Мађије мог драгог «

Било би смешно да није тужно. Одмичу дани, јелка се већ накинђурена кочопери, а ја ништа. Застане ми поглед на њој и треном заискри ритмичном светлошћу... Ни радост није што је некад била! Постала је захтевна. Постала је принцеза на зрну грашка. А веровала сам да мени то не може да се деси. Та Нова ће година!

Пребирам по мислима обавезе које ми намеће та луда ноћ и питам се докле ли ће детиње да се дури и инсистира на својим жељама? Да ли да тренирам строгоћу и да је пошаљем у ћошак, или да јој још једном дозволим да истера свој мак на конац? Мој патуљак више не стаје ни у рођени кревет, а камоли у зимску бајку! Можда то ја још нисам довољно порасла?

Шушкала сам шареним папирима, сјајним машнама, овим што их (љубитељи налепница на сваком месту) зову „стикерси“ полепила све чега сам се дохватила. И опет је гледам. Нешто јој битно недостаје, само ја више не могу да се сетим шта. Петар Пан, Звончица или обоје? Деда Мраз је био, махнуо ми док су златни прапорци звезданом стазом нестајали ка Месецу, били су и комшијски ирваси, ево још стискам црвену капу која је у трку заборављена крај туђе капије. Из џака просуо пуфнасте ројеве, дует са кровова овог тужног града уденуо међу олињале прошлогодишње љубави. Грешком. Мачке се увек лукаво поигравају преплашеним мишевима несрећно изгубљеним на путу до безбеднијих рупа. Путеви, рупе, јуче, данас, лова, сутра, доле, горе, лево и десно, картица, кеш, почек, лажњаци, куртоазија, псовање, кркање, хајде да се...
Тако је лако изгубити орјентацију до сопствене јелке!

Појављује се назнака смеха на мом лицу, о ... добро је. Слутим... Добро је! Лагано дах одузима, с крвотоком се прожима, и расте ка себи.

Још увек стоји путоказ!

За празнике је потребна ЉУБАВ. И ништа више!