Hollowood mi se smeje. Kaže: «Pričaj mi ono.»

I ja, šta ću, pričam joj.

Krenem na svadbu, lep je dan. Oktobar, a greje k'o tek početi Septembar.

Nosim studentski pribor sa sobom; naime, posle svadbe, ja idem da studiram. Dakle, suma sumarum - petnaest kesa smrznutog mesa, pedeset tegli ajvara i džema, osamdeset kg-ova opranih stvari, i štatijaznam još koječega, da mi se nađe.

Namestila frizuru, našminkala se, krenulo me, osećam se lepo. Nosim torbe kao samu sebe; lako i poletno. U novim čizmama. Nisu baš najudobnije, ali pašu. Takoreći – mogu da se navuku i zašniraju. To je kriterijum koji izuzetno cenim.

Svadba bi lepa. Udala mi se frendica iz klupe za nekog Irca. Došla mu i majka, pa je peli na stolicu. Majka mu se zove Džeki. K'o moj terijer. To mi došlo smešno. A i ona sama. Ne zna šta treba na stolici da radi. A hoće, lepo se vidi. Jadna.

Upoznam ti ja tu od moje dobre drugarice dečka, i ispostavi se da volimo da trgnemo, pa smo tako trgali viskija, dok mu nismo dušu izvadili. Litar on, litar ja. A svadba protiče. Sve je u redu. Osim mene.

Znam da bih u ovom stadijumu pijanstva za koje niko osim mene ne zna trebalo da ustanem i da tražim kavgu. U najmanju ruku da podižem nešto teško, jer mi se može. Sve je to super, i sve mi se hoće, i skoro da nita ne osećam (o, kako to volim), samo me one čizme žuljaju više od pojmljivog i dozvoljenog.

Okej, nove su, pa stežu, šta da se radi. Ali posle litre viskija, ne bi trebalo da za to znam. Nešto ovde gadno nije kako treba.

Završi se svadba, polako se svi razliaze. Odlazim i ja, da završim fakultet. Ja i moji užareni čukljevi.

Potražim svoje torbe iz depoa na stanici, a one mokre, dno samo što se provalilo nije od truljenja mrtvog mesa i vlage. Ne marim. Ja mogu sve.

Unesem ih u bus, ne platim kočijašku globu za prtljažnik. Baš da vidim da mi onaj nešto kaže. Ionako se nisam ni sa kim nit svađala, nit pobila, dobro će mi doći.

Sednem. Hoću da spavam. Moram da spavam... Ne mogu da zaspim. Noge me ubiše.

Znam da kad stigem u grad studiranja svoga, imam još kilometar-dva da prepešačim. Već smišljam šta bih sa tim... Nema taksi, nema drugari, nema ništa. Samo ja. I torbe. I mrtvo meso. U torbama, i na mojim nogama.

Stignem. Siđem sa busa. Počnem da plačem, da osiguram sebi kredibilitet kod dobrih ljudi koje sa dozom suludog optimizma stopiram u bezmalo ponoć, u gradu gde u to vreme nikoga nema na ulicama. I onda se desi čudo; stane mi neka mlada dama. To mi se prvi put desilo. U celoj mojoj stoperskoj karijeri, zavidnoj, ako smem da dodam, nikada, i slovima N I K A D A mi nije stala osoba ženskog pola. Pa još mlada. Kažem ja njoj i «Hvala», i «Daću ti pare.», i «Ne znam kako  da ti se odužim.», na šta ona veli «Ništa.»

Koje crno ništa, ne zna šta je uradila. Hoću i da spavam sa njom, ako treba. Čak, bilo bi mi izuzetno zadovoljstvo. «Ne treba», kaže mi umilno, slatka kao med, a meni prosto došlo krivo što je tako.

Dovezla me do ispred zgrade, poželela laku noć, i još lakše studije, i otperjala svojim putem. A ja svojim. Liftom. Sedeći na mokrim torbama. Gotovo je. Prag bola je pregažen žuljevito još dok su mladenci izgovarali «I do». To je bilo pre dvanaest sati.

Ubauljam u topli podstanarski dom, zaklinjući se da više nikada neću hodati, ozbiljno zabrinuta da će stvarno biti tako. Izuvam zle čizme, i sa gađenjem ih pakujem ih uz obuću ostalih stanara i podstanara. Noge mi bučno pulsiraju, budeći gazdaricu. «Ništa, ništa...» prošapućem joj, da ne bi ustajala i videla me onako pijanu i umazanu. Možda bi me iste večeri izbacila. Pa tačno bih onim zaleđenim mesom sebi amputirala oba stopala tu ispred vrata, i nasmrt iskrvarila. Za nešto drugo ne bih imala snage.

Odlazim u wc, jer još nijednom nisam bila. Imam ti ja tako tu foru, mogu da piškim samo kod kuće, kvazi-kuće, ili baš kada je smrt zavrat.  

Litar viskija ispada iz mene. Malo dođem sebi. Pa se na sve to i umijem, da se napravim na pristojnog čoveka.

Izađem iz toileta, spremna za krevet, pa bacim pogled na nove čizme, te krvne neprijatelje. A njima kljun, da ne kažem vrh – jedan gleda na jednu stranu, a drugi na drugu. Priđem polako. Nešto nije kako treba. Zar ne treba da gledaju na unutra, bar onako, malo? Mislim, sigurno ne treba da budu OVOLIKO raznorodno razroke?!

Pa fbiana, pobogu, ženo, fatalna zavodnico, vamperko i gospođo na štiklama!!!! Pa da li si uspela da čizme obuješ i nosiš naopako celi bogovetni dan?! Pa zar to da ne primetiš, svetska osobo sa nešto smisla za modu!?!?

Izgeda da jesam, odgovaram, jer, šte će šnir sa unutrašnje strane?

Ooooo, bože gospode... prekrstim se samoj sebi, pustim osmu stvar sa novog CD-a (ne znam da li znaš da je osma pesma na kompilaciji uvek die beste?), legnem, i počnem pomalo da se kao smejuljim...

A hollowood se smeje li smeje....