19 March 2007

Jedna sasvim obicna kafa...

Sasvim obican dan... ponedeljak, i po ko zna koji put od kako je poceo ovaj semestar mrzi me da idem na predavanja...
Cika prica li prica, niko ga ne slusa.... a obavezno. Jer bas to ne ispituje, pa da ne bude prazna ucionica... Srecom, proziva na neparnim casovima, ali... danas sam sama. Koleginica sa kojom ispijam kafe nije se pojavila. Resila da svojih 50% ispunjava nekim drugim danom...

...posmatram oko sebe i pitam se kako izdrzati tih 5h?!

Kolega do mene, tip kog znam iz vidjenja samo, eventualno zdravo-za-zdravo s vremena na vreme, radi isto =) "Cemo na kafu?" pita. Ja jedva docekala ;)

Kafic u blizini i po prvi put razgovaramo... upoznajemo se.
A onda oni cuveni musko-zenki odnosi. I zakljucujem: koliko god da smo razlicite, u ustini smo iste. Koliko god su razliciti, u sustini su isti... I u njegovim bivsim, sadasnjim, buducim vidim sebe. I svaka sporna recenica kao da je iz mojih usta izasla. A njegove stavove kao da izgovara neki od mojih bivsih, neko od mojih muskih prijatelja... I pitam se, kako je to moguce... i ako jeste, zasto do sad, tokom svih ovih godina, nismo nasli svi zajednicki jezik kad svi nasi problemi su isti, kad sve nase rasprave imaju isti ili bar slican pocetak i kraj...

Mozda nismo to zaista ni pokusavali?
Mozda jednostavno... ma ne znam ni sama...

Ono sto znam, jeste da otvorio mi je oci. Ne zelim da budem ista.
Zelim biti razlicita. Samo svoja.

Iskreno... Ne verujem da cu uspeti...
Niko od nas nece...

Sve smo mi iste.
Svi su oni isti.

Samo je pitanje koliko smo spremni na kompromis...