Trebalo bi ponovo ući, ukoraciti, u to dvorište, proveriti da li još postoji. Da li je još poločano kaldrmom? I da li se još uvek u donjem delu dvorišta nalaze štale?! Sve to treba proveriti. Ući sa ulice, i krenuti... Kao neki špijun.
Sve to je postojalo. Ma koliko u ovom trenutku izgleda nekompatibilno sa sadašnjim izgledom grada, pre XY godina je to postojalo, funkcionisalo upravo na opisani način.
Doći u grad u ranim jutarnjim satima, doći sa svojim poljoprivrednim proizvodima. To treba ponuditi, prodati gradu, a za uzvrat uzeti - novac. Obični paprni novac. Koja nepravedna trampa! Ali, tako funkcioniše ovaj svet. Ne da se tu ništa promeniti...
Dakle, prvo treba zakoračiti u dvorište. Pokušati ući u dvorište. Otvoriti gvozdenu kapiju...
U tom dvorištu mora još neko da živi, stanuje. Neko ko ne primećuje, ne vidi, senke prošlosti. Ne čuje rzanje konja iz štala... Ne oseća vonj konjske balege, miris sena... Tih divnih konja! Njihove duge grive... Vitke vratove... sedlasta leđa...
Pa, gde je sve to nestalo i da li je moralo da nestane?!
(...)