MOJA PRVA mala LJUBAV i jos PoneSTo
U casovi dokonosti i nedostatka osmeha sputanim dnevnim aktivnostima i poslu kojim se bavim,dok odmaram kuci i nevesto trazim nesto po sobi,ceprkam svrljam po starim slikama,pismima iz vojske dragih mi prijatelja,naletim na jednu staru sliku dok sam bio mali.Primetih jednom u tom trazenju i gledanju starih slika,ili skorijih svejedno da mi se izmami neki spontani osmeh i neka radost od vec necega dozivljenog,prozivljenog sa tih slika,ili pisama,i ostaveme trag na licu i osmehu.Krajnje pozitivan dozivljaj koji traje do kasno u noc,do spavanja,a neretko i u samo budjenje,taj osmeh ne iscezava.
Gledajacu tu sliku,staru,crno belu,posto sam i sam dete crno bele fotografije i tog doba/moji roditelji tad nisu imali foto aparat u boji/primetih na toj fotografiji naravno mene,a pored i NJU.Imao sam 5- godina tada.Naslonjen na zid,sa nogom levom na nekoj lopti sarenoj onoj za vodu na naduvavanje,a ona me zagrlila i prislonila glavu tik uz moju.Smesim se,zapravo oci mi se smeju,ruke ne znaju sta ce,i kako da ih namestim,samo se secam da se stidim da je zagrlim a uzasno se lepo osecam pored nje.Secam se,i imena njenog.
Secam se isto,da su me cuvali baka i deka,deda je bio vojno lice,mornarica,i imali su stan u Dalmaciji,tada se to mesto zvalo Ploce.Roditelji su me slali tamo svako leto ne bi li malo ojacao na moru.Divno sam druzenje imao sa bakom i dekom,roditelje nisam vidjao katkada po mesec dana,i voleo sam te odlaske na primorje.Kasnije kad su razradili moj odlazak iz Beograda,koji se ogledao u tome da mi kupe kupace gace i cetkicu za zube,slali su me na avion,samog,a u avionu su me cuvale stujardese.Nisam se prterano bunio,cak stavise bio sam radostan jer znam da me cekaju na aerodromu baka i deka.I ona naravno.Zvala se Sanja.Druzili smo se vec od moje druge godine svako leto i rasli zajedno.
A sto mi je ta bas fotografija sa njom vratila ponovo osmeh i to secanje i nesto setno,sto je bilo.Zapravo kad bolje pogledam sad tu sliku,iz tog doba,setim se da mi je to bila prva ljubav u mom malom decjem zivotu.Pa neko bi rekao da sam bio mali za ljubav,da je to bila simpatija samo,ali ne.Za mene je bila ljubav,sad to vidim iz ovog ugla kad sam odrastao.A zasto?
PA zato sto sam bio tuzan kad idem u nazad za BG,a radovao se kad cu je opet videti.Ja plav,plave trepavice,obrve,plave velike oci.A ona crne duge kose,plavih ociju i pomalo vislja od mene al tad nisam mario za taj macho trip visine.Vecinom slucaja,vreme smo provodili u igri,na moru u camcima i dugim setnjama.
Secam se isto,da sam dobio neke cudne tikove pored nje.Cesto nisam znao kako da se ophodim prema njoj,kako da joj izrazim svoja osecanja koja se tek razvijala kod mene a ni slutio nisam da cu ih usvojiti vec tada pa mozda do kraja svog zivota.Nebrojano puta nisam znao sta cu sam sa sobom kad je pored mene,sta cu sa rukama,nogama,glavom.Cesto sam se saplitao,padao,pa se pravio da sam pao u nesvest da vidim da li ce ona prva da mi pridje i pomogne da ustanem,stanem na te nespretne noge.Onda sam provali fazon,da kod god zelim nesto lepo da joj kazem,ili mi drago sto je opet vidim,ja je pocupam za kosu,ili sutnem u nogu.Cesto sam poceo to da radim,i cesto je plakala zbog toga,mada nisam razumeo sto place i kmezi.Sanju sam kasnije ostavio na tom mestu,koje nisam vise posecivao,deka dobio novu sluzbu u Puli.Ali meni je Sanja i dalje uzasno draga,i cuvam je u masti,i dalje je mala,malo vislja od mene,zakovao sam je u svom detinststvu,i prvoj emociji,ljubavi,nasoj maloj.
Dodjose osnovni skolski dani,i dalje sam sve svoje simpatije ponekad cupao za kosu,ponekad sam znao da ih zvinem u nogu,ne tako jako kao Sanju,nego onako nesmotreno al mnogo lakse da ne placu.Bojim se da me i tad nisu razumeme,al no dobro,sad vidim zasto.
Secam se vec osmog razdreda.Poceo sam sam da se oblacim i biram stvari.Nema vise trenerki,sam idem na sisanje i biram frizuru,stavljam gel na kosu,manekenisem se i bacam noge dok hodam,to je bio fazon tad.Opet jedna ljubav.Fazon sa cupanjem,ali i sa sutiranjem iscezava,ali pomalo.ALi padanje u nesvest i dalje drzim u rukavu.U nemocu izrazavnja mojih osecanja pred njom,al vec vidim da se smekamo pogledima nedeljama,a blizi se raspust,odlucim se za staru taktiku padanja u nesvest.Bio je veliki odmor,kad su svi van ucionica.Vidim da je tik par stepenika ona iza mene,ja se zaplicem i padam u nesvest.I cekam.I cekam.Cujem glasove neke,Vlado, Vlado,i nadam se samo da me ovi moji iz razreda prvo ne podignu.I zamislite,prva ona prilazi,hvata me za ruku,i vec tada sam znao da je to ona,jer me neka cudna toplina obuzela od glave pa sve do novih starki crvenih koje sam dobio od sestre za rodjendan.O sreci mojoj nikad kraja,opet me sam Bog pogledao i stidljivku jednom,meni,poslao jos jednu dragu osobu meni u moj emotivni zivot.Zapravo bilo mi je nekako drago,za svu tu paznju i kako su se svi uplasili za mene,ali ona mi je bila najdraza u tom momentu.Od tad smo bili zajedno,nas dvoje,i delili prvi poljubac i sve te igre,prvi Mek,zvake,voznje motorom,tajne.
Secam se,ma ne secam se ovako je bilo.
Vec sam veliki,preskacem sve stepenice secanja i dolazim do te,kljucne za ljubavni zivot moj,onaj pravi kad te bole grudi,zamagli,kad ne znam vrata da otkljucam,zaboravljam peglu,gubim stvari ne odem na neki vazan rodjendan da bih bio sa njom.Imam vec 29 godina.I dalje ne znam sta da kazem,ponekad,kad je ono bas pravo.One pored mene,u nekom klubu,opet ne znam sta cu sa rukama,nogama glavom.Znam da ne smem da je sutnem,cupam,guram.Samo sam joj rekao i pitao da li smem da je sutnem u nogu.Zacudjeno me pogleda,onako ko ludaka i pita "zasto?"
"Pa znas ono kad smo bili mali,ili kao u osnovnoj,kad imas simpatiju a ti ne znas sta ces pa je sutnes u nogu.Jel mogu ja tebe da zviznem u nogu"?
Tek tad se nasmeja,shvatila,priblizila lice.Odjedanput se ruke same odvezase,noge takodje,a tek glava kao da se zauvek oslobodila.Vise nema problema sa vratom i tim ukocenim rukama,nogama,glavom.Zapravo vise nema padanja u nesvest,nespretnosti.Poceo sam i da govorim,glasno,razgovetno i pricam o svojim emocijama.Poceo sam da recitujem,igram basket,fudbal.Dobio sam novo telo.Dobio sam pored nje,sebe,uz nju.Vise ne sanjam.Budam sam.San mi je postao san,unutar sna.
ZA sve koji jos traze,ne libi te se,sutnite nekog,lagano,pocupajte za kosu,nemojte se bojati.Tako sam ja poceo sa njom,sa Sanjom a kraj vec znate.Sada je sutnem samo za godisnjicu,ne jako,ali da se seti samo.I dalje se nasmeje,priblizi svoje lice,a ruke,glava,noge
hmmmm ma vec sve znate
Gledajacu tu sliku,staru,crno belu,posto sam i sam dete crno bele fotografije i tog doba/moji roditelji tad nisu imali foto aparat u boji/primetih na toj fotografiji naravno mene,a pored i NJU.Imao sam 5- godina tada.Naslonjen na zid,sa nogom levom na nekoj lopti sarenoj onoj za vodu na naduvavanje,a ona me zagrlila i prislonila glavu tik uz moju.Smesim se,zapravo oci mi se smeju,ruke ne znaju sta ce,i kako da ih namestim,samo se secam da se stidim da je zagrlim a uzasno se lepo osecam pored nje.Secam se,i imena njenog.
Secam se isto,da su me cuvali baka i deka,deda je bio vojno lice,mornarica,i imali su stan u Dalmaciji,tada se to mesto zvalo Ploce.Roditelji su me slali tamo svako leto ne bi li malo ojacao na moru.Divno sam druzenje imao sa bakom i dekom,roditelje nisam vidjao katkada po mesec dana,i voleo sam te odlaske na primorje.Kasnije kad su razradili moj odlazak iz Beograda,koji se ogledao u tome da mi kupe kupace gace i cetkicu za zube,slali su me na avion,samog,a u avionu su me cuvale stujardese.Nisam se prterano bunio,cak stavise bio sam radostan jer znam da me cekaju na aerodromu baka i deka.I ona naravno.Zvala se Sanja.Druzili smo se vec od moje druge godine svako leto i rasli zajedno.
A sto mi je ta bas fotografija sa njom vratila ponovo osmeh i to secanje i nesto setno,sto je bilo.Zapravo kad bolje pogledam sad tu sliku,iz tog doba,setim se da mi je to bila prva ljubav u mom malom decjem zivotu.Pa neko bi rekao da sam bio mali za ljubav,da je to bila simpatija samo,ali ne.Za mene je bila ljubav,sad to vidim iz ovog ugla kad sam odrastao.A zasto?
PA zato sto sam bio tuzan kad idem u nazad za BG,a radovao se kad cu je opet videti.Ja plav,plave trepavice,obrve,plave velike oci.A ona crne duge kose,plavih ociju i pomalo vislja od mene al tad nisam mario za taj macho trip visine.Vecinom slucaja,vreme smo provodili u igri,na moru u camcima i dugim setnjama.
Secam se isto,da sam dobio neke cudne tikove pored nje.Cesto nisam znao kako da se ophodim prema njoj,kako da joj izrazim svoja osecanja koja se tek razvijala kod mene a ni slutio nisam da cu ih usvojiti vec tada pa mozda do kraja svog zivota.Nebrojano puta nisam znao sta cu sam sa sobom kad je pored mene,sta cu sa rukama,nogama,glavom.Cesto sam se saplitao,padao,pa se pravio da sam pao u nesvest da vidim da li ce ona prva da mi pridje i pomogne da ustanem,stanem na te nespretne noge.Onda sam provali fazon,da kod god zelim nesto lepo da joj kazem,ili mi drago sto je opet vidim,ja je pocupam za kosu,ili sutnem u nogu.Cesto sam poceo to da radim,i cesto je plakala zbog toga,mada nisam razumeo sto place i kmezi.Sanju sam kasnije ostavio na tom mestu,koje nisam vise posecivao,deka dobio novu sluzbu u Puli.Ali meni je Sanja i dalje uzasno draga,i cuvam je u masti,i dalje je mala,malo vislja od mene,zakovao sam je u svom detinststvu,i prvoj emociji,ljubavi,nasoj maloj.
Dodjose osnovni skolski dani,i dalje sam sve svoje simpatije ponekad cupao za kosu,ponekad sam znao da ih zvinem u nogu,ne tako jako kao Sanju,nego onako nesmotreno al mnogo lakse da ne placu.Bojim se da me i tad nisu razumeme,al no dobro,sad vidim zasto.
Secam se vec osmog razdreda.Poceo sam sam da se oblacim i biram stvari.Nema vise trenerki,sam idem na sisanje i biram frizuru,stavljam gel na kosu,manekenisem se i bacam noge dok hodam,to je bio fazon tad.Opet jedna ljubav.Fazon sa cupanjem,ali i sa sutiranjem iscezava,ali pomalo.ALi padanje u nesvest i dalje drzim u rukavu.U nemocu izrazavnja mojih osecanja pred njom,al vec vidim da se smekamo pogledima nedeljama,a blizi se raspust,odlucim se za staru taktiku padanja u nesvest.Bio je veliki odmor,kad su svi van ucionica.Vidim da je tik par stepenika ona iza mene,ja se zaplicem i padam u nesvest.I cekam.I cekam.Cujem glasove neke,Vlado, Vlado,i nadam se samo da me ovi moji iz razreda prvo ne podignu.I zamislite,prva ona prilazi,hvata me za ruku,i vec tada sam znao da je to ona,jer me neka cudna toplina obuzela od glave pa sve do novih starki crvenih koje sam dobio od sestre za rodjendan.O sreci mojoj nikad kraja,opet me sam Bog pogledao i stidljivku jednom,meni,poslao jos jednu dragu osobu meni u moj emotivni zivot.Zapravo bilo mi je nekako drago,za svu tu paznju i kako su se svi uplasili za mene,ali ona mi je bila najdraza u tom momentu.Od tad smo bili zajedno,nas dvoje,i delili prvi poljubac i sve te igre,prvi Mek,zvake,voznje motorom,tajne.
Secam se,ma ne secam se ovako je bilo.
Vec sam veliki,preskacem sve stepenice secanja i dolazim do te,kljucne za ljubavni zivot moj,onaj pravi kad te bole grudi,zamagli,kad ne znam vrata da otkljucam,zaboravljam peglu,gubim stvari ne odem na neki vazan rodjendan da bih bio sa njom.Imam vec 29 godina.I dalje ne znam sta da kazem,ponekad,kad je ono bas pravo.One pored mene,u nekom klubu,opet ne znam sta cu sa rukama,nogama glavom.Znam da ne smem da je sutnem,cupam,guram.Samo sam joj rekao i pitao da li smem da je sutnem u nogu.Zacudjeno me pogleda,onako ko ludaka i pita "zasto?"
"Pa znas ono kad smo bili mali,ili kao u osnovnoj,kad imas simpatiju a ti ne znas sta ces pa je sutnes u nogu.Jel mogu ja tebe da zviznem u nogu"?
Tek tad se nasmeja,shvatila,priblizila lice.Odjedanput se ruke same odvezase,noge takodje,a tek glava kao da se zauvek oslobodila.Vise nema problema sa vratom i tim ukocenim rukama,nogama,glavom.Zapravo vise nema padanja u nesvest,nespretnosti.Poceo sam i da govorim,glasno,razgovetno i pricam o svojim emocijama.Poceo sam da recitujem,igram basket,fudbal.Dobio sam novo telo.Dobio sam pored nje,sebe,uz nju.Vise ne sanjam.Budam sam.San mi je postao san,unutar sna.
ZA sve koji jos traze,ne libi te se,sutnite nekog,lagano,pocupajte za kosu,nemojte se bojati.Tako sam ja poceo sa njom,sa Sanjom a kraj vec znate.Sada je sutnem samo za godisnjicu,ne jako,ali da se seti samo.I dalje se nasmeje,priblizi svoje lice,a ruke,glava,noge
hmmmm ma vec sve znate
Objavio
Vladina tisina u 17:44 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar