1/12/2007 - ПРВИ ПАД КОНСТАНТИНОПОЉА
Небојша Озимић
ВИЗАНТИЈСКИ И ДРУГИ ИЗВОРИ О ПРВОМ ПАДУ КОНСТАНТИНОПОЉА
Када је пре равно осам столећа ( 13. априла 1204.године) Константинопољ пао након вишемесечне опсаде крсташа , сломљен сопственим слабостима , постало је јасно да је основна идеја крсташких похода ( ослобођење најпре Христовог гроба а онда и хришћана) доживела пораз. У овом случају хришћани су, подстрекивани од стране других хришћана ( Венеција ) кренули на Константинопољ – епицентар Источног римског царства и православне вероисповести. Пад Константинопоља је био неизбежан и он је, према средњовековним црквеним писцима православне провинијенције, представљао Божју казну због дружења са шизматичним Латинима и прихватања њиховог схватања о папском првенству. Због обиља аутора који су писали о овој проблематици, у овом тексту ћемо се најпре фокусирати на дела савременика овог догађаја.
1. Византијски извори
Судар два потпуно различита света , Византијске и Западноевропске тј, Крсташке Европе био је болан за све. Најпознатији византијски извор Историја Никите Хонијата у којој се говори о паду Константинопоља, при писању овог рада није нам била у потпуности доступна на српском језику. Његово сведочење о паду Константинопоља нам је посредно познато али и на основу оних делова које смо нашли види се његов потпуни шок понашањем крсташа. Прецизним , јасним и сликовитим стилом Никита Хонијат изражава згражавање начином понашања крсташа што јасно показује кроз иронично поређење:
''Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст ''
Пишући о овим догађајима, Хонијат је напустио препознатљиву реторику свога доба. Схвативши трагичност целе ситуације, он записује као прави хроничар трудећи се да све виђено и запише , дочаравајући стравичност свега онога што су крсташи учинили. Карактеристичан је упад у Свету Софију који Хонијат преноси са тек понегде уздржаним емоцијама :
'' Ујутро, након изласка Сунца, уђоше у Свету Софију, отворише двери и разбише браву оковану сребром, и исекоше 12 сребрних стубова, и 4 иконостаса, и икону над царским дверима, и 12 престола, и олтарске преграде, а све је то било начињено од сребра. Са свете трпезе откидоше драго камење и бисере. Приграбили су 40 путира,док се кандилима и сребрним свећњацима ни броја не зна. Поред непроцењивих сасуда опљачкаше Јеванђеље,крстове и иконе, које уклонише с њиховог места и скинуше им окове. Под светом трпезом пронађоше 40 ведрица чистог злата,а драгоцености које су узели у хоровима и ризници не могу се ни набројати. Тако опљашкаше Свету Софију. Опљачкаше и Свету Богородицу Влахернску. О другим црквама се не може ни говорити јер их је безброј. Калуђерима, калуђерицама и поповима одраше кожу, а неке и побише.''
Може се рећи да сва она недела која су учинили крсташи становницима Константинопоља након освојења града ( силовање жена, пљачке, паљевина кућа) представљају окосницу приче средњовековног приповедача када је у питању пад Константинопоља. Занимљиво је да Хонијат наводи Бонифација Монфератског као неког ко се посебно одликовао свирепошћу.
2. Западноевропски извори
Од бројних извора из прве руке везаних за Четврти крсташки поход , а има их нешто више од десет, због дужине овог излагања одлучили смо се на обраду два најчешће помињана Освојење Константинопоља Жофроа Вилардуена и истоимено дело Роберта де Клариа. Вилардуен који је 1185. године постао маршал шампањског племства, освојењем Константинопоља постао је и маршал Латинског царства. Своје дело је написао четири године пре своје смрти ( 1208.) у њему све време бранећи политику Четвртог крсташког похода. То је и разумљиво ако се има у виду да је он био један од инспиратора скретања на Константинопољ са основног правца кретања на Египат. У потврду Хонијатове тврње о количини опљачканих драгоцености, Вилардуен каже:
'' Откако је света, ни у једном граду није добијен толики плен ''
За разлику од њега Роберт де Клари није имао никакав чин у војсци. Своју хронику завршава са 1216. годином . Пишући са одушевљењем о освојењу Константинопоља , ни на једном месту не споменувши све оно што нам је познато преко Никите Хонијата., де Клари изсказује велику субјективност у исказивању неких чињеница које су често у опречности са Вилардуеном .
Само ћемо набројати још неке западне изворе: Хроника анонимуса из Халберштата, Уништење Константинопоља дело анонимуса из Немачке , Дела папе Иноћентија Трећег , Историја Константинопоља Гинтера де Париса и спорадична преписка међу грофовима.
3.Остали извори
Српски
Српски средњовековни извори нису у већој мери пропратили први пад Константинопоља услед сукоба између Стефана и Вукана који се догодио исте године. Са дестабилизацијом Византије и успостављањем Латинског царства, Србија је постала онај фактор који је могао да преговара са обе стране. Користећи ситуацију у којој се нашао стални непријатељ, наследници Стефана Немање – Сава и Стефан успели су да 1219. године израде добијање самосталности Српске цркве. Тек касније се пад Константинопоља помиње у српским списима, користећи се као датум по коме се рачунају догађаји ( '' треће године од заузећа Константиновог града '').
Руски
Новгородски летопис према делима очевидаца даје опис погрома који су западни ритери учинили у Цариграду и оштро их осуђује што су '' заволели злато и сребро'' Призори покоља и пљачке запрепастили су чак и тврдокорне савременике: '' И тако је , у међусобним размирицама царева, нестало царство Богом чуваног Константиновог града и грчке земље, и њиме су завладали Франци '' Новгородски хроничар је својим суморним коментаром верно пренео атмосферу која је завладала након пада Константинопоља и успостављања Латинског царства.
Колико год је пад Константиновог града био очекиван, толико је био неприхватљив још дуго након што се десио. Он је претворио Средоземно море у венецијанско - француски басен трајније потиснувши италијанске градове Ђенову и Напуљ односно Византију са мора. Ово је био један од разлога зашто су становници Константиновог града и након пада под Турке имали обичај да кажу како је бољи турски турбан него латинска владавина.
| 
