Detinjstvo, umoèeno u šolju toplog mleka, sedi na dnu duše...spokojno. Veæ su ga prekrili baršunasti slojevi mahovine. Ono ima boju sunca i belih pamuènih oblaèiæa. To su moji sugurni hodnici, tu se zovem Nikad Pronaðena.  Niko mi ne može uzeti mrvice ljubavi zalepljene na usnama, smeh oèiju, drhtavost radosti. Sve sam uredno složila u korpicu srca, ispletenu od šarenila seæanja. Danas æu se igrati kišom što trèkara po ploènicima, preskakaæu barice i diæi lice ka nebu, neka me golicaju kapi...