Kad smo bili klinci, negde u periodu između trećeg i četvrtog razreda, ja sam volela da se družim sa dečacima. I oni su voleli da se druže sa mnom.

Zapravo, nije to bilo baš toliko druženje sa moje strane, koliko zbližavanje sa dušmanom.

Ja sam im činila dobro; davala najbolje sendviče na svetu (moja je majka oduvek volela da lepo pojedem), i branila ih pred učiteljicom da nisu kad sasvim sigurno jesu činili zlodela. Oni mene zauzvrat nisu 'vatali za dupe, jer sam DD, štono bi se reklo – dobra drugarica.

Zbog toga me devojčice nisu volele previše. Večito 'vatane i uplakane, gledale su me ispod oka kako negužvana hodim igralištem.

Jedva da su me nekada pustile da igram lastiš. To je bilo dobro, jer mi se jedva ponekad i igrao.

Elem, nisam baš uvek zauzimala dobru poziciju u toj igri. Obično bih bila treća bolničarka, deveta rupa, trinaesto prase. Ali čudna je ta stvar kod ljudi, kada se pred njima praviš da zaslužuješ da budeš prva bolničarka, i to naglas kažeš, oni te puste, iz nemoći, i valjda stida, ili šta-ti-ja-znam čega, samo ako to dovoljno glasno poželiš.

Elem, ostavljeni na miru jednog divnog velikog odmora od strane dečaka koji su se zalaufavali trčeći za loptom, počnemo ti mi jednu saasvim neprijateljsku partiju lastiša, u kojoj sam ja bila glavna bolničarka.

Igramo vrat, ulozi su veliki.

Ivana prekriva odrane delove vratac rukama, dok joj gomila devojčica dovikuje: »Širi! Širi! Ne važi se!»

Ivana spušta ruke.

Sanja se koncentriše na desetu vežbu.

Dvorište odiše napetim iščekivanjem.

Prva noga ulazi. Za njom druga. Vešto izbacuje onu prvu preko. Avaj, drugom kači lastiš, i ostaje zarobljena u katastrofalnoj grešci koju su mnogi ispratili sa rukama na ustima i očima.

Znači, red je na mene.

Katarina, talentovani glas, koleginica po vokaciji i interesovanjima, bliska drugarica koju sam prvo pretukla, pa smo se posle zbližile, muva me u rebra, i kratko kaže – pogreši.

Alea iacta est.

Znam da ne voli Sanju, i da želi da je vidi poniženu.

Sanja je najlepša. Kasnije bila mis Enigme, i Šumadije, i kojekakvih koještarija. Ja i Katarina nikada.

Hvata me dilema.

«Da li da pokleknem za opšte dobro?», pitam se, a već sam na pola vežbe. Okret, uspeh, i potom jedan užasno nespretni kač, i sve je gotovo. Izgubila sam, jer je Katarina tako htela.

Kasnije smo otišli da kupimo Gricka. Jele smo ga u tišini, drhteći od siline uspeha našeg dogovora.

Mislim, uspe čovek da neprovaljen namesti borbu na život i smrt u lastišu, na sred školskog dvorišta, pred hiljadu dece, a neće najobičnije predsedničke izbore.

Ma 'ajte, molim vas....