"Породична шетња" и Друга Србија Слободан Антонић четвртак, 17. септембар 2009. "Породичну шетњу" су у Београду, 12. септембра, уприличиле "Двери", једна од водећих националних НВО. Шетња је требало да подсети на све вредности традиционалне породице. Она је представљала и тихи протест против иритирајуће медијске и институционалне афирмације "Геј параде". Иако медијски слабо промовисана, "Породична шетња" је успела. Дошло је преко 2.000 људи, махом младих парова са децом. Они су, у добром расположењу, са балонима и звончићима у рукама, прошетали градом. Није било политичких парола, није забележена ни једна увреда. Све је било пристојно, ведро и мирољубиво. Дакле, "европско" и "урбано", како би се то рекло у еврореформским круговима. Како је, међутим, ова манифестација дочекана у Другој Србији? Саму њену најаву идеолошки увек будне "Е-новине" одмах су напале. У најбољем маниру луковићевског новинарства, најављен догађај је стављен у контекст "Нове српске фашистичке мисли", "чемерних Дверјана", пароле "Родитељи, рушите школе, деца вас моле", и "чика Пахомија са својим популарним серијалом `Лако обучена деца су украс света`"[1]. Пошто такав говор има за циљ само вербални линч, он је и уследио у коментарима на овај текст. "То су српски шетачи апокалипсе", "љотићевци и њихов Збор", "попови, националисти, ултра-националисти, нацисти, бивши еспеесовски новинарски испртци, све у свему ГОЛА ГОВНА" (начин писања изворни)[2]... А када је "Породична шетња" већ одржана, Е-новине су само наставиле у истом стилу љубави и толеранције. Како у шетњи није било политичких испада, "хомофобичних" парола, ничега ружног за шта би се могло ухватити, Е-новине су продужиле са начелним ругањем читавој манифестацији. "Хомофобични рингишпил", био је "креативан" наслов тог текста[3], а у њему су се могли наћи једнако "креативни" изрази као што су "хепенинг православно-обданишног карактера", "Пахомије учествовао у креирању плејлисте", "Република Шумска", "Рингишпил се роди. Ваистину се роди", и сличне "духовитости" достојне, ваљда, само логорских зидних новина (под условом да их уређује доктор Менгеле, лично). Сличног карактера духовитости били су и остали објављени коментари: "антицивилизацијска манифестација родољуба коштуњаве дверско-мантијашке провинијенције" "довољно четника", "боже ме сачувај српских двери, спц и осталих гована, амен!" и сличне љубазности из арсенала наших дичних Европљана[4]. И Б92 је лепо дочекао "Породичну шетњу". Он се прво чувао да ни једном речју не помене ову манифестацију, како се случајно нико "млад и урбан" не би преварио да на њу дође. Ипак, када се шетња већ одржала, и када у њој не само да није било ничег ружног, већ је било много тога и пристојног, и симпатичног, и "младог и урбаног", Б92 није умео да уради ништа друго до да, у 19.36, истог дана, на свој сајт постави вест под насловом "Десничари организовали шетњу"![5] А то "десничари" на познатом, Б92 језику једноставно значи "екстремисти" и "фашисти". Но, пошто је исувише Београђана видело шетњу, па им је заиста тешко било да децу са балонима "прочитају" као десничаре који марширају улицама Београда, Б92 је, током ноћи, променио наслов ове вести у: "Одржана `породична шетња`"[6]. Иако је промењен наслов, остатак вести остао је истог карактера. То ће рећи - нетачан и манипулантски. У поднаслову је, наиме, стојало: "У организацији десничарског удружења Српски сабор `Двери`, у Београду се одржао скуп под називом `Породична шетња`, у присуству неколико стотина грађана". Б92 је, дакле, у најбољој традицији примитивног, манипулантивно-политичког новинарства из деведесетих, смањио број учесника на "неколико стотина"[7]. При томе је још и организаторима директно прилепио етикету "десничарски". Та етикета је у Б92 дискурсу не само увредљива, већ за њу, у овом контексту, и није било никаквог оправдања. Наиме, чак и ако је тачно да неки Дверјани лично нагињу странкама са десног политичког спектра, та информација је у овоме контексту од споредне важности. Јер, Двери су невладина и нестраначка организација која је уприличила један неполитички и нестраначки скуп. Дисквалификовати тај скуп извлачењем у први план политичке оријентације неких њихових организатора једнако је медијски коректно колико и диксвалификација политичких противника, током деведесетих, објављивањем медицинских картона жена страначких лидера. То је познати и озлоглашени метод који подразумева да се, под фирмом информисања, шверцује безобзирна дисквалификација људи. "Јеврејин Фројд је отац психоанализе" и "Комуниста Гагарин је први човек у свемиру", свакако да су, строго формално, истинити искази. Али, апострофирање нечијих личних атрибута у контексту ствари за које они немају значај, јесте врста фалсификата. Тиме се оно што је споредно извлачи у први план и тако се, рачунајући на већ развијене предрасуде код публике, дисквалификује оно што би, презентује ли се неутрално, могло да изазове симпатије. Пошто, дакле, нико није могао да каже ни једну реч против породица које, са балонима у руци, шетају градом, Б92 је атрибутом "десничарски" упозорио своју идеолошки "сензибилисану" публику да не сме да поверује сопственим очима. Јер, њихове очи су виделе петогодишње дечаке и девојчице, али, њихов идеолошки прочишћени Б92 ум морао је да иза те идиличне слике види само опасне и зле десничаре. Штоно рече Теофил Панчић - «деца осмошколске доби, мушка особито, неретко су баш красни мали фашисти. (...) Они постају верне копије својих наказних родитеља, покорно репродукујући њихов говнарски weltanschauung до у лошу бесконачност"[8]. А пошто су Дверјани "десничари", тј. по Б92 коду "фашисти", то је Велики брат, управо испред слике деце са балонима, морао да пошаље јасан сигнал упозорења да се чувамо погрешних мисли и осећања према тим бићима која егзистирају у тако сумњивом идеолошком окружењу. Јер, као што рече један од "Пешчаникових" хероја љубави и толеранције, «дубина мисли и ширина душе нацисте може се прецизно измерити само куршумом»[9]. И уместо да организаторима и учесницима "Породичне шетње" допусти да сами нешто кажу о томе зашто су се окупили, Б92 је, у наставку ове вести, позвао свог омиљеног државног секретара, Марка Караџића, из Министарства за људска и мањинска права, да прокоментарише ову манифестацију. А звати Караџића, који је све време наступао као незванични портпарол Геј параде, да коментарише "Породичну шетњу", било је исто што и звати Андреја Жданова, стаљинистичког комесара културе, да прокоментарише најновију поему Ане Ахматове! Но свеједно, у вести Б92 стоји да је Караџић рекао "да би директор те школе морао да буде позван на одговорност за ученике који данас долазе у Београд да би учествовали у `Породичној шетњи`". "Које сад школе?!", могли смо се сви запитати, "какви сад ученици?", пошто се у овој вести није помињала нити нека школа, нити неки директор. Да ли је неки директор организовано довео своје ученике у Београд или је само дозволио ђацима да дођу на "Породичну шетњу", остало је и пре и после тога нејасно. Професионализам би налагао да уредник Б92 или избаци цео овај део, или га објасни. Али, овај нејасни сегмент вести је ипак задржан јер је био важан део пакета претњи и "позивања на одговорност" који је долазио од државног секретара Караџића. Он је, наиме, не само тражио обрачун са неименованим директором због његовог неименованог дела, већ је, у својој другој, од укупно две реченице, "оценио да је смањивање цена карата у Зоолошком врту, за учеснике данашњег скупа, пример дискриминације". Овај део вести је ипак био јаснији, јер је претходно речено да је Вук Бојовић позвао родитеље да своју шетњу заврше тако што ће децу, у пола цене, довести у Зооврт. То је пре свега био добар пословни потез. Ако су деца главна публика Зооврта и ако се негде скупило много деце, природно је да се публика привлачи нудећи им се попуст. Али, Караџић је у овом потезу видео неку тајанствену и опасну "дискриминацију" и одмах се због тога најстрашније побунио. Но, ово "позивање на одговорност" и упозоравање на "дискриминацију", и то у контексту једне племените и безазлене манифестације, са становишта медијске философије Б92, наравно да није било случајно. То "тренирање строгоће" једног државног секретара имало је једноставну функцију прикривеног застрашивање публике и одржавања успостављеног анимозитета. Наиме, ако нека вест почне са "десничари", а заврши са "позивањем на одговорност", онда предмет те вести може бити и најсимпатичнији (деца која са родитељима шетају градом). Али, начин на који је вест презентована, једноставно, већ је створио довољно одбојности према идеолошки "неприхватљивој" садржини. Тако се још једном утврђује кохерентност идеолошке слике стварности која се утувљује публици. Као најкоректнији медиј Друге Србије према овој манифестацији ипак се показао лист "Данас"[10]. У његовом кратком извештају организатори нису називани "десничарима", није умањиван број присутних, нису коришћени увредљиви изрази, нису као једини коментатори скупа позивани његови директни непријатељи, а чак су и организатори пуштени да кажу коју реч о циљу и карактеру манифестације... Куд ћете више? Ово је позитиван изузетак који рађа наду да професионализам, макар у појединим сегментима, може да надвлада идеолошку инструментализацију медија и новинара. Ипак, уопштено посматрано, однос Друге Србије према "Породичној шетњи" био је, у основи, секташки и подао. Друга Србија, која је главни покровитељ Геј параде, уопште није уочила једну, за њихове штићенике крајње позитивну страну "Породичне шетње". Та манифестација је, наиме, била миран одговор на "Поворку поноса" и на најбољи начин демонстрирала баш оно што је у добром интересу хомосексуалаца: толеранцију, мирољубивост, грађанску културу, одговорност... "Ви имате ваше вредности", симболички су поручивали учесници "Породичне шетње" читавим својим понашањем. "Али, ми имамо наше и њих ћемо се држати. Нама се не допада то што ви радите и то у шта верујете. Али, ми вас нећемо јурити по улицама, ми вас нећемо вређати и проклињати. Ми само показујемо оно што је нама вредно и у шта верујемо. И сматрамо да је сваком човеку то што ће сам да види, код нас и код вас, довољно да изабере живот какав жели". Уопште, учесници "Породичне шетње" демонстрирали су саму суштину толеранције. Толеранција и јесте то да, када нам се нешто не допада, ми не посежемо за агресијом, не желимо ничије уништење, ничији нестанак. Толеранција је идеја мирног сапостојања различитих, па чак и противстављених вредносних групација. Учесници "Породичне шетње" су, штавише, демонстрирајући на миран начин своје неслагање, заправо дали пуни грађански легитимитет егзистенцији "Поворке поноса". Јер, они јесу истакли своје неслагање са "Поворком". Али, начином на који су то неслагање изразили, они су је грађански потпуно легитимисали. Они су је одбацили вредносно, да би је легитимисали грађански. И то је тако важан моменат да свако ко има елементарну грађанску културу ту истину не може а да не разуме. Али, Друга Србија то није разумела. Јер она и не мисли грађанском логиком, већ логиком идеолошке секте. Наиме, за идеолошке бојовнике грађанска легитимација је ништа, а идеолошка хегемонија је све. Иако су Другој Србији увек уста пуна толеранције, сваки њен потез је пун вербалног насиља и слабо прикривене жеље за уклањањем другачијег. Срамно извештавање о "Породичној шетњи" још једном

Први геј режим Србије Александар Павић среда, 16. септембар 2009. У праву је Бошко Обрадовић из Двери када каже да је промовисање „Поворке поноса“ заправо промовисање одређеног погледа на свет и одређене идеологије. Једна занимљива књига која је изашла у САД пре неколико година и имала више издања – „Маркетинг зла“ од Дејвида Купелијана – говори о томе како је савремена маркетиншка индустрија у САД (наравно, и шире, на Западу) усмерена ка некад више, некад мање суптилном, али свесном, поткопавању традиционалних вредности. По питању „геј покрета“, Купелијан документује како је цела кампања пројектована од стране двојице стручњака за маркетинг образованих на Харварду и затим дословце примењена у „мејнстрим“ медијима, како би се људи убедили да су хомосексуалци не само „жртве“ већ и културни хероји. У својој маркетиншкој студији из 1988, инспирисаној „пи-ар катастрофом“ која је претила хомосексуалној популацији због појаве ХИВ-а, насловљеној „После бала: како ће Америка савладати свој страх и одбојност према гејевима током 1990-их година“, Маршал Кирк и Хантер Медсен стратегију „освајања“ представљају на следећи начин: „Кампања коју излажемо у овој књизи, мада сложена, има свој средишњи ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања.“ По речима професора Пола Рандоа са Риџент универзитета, циљ је био „наметнути прихватање хомосексуалне културе од стране мејнстрима, ућуткивање противника и коначно преобраћање америчког друштва“. У том смислу, кључ успеха лежао је у бирању речи „геј“ уместо „хомосексуални“, тако везујући нејасне али позитивне конотације за ту појаву (реч „геј“ изворно значи „радостан“, „весео“). Другим речима, „геј“ – и ако суштински нема никакве везе са концептом којег треба да етикетира – звучи неупоредиво позитивније од „хомосексуалца“. Заиста, у старту је већ много теже бити против некога ко је „радостан“ и „весео“: човек добије нелагодан осећај некога ко својим присуством квари журку. „Ми мислимо на преобраћање емоција, ума и воље просечног Американца, путем планираног психолошког напада, у облику пропаганде којом ће медији хранити нацију... Није важно то што ће рекламе бити лажи, бар не нама, јер их ми користимо за етички добре сврхе,“ пишу Кирк и Медсен. А једна од тих лажи је и та да су људи рођени као хомосексуалци: „Ми тврдимо да, из практичних сврха, треба сматрати да су гејеви рођени геј, и ако изгледа да је, када је реч о већини људи, сексуална оријентација производ сложене интеракције између урођених склоности и актера из окружења током детињства и раног пубертета.“ Јер, „када би се јавности сугерисало да је хомосексуалност нешто што је избор, то онда отвара пандорину кутију са етикетом 'морални избори и грех', дајући онима који су религиозно непопустљиви штап с којим могу да нас ударају. Стрејтови морају бити научени да је исто толико природно за некога да буде хомосексуалан колико и да буде хетеросексуалан: зло и завођење немају ништа са тим.“ И ако, наравно, по признању самих аутора, потенцијално могу и те како да имају. Али то већ отвара питања „моралних избора и греха“, што се свакако мора избећи. Јер, кључ победе у маркетингу је постављање теме на прави начин, па макар и помоћу лажи. Ево, дакле, црно на бело. Покрет за „геј права“ је врхунски пројектована кампања за мењање свести просечног човека, која се примењује кроз мас-медије у свим земљама са кооперативним естаблишментом. Купелијан још цитира упутства Кирка и Медсена о томе како треба направити асоцијацију између њихових противника и нациста, чак и како треба искористити разне мртве историјске личности и избацити тезу да су били „геј“ (без обзира да ли је то тачно или не) – јер су, по резоновању аутора, „несумњиво мртви, па према томе нису у позицији да демантују тврдњу и туже за клевету“. Разуме се, и „поворке поноса“ имају врло битно место. Важно је, притом, почети скромно: „Када си веома различит и људи те због тога мрзе, ево шта треба да урадиш: прво углави своју ногу у врата тако што ћеш изгледати што сличније њима, и, тек онда – када је само једна од твојих различитости коначно прихваћена – можеш почети да показујеш своје друге особености, једну по једну... Како каже стара изрека, дозволи камили да промоли нос у твој шатор и ускоро ће следити и цела камила.“ Дакле, не треба одмах све да изгледа као у Сан Франциску или Њу Орлеансу, не треба одмах истицати друге, радикалније, настраније склоности – то ће доћи касније. Битно је да камила прво промоли нос у шатор. Зашто су вредности које промовише „Поворка поноса“ неприхватљиве за оне које их не деле? Довољно је, за почетак само расчланити реч „дискриминација“. То је реч која, у изворном значењу, означава моћ разликовања. Као што у природи човек или животиња, да би преживели, морају бити у стању да препознају шта је опасно а шта није, шта је безбедно за јело а шта није, какво понашање доприноси опстанку а какво води у смрт, тако и у духовном смислу човек има капацитет да прави разлику између ствари и да их вреднује, поседује тзв. морални или духовни компас који му говори шта је опасно за заједницу а шта није. За човека који држи до вредности садржаних у Старом и Новом завету или другим монотеистичким светим списима, разликовање између добра и зла чини темељ његовог живота и животних и вечних стремљења. За таквог човека је неприхватљива поставка по којој је све једнако, где су добро и зло, блуд и чедност, хомо и хетеросексуалност једнако вредновани. Ако прихвати ту поставку, тај човек свесно одступа од начела која су му најсветија и чине темељ не само његовог живота већ и његовог избављења од коначне и трајне смрти. Овде се мора истаћи да је реч о противљењу јавном, државно спонзорисаном промовисању релативизације вредности. Људи који држе до вредности из монотеистичких светих списа, дакле, вероватно нису склони да прихвате да се новац од њихових пореза троши за промовисање онога што је по њиховом веровању и светим књигама, скарадно, блудно, против-божанско, сатанско. И ту нема компромиса. Језиком маркетинга - или јеси или ниси. И управо зато јавно, државно-спонзорисано промовисање вредности које се косе са онима из светих списа изазива толике реакције – јер се поклоници традиционалних вредности приморавају да саучествују у нечему што је у најдубљем нескладу са њиховим моралним и духовним усмерењима. С друге стране, та иста популација у огромној већини нема ништа против приватног исказивања чак и онога што сматра неморалним – док год није приморана да у томе чак и посредно саучествује. Није, наравно, искључено чак и то да је већинска Србија за хомосексуализам, за тоталну недискриминацију - тј. неразликовање између вредности - али нико то не зна, зато што то није била тема ниједне кампање, осим у најапстрактнијем смислу (нпр. пропагирање„европских вредности“, у којима скоро свако може видети оно што жели да види, и да не види оно што не жели да види). А зашто то никад није била експлицитна тема? Скоро сигурно зато јер они који је носе у срцу дубоко страхују да би их пропагирање „геј“ и сличних вредности коштало избора и власти. Зато је неприхватљиво да Марко Караџић из Министарства за људска права, као државни секретар не само свог, већ било ког министарства, наступа, како су Двери српске лепо приметиле, као незванични гласноговорник „Поворке поноса“. Нека неко каже – одакле то Караџић црпи мандат и политички легитимитет за своје наступе? Чији год он кадар био, јасно је да садашња владајућа коалиција није бирана нити да би Србији наметнула нови, државотвнорни Статут Војводине, нити да Србију потуљено и подмукло приближава Србију НАТО-осовини, нити да организује „поворке поноса“ у Србији. Једноставно, то није било у изборном програму било које од владајућих странака. „Поворка поноса“ је заправо само још једно кукавичије јаје које се накнадно покушава потурити српској популацији, након избора, без претходно верификованог, легитимног политичког мандата заснованог на јасно предоченом предизборном програму. И зато се може рећи, не улазећи у то да ли је Караџић Л, Б, Г и/или Т – или ништа или све од наведеног – да он сасвим сигурно политички узурпира свој положај и да није позван да икоме дели лекције са своје функције, бар када је реч о „Поворци поноса“. Када и ако буде био део победничке коалиције у чијем је програму промовисање вредности оличених у поменутој манифестацији, тек онда ће имати легитимитет да наступа онако како наступа сада, па чак и да обезбеди финансирање за будуће „поворке поноса“ (а тада би носиоци традиционалних вредности, ако су у мањини, морали да размисле да ли да ускрате држави своје порезе и ризикују егзистенцију зарад сопствених убеђења). Он сада само неовлашћено завлачи руку у туђи џеп, тј. џепове свих оних који држе до традиционалних вредности, као и свих оних који су доведени у заблуду током последње предизборне кампање тиме што нису знали да гласају и за државно спонзорисање „Поворке поноса“. Дакле, у садашњим условима, „Поворка поноса“ нема никакав политички легитимитет. Штавише, она безобразно крши права популације која заступа традициионалне, монотеистичке вредности, јер их приморава да чак имају финансијског удела у њој (посредно финансирајући државне чиновнике који ће се тамо појавити, полицију која ће то обезбеђивати, НГО које учествују у организацији). Једно је сигурно: ако власт истраје у одржавању „Поворке поноса“, њени носиоци биће у српској повести вечно обележени - као припадници прве геј владе (геј режима?) у српској историји. Јер, то су „вредности“ за које су се определили, терајући „стрејт“ већину (или бар велики њен део) да финансира промовисање „геј“ начина живота (на страну то што увек делују некако „геј“ након потписивања нових кредитних аранжмана којим будућа покољења додатно закопавају). Ако су спремни да носе тај печат, само напред. Јер, након 20 септембра, назад више неће моћи.