Immortal
Последње тупљење
Случајност или не обе лазарице сам звршила на 155-ом посту.Можда не бих ни приметила да ми рука пола сата није стајала наслоњена на миш, са прстом у ваздуху .Један клик - обриши блог.
Нисам га обрисала.Докле ће стајати не знам.Није ни битно.
Досадило ми је да тупим.
Још једно за крај, за једно до виђења.
********************************
Ljubav Ti dajem
Ljubav Ti dajem
Божић - Благи дан
Христос Анести - Дивна Љубојевић
Божићни празници и обичаји
Божићни Празници и Обичаји
Домаћине, срећни сине, срећан ти Божић!Oд неба ти родило, од земље родило,
у класу ти било класато, у бусу бусато,
у струку трсато, у гумну рпато,
да имаш да дијелиш вољну и невољну!
Свакога у дом дочекивао!
И никад ти у кућу не пресушило,
a највише себи оставио!
Ко гођ ти за трпезом сједио,
свак сит, напит ил задовољан одлазио!
За сва твоја добра дјела Бог ти платио!
Да Бог да!
 |
 |
Иако је Васкрс највећи хришћански празник празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години
Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"
Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично олаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа
Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи. каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.
Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге,
на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.
Оци или Очеви 
У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се
онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.
Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси У кућу.
Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.
Шта символише бадњак? Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.
Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као "Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! ЧестиЈ Божић, Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.
Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.
Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.
Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православиим храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора
и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!"
Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења .Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосиим божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.
Положајник На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договрри са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.
Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на ог-»ишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".
Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.
Mome detetu
NAPOMENA: Autor ovih riječi je 29-godišnji otac koji ima samo JEDNO dijete. Nedavno su doktori otkrili rak na mozgu u njegovom malom tijelu.
Mome djetetu
Samo još ovoga jutra ću biti radostan kada ti ugledam lice i smijat ću se umjesto da plačem.
Samo još ovoga jutra ću ti dopustiti da obučeš ono što želiš i uz smijeh ti govoriti kako ti divno pristaje.
Samo još ovoga jutra ću propustiti pranje veša kako bih te izveo u park i gledati te kako se veselo igraš.
Samo još ovoga jutra ću ostaviti neoprano suđe i dopustiti ti da me podučiš kako zajedno sklopiti slagalice.
Samo još ovoga jutra ću isključiti telefon i ugasiti računar i sjediti s tobom u dvorištu pušući balone.
Samo još ovoga poslijepodneva neću glamiti, pa čak ni gunđati kada zavrištiš i zaplačeš za sladoledom, već ću ti kupiti jedan čim to budem mogao učiniti.
Samo još ovoga poslijepodneva neću brinuti šta ćeš postati kada odrasteš.
Samo još ovoga poslijepodneva ću ti dopustiti da mi skuhaš kolače i s osmjehom ću te radoznalo gledati kako to činiš.
Samo još ove večeri ću te držati u zagrljaju i pričatiti ti priču o tvom rođenju i pričati ti koliko te volim.
Samo još ove večeri ću ti dopustiti da kupatilo popršćeš vodom, a neću se naljutiti.
Samo još ove večeri ću ti dopustiti da na verandi sjedimo zajedno do kasno u noć brojeći zvijezde.
Samo još ove večeri kada budem provlačio prste kroz tvoju kosu, biću samo zahvalan Uzvišenom Bogu što mi podari najveći mogući dar.
Razmišljaću o majkama i očevima koji traže svoju izgubljenu djecu, o majkama i očevima koji posjećuju mezare svoje djece umjesto njihovih spavaćih soba, i razmišljaću o majkama i očevima koji u bolničkim sobama posmatraju kako im se djeca sa smrću bore, dok im bol razdire dušu koju više ne mogu podnijeti.
I kada te poljubim večeras, zagrlit ću te nešto jače, i u zagrljaju držati nešto duže.
Pa ću opet zahvaliti Uzvišenom Bogu što te imam, i neću ga moliti ništa više, ništa više osim JOŠ SAMO JEDAN DAN…
Богородичина суза - Хоја Карноса- обичаји и
Св. АРХ. МИХАИЛ (АРАНЂЕЛОВДАН)
Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског.
Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени. Ових девет анђелских чинова описао је ученик светог апостола Павла, свети Дионисије Аеропагит у својој књизи "О небеској јерархији" и они су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими, богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе.
Представљен је како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси.
Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом.
Molitve na jezeru
X
Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.
Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.
Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?
Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.
Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ispostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.
Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Što je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.
O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.
Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.
Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.
Božja tišina
Jednog dana Haakon, pustinjak, želio je Isusa zamoliti za uslugu. Potaknut osjećajem velikodušnosti, dobrote i ljubavi kleknuo je pred raspelo i rekao:
"Gospodine, ja želim trpjeti i umrijeti za Tebe. Dopusti mi da zauzmem Tvoje mjesto. Želim...postati Ti na križu." I netremice uperivši oči u Njega, očekivao je odgovor.
Tada je Gospodin otvorio svoja usta i progovorio. Njegove riječi dolazile su s nebesa, poput šapta, ali i kao upozorenje:
"Moj vjerni slugo, ispunit ću ti želju, ali samo pod jednim uvjetom "
"Kojim, Gospodine? Je li to nešto teško? Spreman sam ga ispuniti uz tvoju pomoć, Gospodine!" - odgovorio je stari pustinjak.
- "Slušaj me dobro: Što god da se dogodilo i bez obzira što vidio, uvijek moraš ostati u šutnji . Haakon je odgovorio: "Obećajem ti to, moj Gospodine!" I onda su zamijenili mjesta. Nitko nije ništa primjetio, nitko nije prepoznao pustinjaka čavlima prikovanog na križu.
I dugo vremena on se držao dogovora i nikada nije nikome progovorio ni riječi. Ali jednoga dana došao je BOGATAŠ, i nakon molitve zaboravio pod križem svoj novčanik.
Haakon je to vidio i ostao tiho. Nije progovorio ni kada je nakon dva sata došao siromah, pronašao bogatašev novčanik i zadržao ga. Šutio je i kada je ubrzo nakon toga pred križ kleknuo mladić moleći za blagoslov prije polaska na dugo putovanje.
U tom je trenutku stigao bogataš tražeći izgubljeni novčanik. Ne našavši ga, pomislio je da ga je mladić uzeo.
Bogataš je bijesno povikao na mladića, "Vrati mi novčanik koji si mi ukrao!"
Mladić je u čudu odgovorio: "Ja nisam ukrao nikakav novčanik!".
Bogataš je odvratio, "Još i lažeš, odmah da si ga vratio!".
Mladić je ponavljao, "Kažem ti, ni od koga nisam uzeo nikakavu torbu ni novčanik"
Tada ga je bogataš počeo bjesomučno udarati. U tom trenutku odjeknuo je snažan glas: "Prestanite!" Bogataš je pogledao u vis i vidio lik koji mu je progovorio, bio je to Haakon koji nije mogao odšutjeti, nego se javio sa križa, u obranu mladića i koreći bogataša zbog lažne optužbe. Bogataš je zapanjen odmah je otišao, a ubrzo je otišao i mladić u žurbi zbog putovanja. Kad pod križem više nije bilo nikoga, pristupio je Krist Svom sluzi i rekao mu:
" Siđi s križa, nisi dostojan da zauzimaš moje mjesto. Nisi ispunio obećanje i nisi zadržao tišinu. ".
" Gospodine, - reče Haakon - , Kako bih mogao dopustiti takvu nepravdu?".
Isus je ponovno bio na Svom starom mjestu na križu, a pustinjak je stajao u podnožju križa. Tada Gospodin nastavi govoriti: "Ti nisi znao da je za bogataša bilo dobro da izgubi svoj novčanik , jer je u njemu bio novac uz pomoć kojeg je namjeravao bludno griješiti sa mladom djevicom. Siromah je, naprotiv, dobro učinio zadržavši novac jer je živio u krajnjoj bijedi. Za mladića bi bilo bolje da ga je bogataš pretukao, jer tada ne bi bio otišao na put. Vidiš, on je sada mrtav, poginuo je prije nekoliko minuta u brodolomu. Ti ovo sve nisi znao, ALI JA JESAM. To je razlog zašto Ja šutim". To rekavši, Gospodin ponovno zašuti.
Mi se često pitamo: Zašto Bog ne odgovara na naše molitve... Zašto Bog šuti?
Mnogi od nas bi željeli da nam On odgovara u skladu s našim željama i maštanjima ... ali Božji put je drukčiji. On poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost (Heb 13: 8). Bog nam odgovara i u tišini... mi moramo biti spremni da Ga slušamo i čekamo Njegov odgovor.
"Jer misli vaše nisu moje misli, i puti moji nisu vaši puti, riječ je Jahvina. Visoko je iznad zemlje nebo, tako su puti moji iznad vaših putova, i misli moje iznad vaših misli." (Iz 55: 8-9)
"Jer ja znam svoje naume koje s vama namjeravam- riječ je Jahvina- naume mira, a ne nesreće: da vam dadnem budućnost i nadu." (Jr 29: 11)
Biti srećan
Biti srecan
U zivotu ne postoji nikakva duznost
osim duznosti: biti srecan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim duznostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko cinimo jedno drugoga srecnim,
jer i sebe time ne cinimo srecnima.
Ako covek moze biti dobar,
moze to samo onda
kada je srecan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo ucenje,
jedino ucenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino vazno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova dusa,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolaci,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuci zajedno s dusom,
onda je dobro.
Herman Hesse
Vreme
Iz knjige " Tajne srca" H.Džubran
A ja vam kažem
a svaki je žar slep, osim kad postoji znanje,
a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,
a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,
a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate
sa drugima, sa sobom i sa Bogom.*
Ti koja imaš ruke nevinije
Vesna Parun
Ti koja imaš ruke nevinije
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost,
ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sijenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
jos nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi
I blaga budi u njegovom snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći se njegovim zalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
i žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uboda na pustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda cu ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim njegovo lice
dok na njega budu silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!
Kad dođeš...
Matija Bećković
Kad dođes u bilo koji grad
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.
Ljubav čudna
To je već bila ljubav čudna, neko bi rekao uzaludna, a ja mislim van svakog redosleda stvari. Halil Džubran i Mej Zijada, oboje pisci, dopisivali su se nekih dvadeset godina, tačnije do kraja njegovog života. Voleli su se , bili su prijatelji, bili su čežnjivi ljubavnici, a nikad se nisu videli. Koliko je Halil uneo u svoja dela nju, ne znam, mislim da nije skoro pa ništa. No njihova pisma su objavljena u knjizi koja se zove " Plavi plamen " i svako od pisama je svojevrsna poezija duše. Sam Džubran je stvorio simbol njihove ljubavi u obliku plavog plamena,koji je je nacrtao na pismima,i po tome knjiga i nosi naslov. Izmedju njih je bila samo reč i ništa više... Ali- na početku stvaranja sveta takodje je bila samo reč...
Mej Zijada Halilu Džubranu
Džubrane!
Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.
Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.
Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!
(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)
Halil Džubran - Mej Zijadi
Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.
(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)
Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posje iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…
SEĆAM SE
Sećam te se i znam da si setna i tužna…
Bili smo mladi i poletni kada smo se sreli i istinski zavoleli. Mislili smo tada da će život da nam pruži sve što može dati. Kao veliki zalog i jamstvo naše ljubavi, stekli smo decu. Od tri sinčića, jedan nas mališan ubrzo ostavi. Tuzi nasoj nije bilo kraja.
Ja sam robovao svome vojničkom pozivu koji sam neizmerno voleo, a ti si se sva posvetila deci. Prolazile su nam tako godine i sa njima rasle nase nove potrebe i nevolje. Naša sreća ne beše dugog veka. Prođe nam i bez mnogo radosti i bez smeha, a da je nismo ni osetili kako valja.
Došao je potom rat, koji i za pobedioce, a kamoli za pobeđene, nosi sa sobom pustoš. Nad Stipom se spustilo vlažno i sumorno aprilsko veče 1941. godine, pošto je sunce zašlo krvlju obojeno. Stanovnici grada brižno su otišli na počinak, ne sluteći ipak, kakvo krvavo jutro ima da im se rodi. Tužno je šumorila Bregalnica, pevajući, ko zna koji put pesmu svoju. Nad gradom zlosutno su graktali vrani i gavrani. U sumrak ovoga dana, na vratima našeg doma, rastanak nam beše nem. Bez reči. Stisak ruke, dugi pogled i poslednji pozdrav…
Za te nastaše gorki i čemerni dani. Od tada, pa evo sve do danas, sudbina se svirepo igra sa nama. Ja zamenih ropstvo izgnanstvom, a ti ostade u svome ropstvu… Kraj patnjama našim ne može se sagledati. Niko i ničim ne može nam nadoknaditi ono što smo, bez svoje krivice, nepovratno izgubili. Jedanaest mučnih, teških i krvavih godina. I ko, osim Boga zna, koliko će ih još biti.
Ostala nam veza jedino kroz pisma. Kroz njih kazujemo jedno drugom svoje misli, želje, boli, tugu. A vreme nezadrživo prolazi… i mi sa njime.
Kažeš da ti je teško, preteško, oborile se na te, nesretnicu, goleme brige. U samoći kršiš svoje ruke i uzdišeš. Isplakala si svoje lepe oči i u njima nema više suza. Sve ćeš tužnija biti. Silne, olovne brige pritisle i tebe i mene. I množe se svakim danom.
Veliš da si slomljena od bola i skrhana od želja i tuge. Okružena zlobnim i pakosnim dušama. Mržnja, podlost, pakost, zavist i zloba, tako su svojstveni čoveku. To i ja dobro znam i na sebi osećam.
Međutim, ko hođe da se kaje, taj mora da živi i da podnosi sve tegobe života bez roptanja. Život i nije ništa drugo do neprekidna borba. Ostaje nam još jedino da se nadamo i verujemo. Da verujemo čak i u neverovatno. Ko se nada taj se i bori. Ko se bori taj i pobeđuje. Nada i vera neka su nam kao žižak u mraku muke.
Prođoše nam u nevolji i nesreći dani, nedelje, meseci, godine, decenije. Uđosmo uveliko u jesen života. Pitaš me da li ćemo se ikada sresti posle ovoga dugoga i mučnoga bespuća? Teško je reći. Sudbina ljubomorno čuva svoju tajnu. Sećam te se…
I danas, ja te volim ne samo od svih žena više, no i jedino. I rasteš u mojim očima sve veća, lepša i milija. Ovde nema cveća koje si ti mnogo volela, a koje sam ti ja nekada tako rado i često brao i donosio. U ovoj zemlji, rekao bih, cveće i nema naročitog mirisa, kao što mnogi stanovnici ove daleke i hladne tuđine, nemaju osećaja. Sebična tuđina od koje tuga bije. Ovde je sve drukčije nego kod nas. Sve…
Spekla mi se i osušila duša od pregolemih briga. Ali moje srce još nije klonulo. A duša mi je čvrsta i ne plaše je muke. Na kraju,j a bih mogao ponoviti za se reči pesnika:
"…Moj krov škripi. Stara slama stenje,
Zub vremena čini svoje.
Ogolelo klenje i jasenje:
Jesen briše moje perivoje…"
Sećam te se…
I znam da si setna i tužna…
Ali u mojoj si duši večno ista…
Najveće čudo na svetu 1.deo
Za: Tebe Od: Boga
Primi moj savet.
Ja čujem tvoj krik.
Prolama se kroz tamu, prolazi kroz oblake, meša se sa svetlošću zvezda i pronalazi put do mog srca sledeći sunčane staze.
Boli me krik zeca uhvaćenog u zamku, vrapca kog je majka izbacila iz gnezda, deteta koje se bespomoćno praćaka u jezeru, i sina moga koji je prolio krv na krstu.
Znaj da i tebe čujem. I budi miran. Budi staložen.
Donosim ti olakšanje za tvoju tugu, jer poznat mi je njen uzrok... i znam joj lek.
Plačeš nad svojim dečjim snovima, koji prohujaše s godinama.
Plačeš nad svojim samopoštovanjem, koje je uništio neuspeh.
Plačeš nad svojim mogućnostima, koje si trampio za sigurnost.
Plačeš nad svojom individualnošću, koju je pregazila rulja.
Plačeš nad svojim talentom, koji je protraćen zloupotrebom.
Gledaš sebe s osećanjem stida i užasnut okrećeš glavu od svog odraza u vodi. Ko je to ruglo čovečanstva koje te gleda bez trunke srama u očima?
Gde je tvoja uljudnost, lepota tvog lika, brzina tvojih pokreta, jasnost tvoga uma, tvoje briljantno izražavanje? Ko je ukrao ta tvoja blaga? Znaš li lopova, kao što ga ja poznajem? Nekada si spuštao glavu na travnati jastuk na livadi svog oca i, gledajući gore u katedralu od oblaka, znao si da će, vremenom, sve zlato Vavilona biti tvoje.
Nekada si pročitao mnoge knjige i ispisao mnoge tablice, ubeđen da ćeš, van svake sumnje, dostići i nadmašiti mudrost Solomonovu.
Godišnja doba će se smenjivati i prolaziće godine, a ti ćeš suvereno vladati sopstvenim Rajskim vrtom.
Sećaš li se ko je usadio u tebe sve te planove i snove, zasejao to seme nade? Ne sećaš se.
Iščileo je iz tvoga sećanja i trenutak kada sam stavio ruku na tvoje nežno čelo, onog časa kada si izašao iz majčine utrobe. I tajna koju sam šapnuo u tvoje maleno uvo poklanjajući ti svoj blagoslov. Sećaš li se naše tajne? Ne sećaš se.
Godine koje su prošle, uništile su tvoje sećanje, tako što su ti ophrvale um strahom i sumnjom, uznemirenjem, kajanjem i mržnjom, a u obitavalištu tih zveri nema mesta za radosne uspomene.
Ne tuži više. S tobom sam... a ovaj trenutak je prelomna linija tvog života. Sve što je prošlo, nije ti ništa bliskije od vremena koje si proveo u majčinoj utrobi. Prošlost je mrtva, i neka pripadne mrtvima.
Danas vaskrsavaš iz žive smrti.
Danas ću se, kao što je Elijah učinio nad udovičinim sinom, triput nadneti nad tobom i ti ćeš ponovo živeti.
Danas ću, kao i Eliša Šanamatinom sinu, staviti svoja usta na tvoja usta, svoje oči na tvoje oči, svoje ruke na tvoje ruke i tvoje telo će ponovo biti toplo.
Danas ću ti, kao Isus na Lazarevom gorbu, narediti da izađeš, i ti ćeš izaći iz jame prokletstva i započeti novi život.
Danas je tvoj tođendan. Ovo je novi datum tvoga rođenja. Tvoj je prvi život, baš kao u pozorišnoj predstavi, bio samo proba. Ovaj put, zavesa se podiže. Ovaj put, svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put, svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put nećeš napraviti grešku.
Upali svećice. Podeli tortu. Sipaj vino. Ti si ponovo rođen.
Kao leptir iz svoj ečahure, vinućeš se u vis...poletećeš onoliko visoko koliko želiš. Ni ose, ni vilinski konjici, ni insekti ljudskog roda, neće ugroziti tvoju misiju i tvoje traganje za istinskim bogatstvima života.
Oseti moju ruku na svojoj glavi.
Slušaj moju mudrost.
( nastaviće se )
Og Mandino
Rođenje
12. decembar 1923.
Smrt
3. septembar 1996.
Najveće čudo na svetu 4 deo
Odgovori samom sebi.Nema bogatog čoveka, a starog i bolesnog, maloumnog i bespomoćnog, koji se ne bi menjao s tobom, dao ti sve svoje zlato u zamenu za blagoslove koje ti tako olako shvataš.
Znaj da prva tajna sreće i uspeha i leži u tome da poseduješ, čak i u ovom času, svaki blagoslov koji ti je potreban da bi dostigao veliku slavu. Oni su tvoje blago, alatke pomoću kojih gradiš, počev od danas, temelje novog i boljeg života.
Zato ti kažem, pogledaj svoje blagoslove i svestan budi da već jesi moje najveće delo. Ovo je prvi zakon koji moras da poštuješ ako želiš da izvedeš najveće čudo na svetu, da svoju ljudskost povratiš iz žive smrti.
I budi zahvalan na onome čemu te siromaštvo naučilo. Jer siromašan nije onaj kojji malo ima, već onaj koji mnogo traži... a istinska sigurnost nečija ne leži u stvarima koje on ima, nego u onima bez kojih može.
Gde su te teškoće koje su krive za tvoj neuspeh? Postojale su samo u tvom umu.
Nabroj svoje blagoslove.
Drugi je zakon sličan prvom. Proglasi svoju jedinstvenost.
Osudio si sebe živog na sirotinjsko groblje, i sada ležiš tamo, nesposoban da oprostiš sebi sopstveni neuspeh, razarajući se mržnjom prema samom sebi, osećanjem krivice i gadeći se zločina koje si počinio prema sebi i drugima.
Zar te ovo ne zbunjuje?
Zar se ne čudiš kako to da ja mogu da ti oprostim tvoje promašaje, tvoje grehe, tvoje bedno ponašanje... kada ti ne možeš da oprostiš sebi?
Obraćam ti se sada, iz tri razloga. Potreban sam ti. Ti nisi deo rulje koja srlja u propast u bezličnoj masi mediokriteta. Uz to... ti si velika retkost.
Zamisli Rembrantovu sliku, Degaovu statuu, Stradivarijusovu violinu ili Šekspirovu dramu. Od velike su vrednosti iz dva razloga: stvorili su ih vrhunski majstori i nema ih mnogo. Pa ipak, svako može da se umnoži u više primeraka.
Kada se tako rezonuje, ti si najvrednije blago na kugli zemaljskoj, jer znaš svoga stvoritelja i jedan si jedini.
Nikada, među svih sedamdeset milijardi ljudi koji su hodali Zemljom od postanka sveta, nije bilo nikoga potpuno nalik tebi.
Nikada, do kraja sveta i vremena, neće biti nikoga kao što si ti.
Nisi pokazao svest o svojoj jedinstvenosti, niti da je poštuješ.
Pa ipak, ti si nešto najređe na svetu.
Od tvoga oca, u trenutku najveće ljubavi, poteklo je bezbrojno seme života, više od četiri stotine miliona ćelija. I sve su one, ušavši u tvoju majku, zalutale i uginule. Sve osim jedne! Tebe.
Jedino si ti opstao u toploj nutrini tvoje majke, tražeći svoju drugu polovinu, jednu-jedincatu ćeliju majčinog tela, tako malu da bi više od dva miliona takvih kao ona bilo potrebno da ispuni žirovu kapicu. Ipak, uprkos neverovatno malim mogućnostima, ti si istrajao i, u tom nepreglednom okeanu tame i propasti, našao tu bcskrajno malu ćeliju, sjedinio se s njom i započeo novi život. Svoj život.
Stigao si, donoseći, kao i svako detc, moju poruku da se još nisam sasvim razočarao u ljude. Dve ćelije sjedinjene u čudo. Dve ćelije, od kojih svaka sadrži dvadeset i tri hromosoma i, u svakom hromosomu, stotine gena, koji će odrediti svaku tvoju karakteristiku, od ponašanja do boje očiju i veličine mozga.
Kombinujući sve što imam na raspolaganju, počev od tog jednog zrnca sperme, od četiri stotine miliona koliko ima tvoj otac, pomoću stotina gena u hromosomima tvojih roditelja, mogao sam da stvorim trista hiljada milijardi ljudi, koji se svi međusobno razlikuju.
Ali, koga sam stvorio?
Tebe! Jednog i jedinstvenog. Najređeg od malobrojnih. Neprocenjivo blago koje poseduje kvalitete uma, govora, kreranja, pojavu i sposobnost delanja kao niko ko je ikada živeo, živi ili će tek živeti.
Zašto sebe daješ u bescenje kada si vredan kraljevskog otkupa?
Zašto si slušao one koji su te ponižavali... jos gore, zbog čega si im verovao?
Poslušaj moj savet. Ne skrivaj više svoju jedinstvenost u tami. Neka se vidi. Pokaži je svetu. Ne stremi tome da hodaš kao tvoja braća, da govoriš kao tvoj voda, ni da radiš kao oni osrednji. Nikada ne radi kao drugi. Nikada ih ne oponašaj. Jer, kako da budeš siguran da ne oponašaš kakvo zlo, a oni koji se ugledaju na zao primer, uvek ga nadmaše, dok oni koji oponašaju ono što valja, nikada ne budu u toj meri dobri. Pokaži svetu svoju jedinstvenost i zasućc te zlatom. To je, dakle, bio drugi zakon.
Proglasi svoju jedinstvenost.
Sada si primio dva zakona.
Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost!
Nemaš nikakvih teškoća. Nisi od osrednjih.
Klimni glavom. Nasmeši se, makar na silu. Priznaj svoju snmoobmanu.
Šta je sa sledećom tvojom priružbom? Šanse ne posežu za tobom?
Poslušaj moj savet, i to će proći, jer dajem ti sada zakon uspeha u svakom poduhvatu. Pre mnogo vekova, tvoji praoci su ga dobili s vrha planine. Neki su mu se priklonili i, gle, život im je bio ispunjen plodovima sreće i dostignuća, blagom i duševnim mirom. Mnogi nisu slušali, tražeći magična sredstva, nepoštene puteve, ili su čekali đavola pod maskom srećne prilike da bi došli do životnih bogatstava. Zalud su čekali... baš kao i ti, i onda plakali, kao i ti, okrivljujući mene za svoju nesrećnu sudbinu.
Zakon je jednostavan Mlad ili star, prosjak ili kralj, beo ili crn, muško ili žensko... svi mogu; da iskoriste tajnu za svoje dobro; jer od svih pravila, govora i zapisa o uspehu, samo je jedan metod koji je uvek uspevao... ma ko da ti traži da pređeš s njim jedan kilometar... ti pređi dva.
To je, dakle, treći zakon... tajna koja će ti doneti bogatstvo i priznanja koji prevazilaze sve tvoje snove. Predi još jedan kilometar!
Jedini siguran način da uspeš jeste da uvek daješ od sebe više i bolje od onoga što se od tebe traži, bez obzira na to koji je tvoj zadatak. Ovo je oduvek bila navika svih uspešnih ljudi. I zato kažem, najsigurniji način da budeš proklet osrednjošću jeste da radiš samo ono za šta si plaćen.
Ne misli da te varaju ako daješ više nego što vredi srebro koje za to primaš. Jer, iznad svega što živi postoji klatno, i ako za proliveni znoj ne budeš nagraden danas, sutra će ti se vratiti desetostruko. Onaj osrednji nikada neće preći još jedan kilometar, jer, zašto da laže sebe, misli on. Ali ti nisi osrednji. Taj kilometar je privilegija koju moraš sam sebi odobriti. Ne možeš, ne smeš da je izbegavaš. Zapostavi je, radi malo kao drugi, i odgovornost za neuspeh je samo tvoja.
Ako više radiš, a ne primaš naknadu za to, kada prestaneš, nećeš patiti zbog gubitka. Uzrok i posledica, sredina i krajnost, seme i plod, nedeljivi su. Posledica se razvija u samom uzroku, krajnost već postoji u sredini, a plod je uvek u semenu.
Predi još jedan kilometar.
I ne zabrinjavaj se ako služiš nezahvalnog gospodara. Služi ga još bolje.
Umesto njega, neka ja budem tvoj dužnik, jer tada ćeš znati da će ti svaki minut, svaki sekund koji si više radio, biti plaćen. I ne brini ako nagrada ne stigne za kratko vreme. Što se duže odgađa isplata, to bolje po tebe... a najbolje u ovom zakonu i jeste ta kamata na kamatu.
Ne možeš zapovedati uspehu, moraš da ga zaslužiš... i sada znaš veliku tajnu, neophodnu da bi zaslužio njenu nesvakidašnju nagradu.
Pređi još jedan kilometar!
Gde je ono polje sa koga si vikao kako nemaš šansu? Pogledaj! Pogledaj oko sebe. Vidi, tamo gde si se, koliko juče, valjao na smetlištu samosažaljenja, sada po zlatnom tepihu hodaš. Ništa se nije promenilo... osim tebe, ali ti i jesi sve. Ti si moje najveće čudo. Ti si najveće čudo na sveru. Sada znaš tri zakona sreće i uspeha. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Predi još jedan kilometar!
Budi strpljiv u svom napredovanju. Da nabrojiš svoje blagoslove sa zahvalnošću, da proglasiš svoju jedinstvenost s ponosom, da predeš još jedan kilometar, pa još jedan - to se ne postiže dok trepneš okom. Ono do čega se najteže dolazi, traje najduže; oni koji zarade svoje bogatstvo, pažljivije se prema njemu odnose nego oni koji ga naslede.
I nemaj straha na pragu svog novog života. Svako je plemenito dostignuće povezano s rizikom. Onaj ko se plaši susreta s jednim, ne može da očekuje da će dobiti drugo. Sad znaš da si čudo. A čudo ne poznaje strah.
Budi ponosan. Ti nisi trenutni kapric nepažljivog tvorca koji eksperimentiše u laboratoriji života. Nisi rob sila koje ne možeš da shvatiš. Nisi izraz ničije sile do moje, ničije ljubavi do moje. Stvoren si sa svrhom. Oseti moju ruku. Čuj moje reči. Potreban sam ti... i ti si potreban meni. Treba iznova da sagradimo svet... a ako je za to potrebno čudo, zar je to za nas problem? Mi smo oboje čudo, a sada imamo i jedan drugoga.
Nikada nisam prestao da verujem u tebe, još od onog dana kada sam te iz velikog talasa bespomoćnog izbacio na pesak. To je, mereno na tvoj, ljudski, način, bilo pre više od pet stotina miliona godina. Mnogo sam modela, oblika i veličina isprobao, dok nisam, pre trideset hiljada godina, napravio od tebe savršenstvo. Od tada nisam više ulagao napore da te poboljšavam.
Jer, kako bi iko mogao da poboljša čudo? Bio sam potpuno zadovoljan tobom. Dao sam ti ovaj svet, i vlast nad njim. Potom sam, da bih ti omogućio da se u potpunosti iskažeš, još jednom položio svoju ruku na tebe i obdario te moćima koje, do dana današnjeg, nisu date nijednom drugom biću osim tebe.
Dao sam ti moć razmišljanja.
Dao sam ti moć ljubavi.
Dao sam ti moć volje.
Dao sam ti moć mašte.
Dao sam ti moć stvaranja.
Dao sam ti moć planiranja.
Dao sam ti moć govora.
Dao sam ti moć molitve.
Bio sam bezgranično ponosan tobom. Ti si moje najbolje delo, moje najveće čudo. Kompletno živo biće. U stanju si da se prilagodiš svakoj klimi, svakoj teskoći, svakom izazovu. U stanju si da izadeš na kraj sa sopstvenom sudbinom bez moje pomoći. U stanju si da protumačiš ono što osećaš ili opažaš, ali ne instinktivno, već razumom i namernom akcijom koja je u datom trenutku najbolja za tebe i čovečanstvo.
Stigosmo, tako, i do četvrtog zakona uspeha i sreće... jer, dao sam ti još jednu moć - veliku moć, kakvu nemaju ni moji anđeli.
Dao sam ti... moć izbora.
Ovim darom, postavio sam te čak i iznad svojih anđela... jer oni nemaju slobodu da izaberu greh. Dao sam ti potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Rekao sam ti da sam odlučiš o svojoj prirodi, u skladu sa sopstvenom voljom. Ni rajski ni zemaljski u potpunosti, bio si slobodan da doteraš sebe u željeni oblik. Imao si moć da se spustiš do najnižih oblika života, ali i moć da, ako tvoja duša želi, budeš ponovo roden u nekom višem, božanskom obliku.
Nikada ti nisam odrekao tu tvoju veliku moć, moć izbora.
A šta si ti učinio s tom ogromnom snagom? Pogledaj se. Pomisli na izbore koje si napravio u životu i seti se sada onih trenutaka gorčine, trenutaka kada bi pao na kolena, samo kada bi mogao ponovo da biraš.
Što je prošlo, prošlo je... a sada znaš i četvrti veliki zakon sreće i uspeha... Koristi mudro svoju moć izbora.
Izaberi ljubav... radije nego mržnju.
Izaberi smeh... radije nego plač.
Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje.
Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.
Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje.
Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.
Izaberi davanje... radije nego kradu.
Izaberi delanje... radije nego oklevanje.
Izaberi razvoj... radije nego truljenje.
Izaberi molitvu... radije nego kletvu.
Izaberi život... radije nego smrt.
Sad ti je jasno da tvoje nesreće nisu bile po mojoj volji, jer ti si onaj koji je imao moć, i sve radnje i misli koje su te odvele među ljudski otpad tvoje su, a ne moje delo. Moji moćni darovi bili su previše za tvoj slabi karakter. Sad si postao mudriji i plodovi zemlje biće tvoji.
Više si od ljudskog bića - postaješ sve ljudskiji.
Sposoban si za velika dela. Tvoj potencijal je neograničen. Koje od mojih stvorenja, osim tebe, ima moć nad vatrom? Koje od mojih stvorenja, osim tebe, razume gravitaciju, koje je stiglo do neba, pobedilo bolesti, morije i suše?
Nikada se više ne ponižavaj!
Nikada se nemoj zadovoljavati mrvicama!
Nikada ne skrivaj svoje talente, od danas, pa nadalje!
Seti se kako deca kažu, „kada budem veliki dečko". A šta je to? Jer, veliki dečaci kažu „kada odrastem". A kada odrastu, kažu „kada se oženim". Ali, biti oženjen - šta je to, uopšte? Onda se misao menja u „kada se penzionišem". A kada i to stigne, osvrnu se i pogledaju za sobom; tada vide da je sve pomeo neki ledeni vetar i da su, nekako, sve propustili i da je sve otišlo u nepovrat.
Uživaj danas u današnjem danu... a sutra u sutrašnjem.
Izveo si najveće čudo na svetu.
Povratio si se iz žive smrti.
Više nećeš žaliti sebe i svaki će ti novi dan biti izazov i radost.
Ponovo si rođen... ali, kao i ranije, opet možeš da biraš izmedu neuspeha i očajanja, ili uspeha i sreće. To je tvoj izbor. Samo tvoj. Ja mogu samo da gledam, kao i ranije... ponosan... ili žalostan.
Seti se, dakle, koja su četiri zakona sreće i uspeha.
Nabroj svoje blagoslove.
Proglasi svoju jedinstvenost.
Predi još jedan kilometar.
Koristi mudro svoju moć izbora.
I još jedan, da bi dopunio ova četiri. Čini sve s ljubavlju... voli sebe, voli druge, i voli mene.
Obriši suze. Posegni za mojom rukom, uhvati je - i uspravi se.
Pusti da pokidam taj mrtvački pokrov koji te je sputao. Danas ti je obznanjeno:
TI SI NAJVEĆE ČUDO NA SVETU.
Do kraja mog života...
Do kraja mog života dva me dana nikada više neće brinuti.
Prvi dan je juče, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juče je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoć, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuće večnosti, juče i sutra, postoji mogućnost da pokleknem pod njihovim opterećenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života teče danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeći način...
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfučijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili neprijatelju, strancu ili članu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
- da vodim računa o svojim rečima i svojoj ćudi, da se čuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vređam;
- da sve koje susrećem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reči ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, ćutnje;
- da budem saosećajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajući da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
- da što pre budem dobar sa svima, imajući uvek na umu da je život prekratak da bismo ga
trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitničavi ili neljubazni.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...da neprestano podsećam sebe da ću više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao u proleće;
- da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne
uradim ili ne isporučim više od onoga za šta sam plaćen, nikada neću ni imati razioga da očekujem nešto preko toga;
- da uvek dam od sebe više nego što se od mene očekuje, na poslu, u igri ili kod kuće; da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je reč, shvatajući da nikada neću moći da spoznam pravu sreću ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
- da istrajem u onome što radim, čak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me Anđeo sreće i ćup zlata čekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da postavim sebi ciljeve koje treba da postignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od časa do časa vodi samo jednom odredištu, luci nesreće;
- da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna počast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
- da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da će me neko izvesno čuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
- da uvek iznova podsećam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji
moram da uložim da bih ga postigao;
- da se grčevito držim svojih snova i planova za lepšu budućnost, jer ako ih se odreknem, možda ću i dalje postojati, ali to više neće biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da strernim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajući da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vcć samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
- da ne podležem strahu od neuspeha, jer ću tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao,
a ne dole, na zamke koje mi stalno prete;
- da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga ću da naučim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srećne sudbine;
- da se podsetim da su promašaji, čak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve
što je lažno odvešće me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazaće mi na neku grešku, koju ću kasnije pažljivo izbegavati;
- da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisećajući one priče koju sam često čuo, o čoveku koji je bio nesrcćan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo čoveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osećanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
- da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim nečijim pohvalama ili ljubav-
lju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osećam i koliko sam uključen u svet oko sebe;
- da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuća, jer ta patetična, pa ipak uobičajena težnja nije ništa više do znak nesigumosti i slabosti, a ja nikada neću biti svoj ako dopustim drugima da određuju moje standarde;
- da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da
moje uzbuđenje i revnost pri bilo čemu što radim, savladaju svaku teškoću, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
- da se uvek podsećam da moram da uložim vreme i energiju u povećanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, čekajući da im uspeh sam dođe, a ja sada znam da jedina šansa da se dođe do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mogživota ovog tako izuzetnog da-na, molim Te, pomozi mi, Gospode...
- da drugima činim ono što bih želeo da oni čine meni, da u svakom času od sebe dajem više
nego što se očekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošću, spasavajući druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz.mene celog ovog dana...
izvor: knjiga ''Najveće čudo na svetu'', pisac Og Mandino
Za sve koji nisu pročitali knjigu reših da deo čuda podelima sa njima
Najveće čudo na svetu 3 deo
Ne. Tvoja je koža čista, ona je čudo. Sve što joj je potrebno jesu sapun i ulje, pranje i briga. Vremenom će i najjači čelik izgubiti sjaj i zarđati, ali tvoja koža neće. Upotreba će pohabati svaki metal, ali ne i taj omotač u koji sam te smestio. Koža se stalno obnavlja, nove ćelije zamenjuju stare. Upiši još jedan blagoslov.Da li su ti pluća zagušena? Boriš li se za svaki dah?
Ne. Ona te održavaju i u najgadnijem okruženju, koje si sam stvorio, i neprekidno rade da bi provukla kiseonik, koji daje život, kroz šest milijardi džepova u tkivu, oslobadajući istovremeno tvoje telo od otpadnih gasova. Upiši još jedan blagoslov.
Da li ti je krv zatrovana? Da li je pornešana s vodom i gnojem?
Ne. U tvojoj krvi ima oko dvadeset i dva triliona krvnih ćelija, u svakoj od njih su milioni molekula, a u svakom molekulu nalazi se atom, koji osciluje više od deset miliona puta u sekundi. Svake sekunde dva miliona tvojih krvnih ćelija umire, da bi ih zamenilo dva miliona novih, u vaskrsavanju koje traje neprekidno od tvog prvog rodenja. Tako je uvek bilo u tvojoj unutrašnjosti, a sada će biti i spolja. Upiši još jedan blagoslov.
Da li si malouman? Nisi u stanju da misliš?
Ne. Tvoj je mozak najkompleksnija struktura u univerzumu. Ja to znam. Njegovih kilogram i trista grama prosečne mase sadrže oko trinaest milijardi nervnih ćelija, a to je dva i po puta više nego što ima ljudi na Zemlji. Da bih ti pomogao da upamtiš svako opažanje, zvuk, ukus, miris i dešavanje od dana tvog rođenja, ugradio sam u tvoje ćelije hiljade milijardi proteinskih molekula. Svi dogadaji su tu, čekaju samo da ih se setiš. A da bih pomogao mozgu da kontroliše tvoje telo, raspršio sam po njemu milione receptora za bol, dodir i temperaturu. Zlatne rezerve nijedne nacije nisu tako dobro čuvane kao ti.
Ti si moje najbolje delo.
U tebi ima dovoljno atomske energije da razori bilo koji od velikih gradova na svetu... i da ga ponovo sagradi.
Da li si siromašan? Nemaš ni srebra ni zlata?
Ne. Ti si bogat! Upravo smo zajedno nabrojali sva blaga koja poseduješ. Prouči taj spisak. Nabroj ih ponovo. Neka znaš šta imaš!
Zašto si izdao samog sebe? Zašto si govorio da su blago deti čovečanstva tebi oduzete? Zašto si obmanjivao sebe govoreći kako si nemoćan da promeniš svoj život? Zar nemaš obdarenosti, čula, sposobnosti, zadovoljstava, instinkta, osećanja i ponosa? Zar si bez nade? Zašto se povijaš i kriješ u senci, kao poraženi div, čekajući saosećanje koje će te odneti u željeno ništavilo i vlagu pakla?
Toliko mnogo imaš. Preplavljen si blagoslovima... i tako se nepažljivo odnosiš prema njima, kao dete iskvareno luksuzom, a davao sam ti ih tako velikodušno i redovno.
Odgovori mi.
{ Prethodna strana } { Strana 1 od 2 } { Sledeća strana }
O blogu
Online Casinos
Home
Moj profil
Blog Arhiva
Foto album
Kontakt
RSS
Podcast
Blog Hosting
Novo objavljeno
Последње тупљењеLjubav Ti dajem
Ljubav Ti dajem
Божић - Благи дан
Христос Анести - Дивна Љубојевић
Kategorije postova
Halil DzubranOg Mandini
Pesme
Free shoutbox @ ShoutMix
Blog Prijatelji
nemiripoglavica
BIBA
mutti
yin
mistichna
miriam
pecinko
bejb
bamby
Jezgro
nurlisoul