Postoje pesme koje saslusamo jedanput, dvaput. . .Ili ih razumemo ili ne, ali ponekad nas poneka duboko dodirne. ..Dirne kao carobnim pruticem..Magicno.  ..

Meni se to uglavnom desi sa dosta Balasevicevih pesama, ali ova veceras bas budi neka zabranjena secanja...Pa reko da je i sa vama podelim. . .

Na jastuku... Bdim na ponocnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minðuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapuæem da te nocas ruski volim...
Šta su reci... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja cud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomracilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije znacilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko carobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...