Не питај ме.. «

Сањала сам увек неке обојене снове, па ми се и на јави привиђала дуга. Кад год сам могла провукла бих се испод ње, без намере да јој тражим крај, јер ћуп пун блага никада сам по себи није ми ни могао бити циљ. Љубав није ђердан да се њом окитиш, а и накит је сам по себи ствар стила и доброг укуса, што љубав ретко бива.

Заљубљивала сам се у остарелу калдрму и шум трава поред реке, у дозрело поврће и зелено воће из плотом чуваних градина, у месечев одсјај по мастиљаво умиреном мору, понеку псовку брбљивих напућених уста. Заљубљивала сам се у мирис коже по опорим тварима, и сенку која се поиграва под крошњом осарелог дуда крај бунара, у уредно сложену спрему штирканих чипки на снежно белом платну срмом пришивених, и у сапун који мирише на ђурђевак под везеним пешкиром за повијање бебе..  Опијала сам се звуцима раштимованих жица тамбурашких срчаних вибрирања, к'о у занесеност иза решетака кибиц фенстера, и смехом кроз таласања маркизета на промаји летњих ветрова,  цвркутом покислих птица на трговима најразличитијих сећања. Занесено облачила већ ношене и добро очуване оклопе од сања, заљубљена у испреплетано грање над обичном дрвеном клупом у парку непознатог града, као у мекане прсте под чијим преплетом путеве вешто изводе линије живота.. у топло и хладно, у спектар, у слатко, горко и кисело, у тишину, у боју доброг старог вина, и у љуто, жуто.. само се у човека још нисам заљубила никада.