Odgovorila je kratko „da“, i auto se udaljio velikom brzinom.
Staklo je bilo spušteno. Nisam čuo njen glas, ali sam video da se njene usne miču kao da kažu: „da“.
Onda je auto otišao, a ja sam ostao da stojim na ulici.
Kada je trebalo da odgovori, zažmurio sam. Bilo mi je nepodnošljivo da gledam njen lik, taj poznati lik. Lik koji me je podsećao na Palmotićevu broj 37.
Ne znam šta je odgovorila, i da li je nešto odgovorila.
Kada sam otvorio oči, automobila više nije bilo.
Kao da je sve to bio samo san.