Odem u banku da ispravim grešku, koja čak i nije moja.

Po drugi put.

Moram ja, kaže firma.

Banka me vrati.

Kažu, ne mogu ja, mora firma.

A ja firmi rekla da mora ona.

A oni mi rekli da ne mogu oni, nego moram ja.

Javim firmi da ne mogu ja.

Firma kaže da bi banka morala to da radi.

Banka kaže da ipak ne može.

Potvrdim firmi da banka nije u mogućnosti.

Firma kaže da će onda ona.

Žali bože vremena, organizacije za čuvanje deteta, a o živcima ne bih sada, tanka sam sa istima.

I tako besna, popižđena, visokopritisna, stanem razmišljati o birokratskoj zavrzlami koja se na meni slomila, zbog nečije tamo nesposobnosti, neobaveštenosti, nestručnosti. Poludim.

Odem u poštu šišteći k'o pretis lonac.

Povadim račune, stanem da sabiram, kad me žena ispred mene pita:

«Sa koliko se nula piše četirihiljadeisedamstodinara?»

Mislim da sam pala.

Sa poda odgovorim: «Sa dve.» Jedva se setim.

«Mhm.... A sa koliko se nula piše četirihiljade?»

.......

Pitaj me da li se zajebavam.

A onda pogledaj sliku.

Nije me mrzelo da se sagnem.

......

Aj ćao.