Luk i strela «

15 godina uključujem prijektor u glavi i gledam kako se radjaš.
Radjam se danom u kome si ti postao ti, a ja postala ja. Samo mama.

A jesam ti se detinje radovala dok si još bio tek ambiciozno skrojeni plan u gologlavim mislima dvoje pešaka na splavu puštenom niz zvezdane brzake.
Tog podneva, duše i tela ispunjenog tobom, pokrenuta kratkotrajnim naletima učestalih nagona, uzdrhtalom strepnjom obuzeta, zakoračila sam u najtajanstveniji svet za sve prvorotke, vedra i nekako važna. Sećam se topline rumena na svom licu i bljeska okom kojim sam ohrabrila pobledelog našeg večitog mesečara. Bosonoga, jer nije predvidjeno da žena ima veća stopala od propisanog, u spavaćici nešto iznad kolena i bez dugmadi, ko luda se razgolićenih grudi nasmejah našem sirotinjskom usudu. A tako je malo falilo da to nas troje obavimo kod kuće. Da je bilo salaša..
Na boku sklupčana šaputala sam ti da će sve biti dobro, iako nam je trenutno postalo jako tesno. Iako su se moje kosti razmeštale, utroba grčila, a ti požurio.. Ubrzo je došlo nešto što prozvah bolom, a posle njega pohara me stihija kidanja živog mesa na odvratno uzanom krevetu, ledeno hladne sale za porodjaje, s graškama znoja za koje u trenucima nisam ni znala da su moje. Tada i tu smo se razdvojili ti i ja, dete moje. Bili smo svako za sebe, a da si još uvek bio srce moga srca, dete u posteljici rasplodne majke, krv moje krvi. Ne sećam se trenutka kada smo se fizički razdvojili jer u njemu bejah sama sa svojim bolom. Odlučna da na svet donesem novi život upoznah svetu tajnu. Upinjala sam svu svoju snagu od tebe, iskonski se boreći za sebe. Jedina borba u kojoj vreme ne postoji. Život koji nije moj, dečače safirnog pogleda, već tvoj, samo tvoj, ugledao je svetlost dana. Upoznao si radjanje i da si u njemu sam. Ispražnjenog tela upijala sam te pogledom. I tada si mi brzinom svetlosti duginih boja ušao potpuno nedužno u svaku misao, prestankom bola, za vjek i vjekovma. I odmah si to bio ti, sa onim ozbiljnim pogledom bistrih potoka..

Ima tome.. godina.. A kao da je danas bilo. Onaj me pogled uvek posmatra vragolastim žuborom tog podneva u kome smo počeli da učimo jedno od drugog. Nanizao si akorde za koje ti mi, Bogu hvala, više nismo tako potrebni. Gledam te sine, i mislim, oduvek si ti više trebao meni. I sklanjam sve svoje misli u stranu, da te propuste, svaku strepnju uspavam. Grlim te velikim ponosom od koga zbog tebe lebdim, ogromnom ljubavlju od koje živim, snagom da te pustim i osokolim, radošću kojom bih da te pratim ka račvanjima na kojima sam biraš let. Jer znam, sa sigurnošću, da mudrost je tvoje drugo ime, a meni si ti.