Immortal

Ljubav čudna

To je već bila ljubav čudna, neko bi rekao uzaludna, a ja mislim van svakog redosleda stvari. Halil Džubran i Mej Zijada, oboje pisci, dopisivali su se nekih dvadeset godina, tačnije do kraja njegovog života. Voleli su se , bili su prijatelji, bili su čežnjivi ljubavnici, a nikad se nisu videli. Koliko je Halil uneo u svoja dela nju, ne znam, mislim da nije skoro pa ništa. No njihova pisma su objavljena u knjizi koja se zove " Plavi plamen " i svako od pisama je svojevrsna poezija duše. Sam Džubran je stvorio simbol njihove ljubavi u obliku plavog plamena,koji je je nacrtao na pismima,i po tome knjiga i nosi naslov. Izmedju njih je bila samo reč i ništa više... Ali- na početku stvaranja sveta takodje je bila samo reč...

Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)

Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)

Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posje iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

SEĆAM SE

Sećam te se i znam da si setna i tužna…

Bili smo mladi i poletni kada smo se sreli i istinski zavoleli. Mislili smo tada da će život da nam pruži sve što može dati. Kao veliki zalog i jamstvo naše ljubavi, stekli smo decu. Od tri sinčića, jedan nas mališan ubrzo ostavi. Tuzi nasoj nije bilo kraja.

Ja sam robovao svome vojničkom pozivu koji sam neizmerno voleo, a ti si se sva posvetila deci. Prolazile su nam tako godine i sa njima rasle nase nove potrebe i nevolje. Naša sreća ne beše dugog veka. Prođe nam i bez mnogo radosti i bez smeha, a da je nismo ni osetili kako valja.

Došao je potom rat, koji i za pobedioce, a kamoli za pobeđene, nosi sa sobom pustoš. Nad Stipom se spustilo vlažno i sumorno aprilsko veče 1941. godine, pošto je sunce zašlo krvlju obojeno. Stanovnici grada brižno su otišli na počinak, ne sluteći ipak, kakvo krvavo jutro ima da im se rodi. Tužno je šumorila Bregalnica, pevajući, ko zna koji put pesmu svoju. Nad gradom zlosutno su graktali vrani i gavrani. U sumrak ovoga dana, na vratima našeg doma, rastanak nam beše nem. Bez reči. Stisak ruke, dugi pogled i poslednji pozdrav…

Za te nastaše gorki i čemerni dani. Od tada, pa evo sve do danas, sudbina se svirepo igra sa nama. Ja zamenih ropstvo izgnanstvom, a ti ostade u svome ropstvu… Kraj patnjama našim ne može se sagledati. Niko i ničim ne može nam nadoknaditi ono što smo, bez svoje krivice, nepovratno izgubili. Jedanaest mučnih, teških i krvavih godina. I ko, osim Boga zna, koliko će ih još biti.

Ostala nam veza jedino kroz pisma. Kroz njih kazujemo jedno drugom svoje misli, želje, boli, tugu. A vreme nezadrživo prolazi… i mi sa njime.

Kažeš da ti je teško, preteško, oborile se na te, nesretnicu, goleme brige. U samoći kršiš svoje ruke i uzdišeš. Isplakala si svoje lepe oči i u njima nema više suza. Sve ćeš tužnija biti. Silne, olovne brige pritisle i tebe i mene. I množe se svakim danom.

Veliš da si slomljena od bola i skrhana od želja i tuge. Okružena zlobnim i pakosnim dušama. Mržnja, podlost, pakost, zavist i zloba, tako su svojstveni čoveku. To i ja dobro znam i na sebi osećam.

Međutim, ko hođe da se kaje, taj mora da živi i da podnosi sve tegobe života bez roptanja. Život i nije ništa drugo do neprekidna borba. Ostaje nam još jedino da se nadamo i verujemo. Da verujemo čak i u neverovatno. Ko se nada taj se i bori. Ko se bori taj i pobeđuje. Nada i vera neka su nam kao žižak u mraku muke.
Prođoše nam u nevolji i nesreći dani, nedelje, meseci, godine, decenije. Uđosmo uveliko u jesen života. Pitaš me da li ćemo se ikada sresti posle ovoga dugoga i mučnoga bespuća? Teško je reći. Sudbina ljubomorno čuva svoju tajnu. Sećam te se…

I danas, ja te volim ne samo od svih žena više, no i jedino. I rasteš u mojim očima sve veća, lepša i milija. Ovde nema cveća koje si ti mnogo volela, a koje sam ti ja nekada tako rado i često brao i donosio. U ovoj zemlji, rekao bih, cveće i nema naročitog mirisa, kao što mnogi stanovnici ove daleke i hladne tuđine, nemaju osećaja. Sebična tuđina od koje tuga bije. Ovde je sve drukčije nego kod nas. Sve…

Spekla mi se i osušila duša od pregolemih briga. Ali moje srce još nije klonulo. A duša mi je čvrsta i ne plaše je muke. Na kraju,j a bih mogao ponoviti za se reči pesnika:

"…Moj krov škripi. Stara slama stenje,

Zub vremena čini svoje.

Ogolelo klenje i jasenje:

Jesen briše moje perivoje…"

Sećam te se…

I znam da si setna i tužna…

Ali u mojoj si duši večno ista…

{ 00:06, 29/10/2007 } { Poslao/la nurlisoul }

da znaš da plačem.... ..

{ 00:14, 29/10/2007 } { Poslao/la lazarica }

neka budu suze sreće i neka te suze radosnice prate kroz život, jer u početku bi Reč.....
ti znaš..

{ 00:28, 29/10/2007 } { Poslao/la yin }

{ 15:38, 29/10/2007 } { Poslao/la Azra }

Voleli su se , bili su prijatelji, bili su čežnjivi ljubavnici, a nikad se nisu videli....Tooooo))
Samo ako moja pisma neko objavi,hm

{ 21:24, 30/10/2007 } { Poslao/la mutti }

uh, pogađaaaaa...šmrc...

{ 14:42, 31/10/2007 } { Poslao/la morchica }

nesto najlepse sto sam ikad imala u rukama. tako si me iznenadio ovim, mislila sam da se to ljudima ne svidja danas, u ovoj eri jurnjave, nemanja vremena niti bilo cega osim konkretnosti. predivan odabir odlomaka, mada, bilo sta da si iz ove knjige odabrao bilo bi jednako predivno.

{ 15:18, 31/10/2007 } { Poslao/la lazarica }

odabrala

jos uvek sam ona

{ 19:29, 31/10/2007 } { Poslao/la more (morchica) }

lazarice!!! pa to si ti??? draga moja, kako mi nije palo na pamet da takav odabir samo na tebe lici? drago mi... ma nemas pojma. drago mi sto na sekund dodjem, od milion mogucnosti klikanja misa spustim bas na tebe i ne znajuci da si to ti ))) dakle, neki ljudi se zaista nepogresivo nanjuse )))

{ 22:38, 31/10/2007 } { Poslao/la lazarica }

morchice, svrati jos koji sekund i daj mi neku asocijaciju, matora sam da pogadjam

{ 23:25, 31/10/2007 } { Poslao/la more (majana) }

aman, draga, pa napisah ti gore, citaj, treba li i broj cipela da ostavim? sta mi radis, dano, dano ))) nisam duuuugooo dolazila, i vidi, cim sam dosla - klik na tebe i ne znajuci da si to ti. dragoooo miii ))

{ 23:48, 31/10/2007 } { Poslao/la lazarica }

Dušo ))) bila sam kod Jasmin na kafi kada sam videla tvoj komentar i rekoh: Ko je ovo, mora da je Majana ) mislila sam na Tebe ovih dana a Jasmin mi je svedok da ne lažem
Matora sam i da brinem kada mi se pilići en jave predugo , pozdravi Markana i Odraz

{ 23:49, 31/10/2007 } { Poslao/la lazarica }

i da ideš u peršun tek sad skontah morchica )))