Sećam se, te noći se nebo otvorilo. Bila je vrela letnja noć. Miris lipe se širio baštom.

Stajao si tamo, smejao se i bio veseo kao i uvek. Posmatrala sam te iz daleka. I bila srećna što te poznajem. Ljudi kao što si ti danas se retko sreću.

Došao si. Imala sam tremu kao neka klinka. Poželela sam samo da naslonim glavu na tvoje grudi i da me čvrsto zagrliš.

Kiša je lila. Bili smo mokri, ali to nije nimalo smetalo. Vrelina noći pržila je kožu.

Nebo se igralo. Sevalo je kao ludo. Gromovi su razbijali monotoniju zvuka padanja kiše. Bilo je divno sa tobom posmatrati orkestar nebeski. Slušati njihovu simfoniju. 

Strast, moć, vrelina.

Vetar nam je upleo kose. Naslonila sam se na tvoje grudi. Slušala ritam tvoga srca. I muziku prirode.

Želela sam da nikada više ne svane. Da me nikada ne pustiš iz svog zagrljaja. Da kiše nikada ne prestanu da liju. Da gromovi lude zauvek...

Jesen je u meni. U tebi. Nema kiše, gromova. Dugo nisam slušala korake tvog srca.

Hladno je...

Hm, u pravu si ti... Bolje je kad se ne javljaš, kad se ne čujemo...

Jeste, obradujem se kada vidim tvoje ime na displeju. Osmeh mi se pojavi na licu i ceo dan mi krasi lice. Sa tim osmehom odlazim i u carstvo snova, u kome si naravno, kao i uvek, ti.

Sama sebe ne mogu da shvatim. Dokle će trajati ta zabluda? Zašto ne mogu da te zaboravim? Uzaludni su moji pokusaji bili da ne mislim na tebe, zato više to i ne pokušavam. Sa tvojim likom odlazim na spavanje, pomislim na tebe pre nego i otvorim oči...Ceo dan se vrzmas po mojoj glavi... Ma, dokle više? Kada će sve to prestati? Ili možda nikada neće prestati? Opet je sve uzaludno, mi nemamo budućnost. Imamo prošlost i to je sve.

A ta prošlost, ma koliko bila bolna, divna je. To su bili dani kada sam zaista bila srećna.

Drago mi je što si ušetao u moj život tako neprimetno.  Srećna sam jer postojiš, čak iako ne možeš biti uz mene. Dovoljno mi je da znam da postojiš, da nas greje isto sunce, i iste zvezde nam obasjavaju put u najcrnjoj noći.

Sudbina se igra sa nama, ali, ko zna zašto je to dobro...

Možda, jednog dana, u nekom drugom životu... 

..."ne veruj mi kad gitara svira, i padaju kiše"...

Stojim na raskrsnici. Oko mene magla. Kuda poći? Da se vratim nazad? Ne može se, zatvoreno. Napred? Idem, ali sam i dalje na istoj raskrsnici. Levo - ništa se ne vidi. Desno - ni tu se ništa ne vidi. I šta sad? Kuda sad, kada je magla svuda oko mene, a ja sama stojim na raskrsnici bez znakova? Možda da sačekam još malo pa se magla raziđe? Ali do kada? Ovo već ionako predugo traje...

Ti, koji stojiš u senci tamnoj

Sakriven od sebe i sveta.

Ti, koji nemaš  lika ,

Ti, koji nemaš ni pogleda , ni glasa.

Ti, koji nemaš ni snova ni nade.

Ja, koja budna čekam te i sada,

Ja, koja i dalje čeznem da vidim ti lik

Ja, koja i dalje se nadam da ću se jednog dana topiti u pogledu tvom,

Ja, koja i dalje  čekam da me opije miris tvoj.

Izađi i pokaži svoj lik što obasjaće ga mesečeva svetlost, umiti zvezdani prah ove čarobne letnje noći... Ja uhvatiću te za ruku i odvesti u svet dugunih boja...

*

Ostavljam deo sebe

tamo gde se više neću vratiti,

iskreno se nadam i očekujem od tebe

da ćeš ćutati a ipak shvatiti.

*

Pritiska me nešto u srcu,

sve jače me duša boli,

i poslednji put dižem čašu za zdravicu

u nadi da će i mene neko nekad da voli.

*

Želim da bidem to što jesam

ali to u ovom životu ne mogu,

zato ostajem tu gde jesam,

za sreću i dalje moliću se Bogu.

*

Ne pitaj me nikada zašto

moje oči imaju tužan sjaj.

Odlazim odavde iako ne znam zašto

sve ljubavi imaju tužan kraj.

*