Zurim, zurim i nikuda ne stizem..

kasnim, kasnim, ali sat mi je jos uwek na ruci

drzim vreme na ruci ali ga ne stizem..

cuju se zvuci vec ostarleg cirkusa, ali

ne privlace me boje, ne mame mi osmehe

ja zurim, zurim dalje, idem nigde!

A, ewo stizem tamo, prazna ulica predamnom

samo sam ovo zelela, sta ce mi ljudi,

molila za malo mira, ewo ga- na dohvat ruke!

Hodam lagano, cuje se ulicni svirac

i opet pitanje , da li da mu ostavim nesto?

Da li zaista time radim protiv Boga jer

kazu : Njega je Bog osudio tako, ali koliko ja znam:

Bog ne osudjuje ljude, on ih vodi!

hm, misli opet u krug!

Pozelim prolazniku dobro vece i nastavljam dalje..

Mesec me mami, da skinem svoje cipele i poletim pravo!

A kisa pocinje, o moj zuti kisobran odbijaju se kapljice!

A ja sam samo zelela malo mira, pa zar i kisi smetam?

Oh, nesrece! Vracam se kuci mokra i palim cigaru ..

Zavaljena u fotelji rimujem sa kisom..

Voda sa asfalta, rime sa mojih usana- nekako slicno je!

Zato ja volim kisu, i stalno setam tada..ne bih li ga srela

ne bih li mu dala onaj davno obecani poljubac na kisi.

Potrcala bih ka njemu i obasipala ga obecanim poljupcima..

Ali sada ga vise nema, nema ni mene, ali Bog nas zove napolje

ne usudjujemo se izaci van, ne zadugo jos..

Mozda ga uskoro i potrazim, kao nesrecni putnik zakucam na vrata

potpuno mokra do gole koze, a onda kada pogleda u moje oci, seti se

mozda se i seti nasih prica i zelje za tim poljupcima..

Mozda mu tada i dam pricu o njemu i poljupcima na kisi..

To ga i pogodi, pa se sazali i pozove me na kafu, kao nekada!

A ja , ja bih sada prihvatila, a ne bih ga odbijala kao pre!

Sada bih sve dala, sada bih bila i kisobran, samo kada bi pozeleo

da proseta jos jednom po kisi,.ali..da ponese svoj kisobran sa sobom!