Prošle nedelje, narod srpski, uvek željan " hleba i igara " bio je svedok raznoraznih predstava koje su se igrale na sceni zvanoj srpski parlament.

Predstavama u kojima su glavni rekviziti bili kartoni crvene boje, lisice I  odelo na pruge, prethodio je govor jednog poslanika.

U svom izlaganju taj poslanik se dotakao porodice srpske ministarke poljoprivrede. Izjavio je da je njena porodica učestvovala ne na strani bivše JNA, već na onoj drugoj " neprijateljskoj " i govorio je o državljanstvu te ministarke, kako je ona izabrana na to mesto-protivno Zakonu, jer nema državljanstvo….

Usledile su reakcije. Političke stranke su izdale svoja saopštenja, funkcioneri su sazivali konferencije za štampu, oglasio se I premijer.

Stranka, trenutno vladajuća, čiji je član ministarka, počela je prikupljanje potpisa građana za zabranu stranke poslanika.

I ništa ne bi bilo čudno u ovoj priči, da nema onog famoznog, gotovo uvek prisutnog ALI!

1. Stranka, čija se zabrana traži, uživa veliko poverenje građana.

2. Funkcioner stranke koja traži zabranu  ističe da je prikupljeno 15 hiljada potpisa!

Nisam simpatizer stranke čija se zabrana traži.

Nisam simpatizer stranke koja traži zabranu.  

Ali, ne mogu da ćutim, i da ne postavim neka pitanja:  

1. Da li jedna stranka može da zabrani drugu? Zašto me to podseća na ono vreme ( rane devedesete ) kada je SPS hteo da zabrani SPO?   

 2. U Srbiji ima preko sedam miliona birača, I šta onda znači ta cifra od 15 hiljada?       

3. Šta znači prozivati funkcionera stranke sa kojom ste u koaliciji na lokalnom nivou?  I kako može da se traži zabrana stranke sa kojom ste u koaliciji na lokalu?  

Da li I jedni i drugi misle da je narod glup?  

Ili,  svetloplava stranka I stranka sa brojem u svom nazivu, žele da se narod, pred odmor, malo zabavi? I da se ne obrati pažnja na neke druge, mnogo, mnogo, ozbiljnije stvari?

Ko zna. Ništa me više ne može iznenaditi u zemlji Srbiji.