Bio sam mali uplašeni dečak. Trebali su mi prijatelji samo da bih ustao iz kreveta svakog jutra. Ali na sreću, bio sam blagosloven najboljim prijateljima ove igre. Igre zvana život.

Za ostatak dana bila mi je potrebna Božja pomoć. Ali na sreću, bio sam blagosloven i najboljim Bogom ove igre.

Postoje trenutci u životu u kojima bez sumnje znas da postoji Bog. Jeza…Čovece, prosto možes da osetiš tu jezu. Kada ste u određenom momentu sigurni da Bog ima iste namere kao i vi… Nisu čak ni namere, nego inspiracija da je konačno došao red na vas. Ta žurba, taj mir, to uzbuđenje… I nedostatak reči kojima bi opisali to osećanje. Ta jeza…Čovece, ponovo bi osetio tu jezu. Ali, za tako nesto morate biti sposobni. Sposobni da uhvatite momenat. Momenat možete opisati kao trenutak, trenutak magije. Kada iz ništa, pređete u nešto. Danas, posle dosta vremena ponovo se dogodilo. Momenat, taj toliko željeni trenutak… Iznenada, neočekivano kao kad izvučes nesto skriveno iz duboke tame svoje podsvesti, sreli smo se na ulici. Prošlo je dosta vremena, od naseg prvog susreta u tropima… Onako ljupka i nevina, sa očima koje su skrivale nesto moćno, opasno, stajala je ispred izloga knjižare, nezainteresovano prelazeći očima po naslovima izloženih knjiga. Kao i prvi put, sama njena pojava izmamila mi je pogled…

Sviđa mi se uvrnuta je, uživam u njoj. Sve je to uticalo na stvaranje konfuzije. Konfuziju u bujici emocija, strasti, požude.

Zašto? Ako reči i vremena poznajem.

Zašto? Ako osećaje i lica vremena spavaju sa mnom.

Zašto? Kada je sve sve i ništa nije samo.

Mogu samo ponavljam u nedogled… tvoj osmeh me ubija i jedva čekam da te ponovo vidim.

Toliko kosmosa, toliko planeta, toliko zemalja, toliko gradova, toliko automobila, toliko

ulica, toliko ljudi, toliko godina, toliko meseci, toliko časova, toliko momenata…

Pazi za šta se moliš. Boze, to je oduvek bilo teško za mene.

Nema ničeg strašnijeg nego znati tačno gde želiš da ideš u svetu, ali ne znati kako se stiže

tamo. Osim možda kad znaš tačno gde da ideš i kako se stiže tamo, ali ne znaš sta ćeš želeti kada stignes tamo.

Nije bilo težeg trenutka u njenom zivotu. Osetila je da sam njena sudbina, odajući je osećanja, da ostavi čoveka kojeg je volela. Čoveka za kojeg je znala da želi da ima porodicu sa njim. Ali sa jednakom sigurnošću je znala da ga nikada neće napustiti.

Svetlost sveća, čelicno sivi oblaci iznad svetlosti grada. Slatke balade i snežne pahuljice koje čekaju na stepenicama, kao ja. Divno.Samo kada bi mogla da se pokreneš, da poletiš, da padneš. Ja znam kako je dubok tvoj osmeh, kako opasno voliš, kako daleko žudis, kako je divlje tvoje zadovoljstvo… Kada bi samo mogla da padneš. Kada bih te video tada, mislim da bih poludeo. Kada bih video i sprečio tvoj pad. Ali ja to već znam o tebi. Ti imaš najbolji osmeh. U tvojim očima se sve vidi. Ta ljubav, ta radost, taj pad…

I zato ja pevušim, ja uzdišem, ja se kikoćem, smešim se, znam, poklanjam se i odlazim.

Nemajuci tu radost koju sam poželeo za tebe, samo za tebe.

I ti padaš…

Ja sam…

Žudim za tobom u svom narucju.

Kada si tu ja poznajem magiju zvezda i peska i osmeha i tajnih šapata. Znam trenutak u kojem kiši, sviće i rađa se mesec iz ljubavi. Poznajem mir i haos, blizinu i zamku za kojom moje srce umire. Poznajem tebe, tada i tamo u mom naručju. U senci moje žudnje

za tobom. Tada i tamo…u mom naručju zauvek.

Sve bi bilo jednostavno da nije… Ali žrtvovati tu ljubav prema njemu, žrtvovati tu vrstu ljubavi i života… Kada nas Bog uči kako se to radi? Već neko vreme hteo sam to da ti kažem. Hteo sam da ti kažem i kada posegnula za šoljom čaja u tvojoj kuhinji one večeri kada smo se svađali oko toga zašto uvek moramo da jedemo kinesku hranu na mom podu i onda se pomirili. Hteo sam da ti kažem, dok te je mesečina obasjavala na krevetu nakon što smo prvi put vodili ljubav tamo. Kada sam čuo kako tvoje srce bije o moje grudi i kako si se slatko obradovala ružama koje sam poslao, i ako nisam bio tamo, ali uglavnom to hteo da ti kažem od veceri kada smo se poslednji put videli. Dok sam te drzao u naručju gledajući dole na tvoje nežno lice, dok si ti gledala gore u mene, još uvek u tebi, tih i nepomičan. Toliko sam želeo da ti kažem da… Molim se da ćeš ih čuti onakve kakve jesu, osetiti onakve kakve jesu i da nece skončati u tvojoj sposobnosti da ih preokreneš. Molim te, primi ih u svoje srce i oseti ih zatvorenih očiju i otvorene duše. Samo na trenutak, neka ih moj glas nežno šapuće na tvoje uvo, uz poljubac. Kada se osmehneš, kada se tvoja glava lagano pomeri kao da pleše. Kada tvoj jezik pronađe moje usne, kada pričaš nad čašom vina, kada sediš naga nakon sto smo vodili ljubav, kada se ponašaš smelo, kada se smeješ, kada mi stegnes ruku, kada me pozoveš po imenu u nemirnom šapatu, kada tvoje srce bije na mojim grudima, u tesnom zagrljaju…kada me voliš.

Tužan sam zbog sebičnosti. Ali znam da Bog meri vreme.Ja sam samo čovek i kao čoveku mi nedostaješ. Užasno mi nedostaješ. Nedostaje mi tvoj poljubac, nedostaje mi tvoj osmeh… Kako mi nedostaje tvoj osmeh… Ali najviše od svega, nedostaje mi trenutak koji se jos uvek nije desio.Trenutak u kojem ćeš dozvoliti sebi da padneš na mene. Najteže mi je zbog što znam koliko ti je stalo do mene i koliko si me, na neki način, ipak volela. Koliko bi uživala, bučno se smejući i bacajući se unatrag sa litice, izgovarajući:”uhvati me, uhvati me”. Da to ne znam, mogao bih od tebe da načinim zlikovca, od mene žrtvu i uradim kako mi odgovara. Ali ne mogu pošto to nije istina. Istina koju znamo oboje, a ta istina je, ne danas. Znam da ga ne bi ostavila samo zbog mene i to ne bih ni želeo.Ja želim da ga ostaviš zbog sebe. Takođe znam da ne bi preletela million kilometara samo da bi me videla kako ti se smešim. Možda jednog dana, ali ne danas. Zato pretpostavljam da je bolje da nestanem. Znam da ćeš biti u redu, a uskoro ću biti i ja. I onda možda, i samo možda, ako Bog bude tako želeo, jednog dana ćemo se sresti kao prijatelji, kako lutamo po belim liticama ili po planinskim vencima bespuća ili po smaragdnom severu škotskih visoravni ili po molovima nekih luka…

I sa visina, pod zvezdama, među anđelima čije će nas ruke čuvati u trenutku o kojem nam niko nije govorio, ali koji smo znali kao najstariju srecu…

Pogledaćemo jedno drugom u oči i znaćemo, to je danas. To je danas.

I bilo da je taj dan sutra ili sledeće nedelje ili u sledećem životu, ja cu konačno moći da ti kažem pred tvojim slatkim licem, licem koje će mi nedostajati više nego ikada moći da opišem da … te volim.Volim te.

A ti ćeš se široko osmehnuti, zatvoriti oči i reći: ”Uhvati me”… i pasti.

Bio sam smešan mali dečak. Trebala mi je podrška prijatelja samo da bih ujutru ustao iz kreveta. Ali srećom, bio sam blagosloven najboljim prijateljima ove igre. Za ostatak dana mi je bila potrebna Božja pomoć.Ali srećom bio sam blagosloven i najboljim Bogom ove

igre. A čoveče on je voleo da igra. Taj ludi Bog je uvek dolazio da igra.

                                                                                                     gosn Eric my respect