Ne, ja nisam vernik. «

Danas je veliki petak. Hajde da i ja ponovim još jednom. Ofarbala sam jaja i sada u tišini prebiram po mislima. Nikada ni jedan Uskršnji praznik više neće biti isti , u mom srcu i u mojoj glavi. Nedostaje, bolno, radosni smeh i graja okupljene porodice. Vreme nas je svelo onako kako nikome nikada  ne bih poželela. I svaki put s mukom zrncima preostale snage dozivam davno zaboravljenu  bezbrižnost i elan, dok s pažnjom činim radost svojim voljenima. Razvlačim osmeh kojim lažem da sam srećna, i samo brinem da me ne "pročitaju", jer to ne bi bilo lepo. Ne ovih dana. Ne opet. Ne sada. Ne njima. Uskrs je srećan praznik, zdravim i srećnim ljudima, koji su okruženi pažnjom i ljubavlju onih koje vole. A mene svaki praznik, kao i ovaj  koji će tek doći u nedelju, ume neizdrživo da boli. Da čupa utrobu kandžama uništenih snova i zatrte nade. Surova je istina Božija. I ako treba da pronadjem mir i pomirenje sa sobom i drugima, ne, ja nisam vernik. Srce mi krvari bojom čuvarkuće, ove kuće, koja ječi od prazne tišine. U ljubavi je jedini lek. Lek koji se ne može kupiti u obližnjoj apoteci. Potrebna mi je doživotna doza sa neograničenim rokom trajanja za sve nas. Možda mi onda izmami radostan osmeh pomen uskrsnuća. Još mrvica volje i mrvica snage, za maleni korak nehodajuće, za pomak po milimetar, za sve što mi je još u životu preostalo. Za sve koje volim. Da ljubavi koje u sebi nosim nema, sve bi bilo mnogo lakše. Ali eto, srce je moje bezdan. Izvorište iz koga kulja, ostavljajući me ispražnjenu i samu. 

A sada da se ne lažemo. I da ne pišem odu radosti u samoći. Plače mi se.