iz principa ne idem na sajam knjiga.
za mene mozda jos ima nade.

Dobar deo klasika je suvoparan i nerazumljiv za današnje naraštaje čitalaca. Ta dela su sve manje sposobna da komuniciraju sa vremenom u kome smo. I pomalo me podsećaju na Bibliju. Koja se sve manje gleda kao reč Božija a sve više kao knjiga mudrosti. Nekad se pisalo klinastim pismom, onda je došao papir, posle papira došli su tanki ekrani sa bezbroj knjiga, sve na dodir prsta. Način na koji dobijamo uvid u tuđe misli se menja, ali potreba ostaje. Mada čitanje možda pogoduje spisateljskim aspiracijama, došao sam do zaključka da škodi slobodnoj misli, da stvara neku autocenzuru u senci imena čija smo dela držali u rukama. A zapravo niko ne bi trebao da nam drži lekcije. Mi smo slobodni da se razvijamo po sopstvenom nahođenju. Književnost iz duhovnog ugla ima sasvim druge obrise i svrhu, dok je akademski potkovan svet udaljava od života i uvija u oblande neke samodovoljnosti i usamljenosti u sopstvenoj uzvišenoj misli. Knjige nas zbližavaju ideološki ali svako ostaje između svoja četiri zida sa tom bokagijom u rukama.