštaj, trgovačke kese, igračke, boce, odeću, lekove, čak smo i pelene pravili od nafte. Beskrajan je popis onoga što se izrađivalo od nafte i njenih nusproizvoda: aspirini, kamere, loptice za golf, akumulatori za automobile, tepisi, đubrivo, naočari, šamponi, lepkovi, računari, kozmetika, sredstva za pranje, telefoni, konzervansi za hranu, lopte, insekticidi, kovčezi, lak za nokte, daske za klozete, hulahopke, pasta za zube, jastuci, meka kontaktna sočiva, gume za automobile, hemijske olovke, CD-ovi, teniske patike – koje god stvari da se setiš, znaj da je na neki način nastala od nafte. Bili smo skroz navučeni na to. Gucnuli bismo malo iz plastične boce i onda bismo je bacili. Spalili bismo pet litara goriva da dođemo do dućana i kupimo pet litara mleka (koje je, takođe, bilo u plastičnoj boci). Svakog božića bi tvoja baka poklone, uglavnom načinjene od plastike, našla pod plastičnim božićnim drvcetom (koje je bilo udešeno tako da je izgledalo kao pravo). A, istina je, čak smo i đubre stavljali u plastične kese i bacali.

E: A kada je ljudima palo na pamet da SPALJUJU naftu? Zašto biste palili nešto čega imate još samo malo? Jesu li ljudi tada spaljivali i dijamante?

M: Ne, dijamante nismo spaljivali. Dijamante smo smatrali dragocenim. I nafta se smatrala dragocenom, ali niko se za to nije brinuo. Samo bismo je pretvorili u benzin, upalili svećicu i goreli ga koliko god smo mogli.

E: A kako je bilo kad niste mogli da dišete, jer je vazduh bio zagađen od spaljivanja onoga što ste zvali benzin? Zar niste mogli da shvatite da ne bi trebalo goreti baš sve što se dobije od nafte? Možda je taj smrad bio poruka koju vam je upućivala priroda: ,,ne spaljuj me!''

M: Oh, jao taj smrad. To i jeste bila poruka od prirode da nešto nije u redu. Šta li smo mislili? Šta li smo pevali?

E: Ha?

M: Pustimo to.

E: Ali, to vas je trovalo. A niste imali ni stanice za disanje kakve imamo danas, pa šta ste onda radili?

M: Ljudi su to samo morali da udahnu i uvuku u sebe. Od toga su se milioni ljudi razboleli i umrli. Niko nije hteo da kaže da nam postaje teško da dišemo od zagađenosti vazduha sagorevanjem fosilnih goriva, pa su lekari govorili da imamo astmu i alergije. Tebi je vožnja automobilom nešto što se radi u muzeju, a u onim vremenima većina ljudi je na posao putovala trideset, četrdeset, pa i šezdeset kilometara i mrzeli su te sate koje su provodili zatvoreni u automobilima. Od toga su postajali zaista neraspoloženi.

E: I tako ste vi spalili svu tu dragocenu naftu i sami sebe mrzeli. Baš nastrano.

M: Čekaj, pa nisam rekao da smo sami sebe mrzeli. Mrzeli smo da putujemo na posao, ali mnogi su smatrali da je to vredno truda jer nisu hteli da žive u gradovima u kojima je živelo još mnogo drugih ljudi.

E: Ali ne mogu da shvatim kako to da, ako ste se tako dobro zabavljali, vozili okolo i tako dalje, niste planirali prelazak na neko drugo gorivo pre no što nestane ovoga, pa da vam i dalje bude dobro?

M: Amerikanci su ti bili takvi da su se uvek držali svega na isti način i nikad to nisu hteli da menjaju.

E: A šta su to Amerikanci?

M: Nemojmo sada da ulazimo i u to.

E: Moja učiteljica je rekla da je neki od vaših vođa verovao da će neke ,,gorive ćelije s vodonikom'' zameniti automobile na benzin, ali nisu. To je ludost! Danas svako dete zna da je teško doći do vodonika. Istina, on je u H2O, ali da bi se iz vode izdvojio vodonik treba mnogo energije, a baš to niste imali, mnogo energije. Hja!

M: Tačno kažeš, En, svi smo bili toliko obuzeti Prozakom i kablovskom televizijom da smo verovali šta god bi nam naše vođe rekle. Verovali smo im čak i kad bi rekli da je ,,vodonik buduća neograničena čista energija koja će uskoro zameniti naftu!'' Toliko smo novca trošili na vojsku kako bi nam ona osigurala pristup nafti da su nam se škole raspadale, zbog čega su svi postajali sve gluplji i gluplji – pa tako niko nije provalio da vodonik uopšte i nije gorivo! Stvari su se pogoršale do te mere da većina diplomiranih studenata uopšte i nije znala šta je to H2O.

Stvari su se ubrzo ozbiljno pogoršale. Ponestalo je nafte, a nije bilo vodonika da nam daje pogon za automobile, pa su se ljudi jako naljutili. Tako je počeo pomor.

E: Znam, nestalo je hrane.

M: Tada se činilo da je dobra zamisao da se hrana uzgaja pomoću nafte. Danas izgleda smešno što niko nije shvatao da se ogromna proizvodnja, kakva je neophodna da se prehrani toliko mnogo ljudi, ne može dugo održati. To je bila naša verovatno najveća greška. Veštačka đubriva, pesticidi i herbicidi, da i ne govorim o traktorima i poljoprivrednoj opremi, zavisili su od fosilnih goriva. Kad je proizvodnja nafte posustala, cena hrane počela je da raste zajedno sa cenom fosilnih goriva. Najpre su od gladi počeli da umiru najsiromašniji na svetu. Ali čim su ljudi shvatili šta se događa krenuli su u napade na prodavnice i skladišta, a biti bogat više nije garantovalo da ćeš imati dovoljno hrane.

Stvari su se dramatično pogoršale kad je počeo pomor, jer ljudi nisu više mogli sebi da priušte da idu na posao, greju kuće i plaćaju struju. Neki stručnjaci predviđali su da će svetska proizvodnja nafte kolabirati oko 2015. godine i svi su im se smejali – ali bili su u pravu. Cene hrane krenule su strmoglavom uzlaznom linijom – ali već je bilo prekasno za planiranje glatkog prelaska na drugi način dobijanja energije. Katastrofa nam se nadvila nad glavom.

E: Pradedo, a zašto u kolicima iz samoposluge guraš igrača golfa?

M: Jao oprosti. To mi je iz drugog sna. Frede, nosi se u #$%& odavde!

E: Imam ja svoju teoriju o tome šta se dogodilo. Čula sam da je tvoja generacija volela sunce i stalno se na njemu izležavala, spavala. Mislim da ste svu tu jeftinu naftu potrošili zato da biste se zagrejali, oslobodili se zime i da svako može lepo da pocrni i dobro izgleda.

M: Ne, mi smo se, zapravo, smrtno bojali sunca. Većina nas je radila u zgradama u kojima su prozori bili hermetički zatvoreni, a aparati su nam filtrirali i čistili vodu i vazduh. Kad bismo i odlučili da izađemo napolje, namazali bismo se kremama protiv sunca i stavljali tamne naočari i kape da nam štite glavu. Ali, koliko god da smo mrzeli sunce, hladnoću smo mrzeli još više. Svi su se selili u toplije države, gde ređe pada sneg i tamo smo dane provodili u klimatizovanim kućama i kancelarijama, i vozili se u klimatizovanim automobilima. To je, naravno, iziskivalo trošenje još većih količina benzina od čega je svet postajao sve topliji, pa su ljudi još više uključivali klimatizaciju.

E: Zašto su izumeli nuklearne bombe za ubijanje svih ljudi odjednom, kad su već imali bombe na naftu? Kada su nuklearne bombe pretvorili u nuklearne elektrane, zar nisu znali da bi neka od njih mogla da eksplodira i pobije sve živo?

M: Pre sto godina govorili su nam da će nuklearna fisija davati energiju ,,prejeftinu da bi se merila potro šnja''. To se nikad nije ostvarilo. Drugi predsednik Buš...ili je to bio treći predsednik Buš... no dobro, izvesno to nije bio četvrti predsednik Buš... jedan od tih prokletih Bušova pojačao je proizvodnju u nuklearnim elektranama, ali kada je neki nezadovoljni radnik u jednoj takvoj elektrani napunio kamionet đubrivom i deterdžentom i zabio ga u svoje radno mesto, uništivši pri tom obližnji gradić, program je brzo napušten.

E: Tata kaže da je u tvoje vreme na svetu bilo više od šest milijardi ljudi. Ponekad se uplašim, ali pokušavam da ne mislim na vreme kada je u svetu toliko ljudi umrlo od gladi i bolesti. U školi sam čula da sada na svetu ima oko pola milijarde ljudi. Meni se i to čini mnogo. Ali povremeno se uplašim da pomor možda još traje. Šta ti misliš?

M: Ne brini se. Pomor je gotov. Nisi više u opasnosti. Samo nastavi sa iskopavanjem sve one plastike i sve će biti u redu.

E: Pradedo, a kako si ti preživeo?

M: Tvoja prabaka i ja smo bili na dalekom putovanju kad je počeo pomor. Uspeli smo da preživimo jer smo negde u Kraju Premnoge Nafte pronašli pećinu s mnogo hrane i mobilnih telefona i jedan FedEx-ov paket. Nikad pre toga ne bih poverovao da bi neko mogao u pećini da preživi tako dugo, a da ne bude otkriven. Ali preživeli smo, kao što je preživeo i onaj ko je u pećini živeo pre nas. Jedino me je čudilo što se tamo nalazio uređaj za dijalizu. Stalno me je kopkalo: ,,Pa nije to valjda bio...''

E: Tata kaže da se nada da ćete se ti i prabaka preseliti kod nas, pa će nam svima biti toplije. Iako sam ljuta na vas što ste potrošili svu naftu, a nama niste ostavili ni nekoliko litara, možda bi bilo lepše živeti s rodbinom pa da se svi uvučemo pod porodični pokrivač dok je temperatura ispod nule, jer ne možeš uvek da nagovoriš komšije da ti se pridruže. Jednom je bilo tako hladno da smo morali da dovedemo i nekoliko životinja da prespavaju s nama, a iako je tada, doduše, bilo toplije, smrad je bio tako jak da nisam mogla da zaspim. Mama kaže da ste vi ponekad grejali i izvan kuće , pa ste tako mogli da izlazite u košuljama i napolju pijuckate. Možete li ti i prabaka da dođete i budete s nama?

M: Da, i ja bih to voleo. Ali bojim se da u našim godinama i mi već prilično jako smrdimo.

E: Mama kaže da si ti jednom bio slavan na nekoliko minuta, jer si se tokom jednog od Naftnih ratova izdirao na nekoga. Sada imamo samo tu staru sliku na kojoj zijaš i nešto pokazuješ. I pritom se služiš s dva prsta! Našta si se to ljutio? Na naftu?

M: Ovaj, mislim, tvoja prabaka mi neće dopustiti da o tome pričam dok je živa. Te večeri se tako lepo sredila i skockala i bila je tako lepa i ... čuj, curo, daj da vidim tu sliku! Već čujem kako mi zvižde!

E: Evo, izvoli. Hvala ti, pradedo! Želiš li još nešto da kažeš? Sveća ti je gotovo dogorela.

M: Da, znaš, kad to sad pogledam odavde, shvatam da je tih deset godina od 2005. do 2015. bilo presudno razdoblje za našu vrstu na ovoj planeti. Mnogi od nas pokušavali su da upozore druge na opasnost da ćemo ostati bez nafte, ali malo ko nas je slušao. Dobri su to ljudi bili, ti koji su se brinuli jedni za druge, za svoju decu i za planetu. Trudili smo se, ali ne dovoljno. Sile sebične pohlepe borile su se žešće. Kao da su bile odlučno opredeljene za istrebljenje i gotovo da su uspele. Žalim. Možda ćete vi biti uspešniji.

Upravo negde tada, kad sam postajao skroz poučan i ljigav, probudio sam se iz sna, obliven hladnim znojem i mrmljajući nešto o zakasnelom plaćanju računa za hemijsko čišćenje u Toledu. Uspravio sam se u krevetu i shvatio da je sve to bio samo san, da se ništa tako smešno nikad i ne bi moglo dogoditi, pa sam ponovo legao i lepo se protegnuo pod električnim ćebetom te zaspao snevajući slatke snove dok su mi Tofutt-iji plesali u glavi...

22. aprila je bio Dan planete Zemlje. I svi se nešto tad, tih dana (a možda ni tada) sete ekoloških problema – jutarnji programi, vesti, tv dnevnici, vremenske prognoze... svi udare o zagađenju – traje to dan-dva i posle dođe neki novi Dan, Praznik...

Jovo-na-novo!

Sve kao nekad Osmi mart – žene znaju da tog dan treba da imaju „naređene frizure“ a muškarci znaju da treba da kupe cveće... Sutra po starom....

Pričao ja sa komšijom onomad kad smo ono gasili svetla, uveče od pola devet do pola deset (ko je gasio zna o čemu pričam). I kaže mi komša, šta ima ja da gasim nek’ gase Amerikanci, oni sve to i zakuvali... te ozonske rupe i to... jel bre njih više niko ni ne pominje, mislim te rupe... da ih nisu Rusi zakrpili... Jesu, kažem mu, još pre deset godina kad su nas ono Ameri bombardovali... e tad Rusi iskoristili tu njihovu zaokupljenost nama pa im zakrpiše ozonske rupe.

Da skratim, jer ko bude hteo da čita dalje imaće šta da se čita... U pitalju je odlomak iz knjige Majkla Mura Brate, gde je moja zemlja?

Majkl Mur je onaj debeljuca sa kačketom i uvek neogrijan, reditelj, aktivista... proganjao je Buša, i jednog i drugog, gde god je stigao, a mislim i da je dobio oskara... bio to neki pičvajz... elem, ovaj odlomk sam nekad pokupio negde sa neta.

Nadam se da mi ni Majkl ni, meni nepoznati prevodilac, neće zameriti... aman, o Zemlji je reč, bre!

3. poglavlje

Sinoć sam usnio čudan san. Bilo je to zapravo više snova. U jednom se radilo nešto s razmazivanjem Toffuti dijetalnog sladoleda od soje po kamili. U drugom sam gurao poznatog golfera Freda Kuplesa u kolicima Targetove samoposluge u Modestu u Kaliforniji, a on mi je recitovao odlomke iz Bhagavad Gite. Znam, potrebna mi je stručna pomoć.

Bila je to jedna od onih noći kada ste preterali sa pićem na zabavama, pa čim glavom dodirnete jastuk u podsvest vam dojuri neka brza direktna kablovska televizija, a vi ne možete da pronađete daljinski upravljač da je isključite. Izašao sam s porodicom i prijateljima da proslavim smrt Udaja i Kusaja Huseina. Valja se okupiti s najbližima kad vaša vlada uspe da uhvati i ustreli one koje ne volimo. Ali dok je ceo bar vikao ,,Udaj! Udaj! Udaj!'' popio sam jednu tekilu previše čak i za moje standarde. Nisam tako jako zaribao još od kada su u Teksasu pogubili onog retardiranog tipa.

Ali vratimo se mom glavnom snu. Bio je tako uverljiv, da sam imao utisak kao je Scrooge-ov. Našao sam se u budućnosti. Bila je 2054. godina i moj stoti rođendan. Mora biti da sam se pridružio nekom društvu za zdravu ishranu ili je nekako na svetu nestalo Ben & Jerry's-a, jer sam za jednog stogodišnjaka izgledao prilično dobro.

U tom snu iznenada me je posetila moja praunuka, En Kulter Mur. Nemam pojma kako je dobila to ime, a nisam se usudio da pitam. Rekla mi je da radi na praktičnom projektu za šesti razred iz usmene istorije i da želi da mi postavi nekoliko pitanja. Nije, međutim, bilo osvetljenja, ona nije imala računar, a voda koju je pila nije bila flaširana. Evo kako je, koliko mogu da se setim, tekao taj razgovor:

En Kulter Mur: Zdravo, pradedo. Donela sam ti sveću. Nekako se dogodilo da smo u mesečnom sledovanju dobili sveću više, a pomislila sam da za razgovor nećemo imati dovoljno svetla.

Majkl Mur: Hvala, Eni. Još ako bi, kad budemo gotovi, bila tako dobra da mi ostaviš tu olovku, mogao bih da je založim da se malo ogrejem.

E: Žalim, pradedo, ali ako ti je dam, neću imati čime da pišem cele godine. Nije li u vaše vreme bilo drugih stvari kojima ste pisali?

M: Da, imali smo hemijske olovke i računare, a imali smo i male uređaje u koje se moglo govoriti, a tekst bi izlazio na papiru.

E: Šta se dogodilo s njima?

M: Pa, draga moja, da bi se te stvari napravile potrebna je plastika.

E: O, da plastika. Niste li svi tada voleli plastiku?

M: Bila je to čarobna materija, ali se proizvodila od nafte.

E: A, tako. A otkad je nestalo nafte, moramo da se služimo ovakvim olovkama.

M: Tako je. O kako nam svima sada nedostaje nafta, zar ne?

E: Da li su u tvojoj mladosti ljudi zaista bili tako glupi da su mislili da će zauvek biti dovoljno nafte? Ili im je bilo svejedno za nas?

M: Naravno da nam nije bilo svejedno. U moje doba naše vođe su se zaklinjale na čitave hrpe Biblija da imamo obilje nafte, a mi smo, naravno, hteli da im verujemo, jer smo se tako dobro zabavljali.

E: A kad je počelo da nestaje nafte i kad ste shvatili da je kraj blizu, šta ste učinili?

M: Pokušali smo da produžimo agoniju okupiranjem onih delova sveta gde je bilo najviše nafte i prirodnog gasa. Vodilo se mnogo ratova. Za prve ratove, one u Kuvajtu i Iraku, naše vođe morale su da smišljaju izgovore poput: ,,taj tip ima gadno oružje'' ili ,,ove dobre ljude treba osloboditi.'' Voleli smo reč ,,osloboditi''.

Ali nije se ratovalo zbog takvih razloga. Uvek je to bilo radi nafte. Samo što mi tada nismo umeli da govorimo ono što smo mislili.

Prvi ratovi nas nisu koštali mnogo žrtava i činilo se da će sve ostati normalno. Ali ti ratovi su nam doneli samo još nekoliko godina nafte.

E: Čula sam da je u vreme tvog rođenja bilo toliko nafte da ste od nje počeli da pravite sve. I da bi većinu toga upotrebili samo jednom, a zatim bacali. Pre nekoliko godina, moji mama i tata dobili su dozvole za prekopavanje po đubrištu. Mama kaže da su tamo našli pravo bogatstvo. Našli su plastične vrećice koje se nimalo nisu raspale. A u njima je bilo mnogo stvari od plastike. Baš je bilo mudro od vas što ste ih čuvali u tim vrećicama.

M: Hvala ti, ali to je bio samo nesrećan slučaj. Tačno veliš da smo sve pravili od nafte pretvorene od plastiku. Obloge za nameštaj, trgovačke kese, igračke, boce, odeću, lekove, čak smo i pelene pravili od nafte. Beskrajan je popis onoga što se izrađivalo od nafte i njenih nusproizvoda: aspirini, kamere, loptice za golf, akumulatori za automobile, tepisi, đubrivo, naočari, šamponi, lepkovi, računari, kozmetika, sredstva za pranje, telefoni, konzervansi za hranu, lopte, insekticidi, kovčezi, lak za nokte, daske za klozete, hulahopke, pasta za zube, jastuci, meka kontaktna sočiva, gume za automobile, hemijske olovke, CD-ovi, teniske patike – koje god stvari da se setiš, znaj da je na neki način nastala od nafte. Bili smo skroz navučeni na to. Gucnuli bismo malo iz plastične boce i onda bismo je bacili. Spalili bismo pet litara goriva da dođemo do dućana i kupimo pet litara mleka (koje je, takođe, bilo u plastičnoj boci). Svakog božića bi tvoja baka poklone, uglavnom načinjene od plastike, našla pod plastičnim božićnim drvcetom (koje je bilo udešeno tako da je izgledalo kao pravo). A, istina je, čak smo i đubre stavljali u plastične kese i bacali.

E: A kada je ljudima palo na pamet da SPALJUJU naftu? Zašto biste palili nešto čega imate još samo malo? Jesu li ljudi tada spaljivali i dijamante?

M: Ne, dijamante nismo spaljivali. Dijamante smo smatrali dragocenim. I nafta se smatrala dragocenom, ali niko se za to nije brinuo. Samo bismo je pretvorili u benzin, upalili svećicu i goreli ga koliko god smo mogli.

E: A kako je bilo kad niste mogli da dišete, jer je vazduh bio zagađen od spaljivanja onoga što ste zvali benzin? Zar niste mogli da shvatite da ne bi trebalo goreti baš sve što se dobije od nafte? Možda je taj smrad bio poruka koju vam je upućivala priroda: ,,ne spaljuj me!''

M: Oh, jao taj smrad. To i jeste bila poruka od prirode da nešto nije u redu. Šta li smo mislili? Šta li smo pevali?

E: Ha?

M: Pustimo to.

E: Ali, to vas je trovalo. A niste imali ni stanice za disanje kakve imamo danas, pa šta ste onda radili?

M: Ljudi su to samo morali da udahnu i uvuku u sebe. Od toga su se milioni ljudi razboleli i umrli. Niko nije hteo da kaže da nam postaje teško da dišemo od zagađenosti vazduha sagorevanjem fosilnih goriva, pa su lekari govorili da imamo astmu i alergije. Tebi je vožnja automobilom nešto što se radi u muzeju, a u onim vremenima većina ljudi je na posao putovala trideset, četrdeset, pa i šezdeset kilometara i mrzeli su te sate koje su provodili zatvoreni u automobilima. Od toga su postajali zaista neraspoloženi.

E: I tako ste vi spalili svu tu dragocenu naftu i sami sebe mrzeli. Baš nastrano.

M: Čekaj, pa nisam rekao da smo sami sebe mrzeli. Mrzeli smo da putujemo na posao, ali mnogi su smatrali da je to vredno truda jer nisu hteli da žive u gradovima u kojima je živelo još mnogo drugih ljudi.

E: Ali ne mogu da shvatim kako to da, ako ste se tako dobro zabavljali, vozili okolo i tako dalje, niste planirali prelazak na neko drugo gorivo pre no što nestane ovoga, pa da vam i dalje bude dobro?

M: Amerikanci su ti bili takvi da su se uvek držali svega na isti način i nikad to nisu hteli da menjaju.

E: A šta su to Amerikanci?

M: Nemojmo sada da ulazimo i u to.

E: Moja učiteljica je rekla da je neki od vaših vođa verovao da će neke ,,gorive ćelije s vodonikom'' zameniti automobile na benzin, ali nisu. To je ludost! Danas svako dete zna da je teško doći do vodonika. Istina, on je u H2O, ali da bi se iz vode izdvojio vodonik treba mnogo energije, a baš to niste imali, mnogo energije. Hja!

M: Tačno kažeš, En, svi smo bili toliko obuzeti Prozakom i kablovskom televizijom da smo verovali šta god bi nam naše vođe rekle. Verovali smo im čak i kad bi rekli da je ,,vodonik buduća neograničena čista energija koja će uskoro zameniti naftu!'' Toliko smo novca trošili na vojsku kako bi nam ona osigurala pristup nafti da su nam se škole raspadale, zbog čega su svi postajali sve gluplji i gluplji – pa tako niko nije provalio da vodonik uopšte i nije gorivo! Stvari su se pogoršale do te mere da većina diplomiranih studenata uopšte i nije znala šta je to H2O.

Stvari su se ubrzo ozbiljno pogoršale. Ponestalo je nafte, a nije bilo vodonika da nam daje pogon za automobile, pa su se ljudi jako naljutili. Tako je počeo pomor.

E: Znam, nestalo je hrane.

M: Tada se činilo da je dobra zamisao da se hrana uzgaja pomoću nafte. Danas izgleda smešno što niko nije shvatao da se ogromna proizvodnja, kakva je neophodna da se prehrani toliko mnogo ljudi, ne može dugo održati. To je bila naša verovatno najveća greška. Veštačka đubriva, pesticidi i herbicidi, da i ne govorim o traktorima i poljoprivrednoj opremi, zavisili su od fosilnih goriva. Kad je proizvodnja nafte posustala, cena hrane počela je da raste zajedno sa cenom fosilnih goriva. Najpre su od gladi počeli da umiru najsiromašniji na svetu. Ali čim su ljudi shvatili šta se događa krenuli su u napade na prodavnice i skladišta, a biti bogat više nije garantovalo da ćeš imati dovoljno hrane.

Stvari su se dramatično pogoršale kad je počeo pomor, jer ljudi nisu više mogli sebi da priušte da idu na posao, greju kuće i plaćaju struju. Neki stručnjaci predviđali su da će svetska proizvodnja nafte kolabirati oko 2015. godine i svi su im se smejali – ali bili su u pravu. Cene hrane krenule su strmoglavom uzlaznom linijom – ali već je bilo prekasno za planiranje glatkog prelaska na drugi način dobijanja energije. Katastrofa nam se nadvila nad glavom.

E: Pradedo, a zašto u kolicima iz samoposluge guraš igrača golfa?

M: Jao oprosti. To mi je iz drugog sna. Frede, nosi se u #$%& odavde!

E: Imam ja svoju teoriju o tome šta se dogodilo. Čula sam da je tvoja generacija volela sunce i stalno se na njemu izležavala, spavala. Mislim da ste svu tu jeftinu naftu potrošili zato da biste se zagrejali, oslobodili se zime i da svako može lepo da pocrni i dobro izgleda.

M: Ne, mi smo se, zapravo, smrtno bojali sunca. Većina nas je radila u zgradama u kojima su prozori bili hermetički zatvoreni, a aparati su nam filtrirali i čistili vodu i vazduh. Kad bismo i odlučili da izađemo napolje, namazali bismo se kremama protiv sunca i stavljali tamne naočari i kape da nam štite glavu. Ali, koliko god da smo mrzeli sunce, hladnoću smo mrzeli još više. Svi su se selili u toplije države, gde ređe pada sneg i tamo smo dane provodili u klimatizovanim kućama i kancelarijama, i vozili se u klimatizovanim automobilima. To je, naravno, iziskivalo trošenje još većih količina benzina od čega je svet postajao sve topliji, pa su ljudi još više uključivali klimatizaciju.

E: Zašto su izumeli nuklearne bombe za ubijanje svih ljudi odjednom, kad su već imali bombe na naftu? Kada su nuklearne bombe pretvorili u nuklearne elektrane, zar nisu znali da bi neka od njih mogla da eksplodira i pobije sve živo?

M: Pre sto godina govorili su nam da će nuklearna fisija davati energiju ,,prejeftinu da bi se merila potro šnja''. To se nikad nije ostvarilo. Drugi predsednik Buš...ili je to bio treći predsednik Buš... no dobro, izvesno to nije bio četvrti predsednik Buš... jedan od tih prokletih Bušova pojačao je proizvodnju u nuklearnim elektranama, ali kada je neki nezadovoljni radnik u jednoj takvoj elektrani napunio kamionet đubrivom i deterdžentom i zabio ga u svoje radno mesto, uništivši pri tom obližnji gradić, program je brzo napušten.

E: Tata kaže da je u tvoje vreme na svetu bilo više od šest milijardi ljudi. Ponekad se uplašim, ali pokušavam da ne mislim na vreme kada je u svetu toliko ljudi umrlo od gladi i bolesti. U školi sam čula da sada na svetu ima oko pola milijarde ljudi. Meni se i to čini mnogo. Ali povremeno se uplašim da pomor možda još traje. Šta ti misliš?

M: Ne brini se. Pomor je gotov. Nisi više u opasnosti. Samo nastavi sa iskopavanjem sve one plastike i sve će biti u redu.

E: Pradedo, a kako si ti preživeo?

M: Tvoja prabaka i ja smo bili na dalekom putovanju kad je počeo pomor. Uspeli smo da preživimo jer smo negde u Kraju Premnoge Nafte pronašli pećinu s mnogo hrane i mobilnih telefona i jedan FedEx-ov paket. Nikad pre toga ne bih poverovao da bi neko mogao u pećini da preživi tako dugo, a da ne bude otkriven. Ali preživeli smo, kao što je preživeo i onaj ko je u pećini živeo pre nas. Jedino me je čudilo što se tamo nalazio uređaj za dijalizu. Stalno me je kopkalo: ,,Pa nije to valjda bio...''

E: Tata kaže da se nada da ćete se ti i prabaka preseliti kod nas, pa će nam svima biti toplije. Iako sam ljuta na vas što ste potrošili svu naftu, a nama niste ostavili ni nekoliko litara, možda bi bilo lepše živeti s rodbinom pa da se svi uvučemo pod porodični pokrivač dok je temperatura ispod nule, jer ne možeš uvek da nagovoriš komšije da ti se pridruže. Jednom je bilo tako hladno da smo morali da dovedemo i nekoliko životinja da prespavaju s nama, a iako je tada, doduše, bilo toplije, smrad je bio tako jak da nisam mogla da zaspim. Mama kaže da ste vi ponekad grejali i izvan kuće , pa ste tako mogli da izlazite u košuljama i napolju pijuckate. Možete li ti i prabaka da dođete i budete s nama?

M: Da, i ja bih to voleo. Ali bojim se da u našim godinama i mi već prilično jako smrdimo.

E: Mama kaže da si ti jednom bio slavan na nekoliko minuta, jer si se tokom jednog od Naftnih ratova izdirao na nekoga. Sada imamo samo tu staru sliku na kojoj zijaš i nešto pokazuješ. I pritom se služiš s dva prsta! Našta si se to ljutio? Na naftu?

M: Ovaj, mislim, tvoja prabaka mi neće dopustiti da o tome pričam dok je živa. Te večeri se tako lepo sredila i skockala i bila je tako lepa i ... čuj, curo, daj da vidim tu sliku! Već čujem kako mi zvižde!

E: Evo, izvoli. Hvala ti, pradedo! Želiš li još nešto da kažeš? Sveća ti je gotovo dogorela.

M: Da, znaš, kad to sad pogledam odavde, shvatam da je tih deset godina od 2005. do 2015. bilo presudno razdoblje za našu vrstu na ovoj planeti. Mnogi od nas pokušavali su da upozore druge na opasnost da ćemo ostati bez nafte, ali malo ko nas je slušao. Dobri su to ljudi bili, ti koji su se brinuli jedni za druge, za svoju decu i za planetu. Trudili smo se, ali ne dovoljno. Sile sebične pohlepe borile su se žešće. Kao da su bile odlučno opredeljene za istrebljenje i gotovo da su uspele. Žalim. Možda ćete vi biti uspešniji.

Upravo negde tada, kad sam postajao skroz poučan i ljigav, probudio sam se iz sna, obliven hladnim znojem i mrmljajući nešto o zakasnelom plaćanju računa za hemijsko čišćenje u Toledu. Uspravio sam se u krevetu i shvatio da je sve to bio samo san, da se ništa tako smešno nikad i ne bi moglo dogoditi, pa sam ponovo legao i lepo se protegnuo pod električnim ćebetom te zaspao snevajući slatke snove dok su mi Tofutt-iji plesali u glavi...