Dok cekam da se probude moji zombiji sa neta, razmisljam... Kako je sve lakse u danasnje vreme i kako su ljudi istovremeno otvoreniji i zatvoreniji. Kazemo "zdravo" komsiji, a strancu otkrijemo citav svoj zivot. Da li je to potreba u nama da budemo iskreni i da nas neko "procita"? U dubini duse, osecam da to nije dobro. Trebalo bi prvo pogledati nekog u oci, jer oci su dusa... Ipak, radim to kao i svi mi, govorim o intimi u javnosti i pokusavam da nadjem sagovornika koliko god daleko on bio. I, kao i uvek, pokusavam da doprem do tudjih misljenja i do tudjih dusa ne bih li nekako uoblicila svoju. Cinjenica je da je ovde, u ovom svetu koji evidentno postoji i koji mi je doneo mnogo dragih ljudi i u realnosti, LAKSE... Otvorimo se kad hocemo, objavimo to kad hocemo i mozemo sve. Ljudskost je na istinskoj probi jer nismo svi Ljudi, a ovde je najlakse biti Ne-ljud. Zato me svaki put odusevi dobrota u svima nama i zelja da nekom pomognemo. Hocu da kazem, jednostavno, HVALA! Hvala sto smo Ljudi! Ozbiljno proucim svaki komentar na tekst koji "bacim u javnost"  i hvala svima koji komentarisu jer su mi mnogo pomogli. Ponekad je lakse biti svoj u papazjaniji drugih bica koja se bezrezervno predaju...