24/9/2009
Postparadna represija
Постпарадна репресија Слободан Антонић четвртак, 24. септембар 2009. Отказивање гостопримства геј паради у самом центру Београда вероватно је био једини потез који је власт могла да предузме. Тешко је рећи да је тај потез био унапред смишљен и припремљен, са циљем да се отвори хајка на "фашисте" – како понеки интернет коментатори данас сумњају. Са друге пак стране, као што су одређени догађаји, који су више били израз атмосфере у друштву, а много мање некакве организације, гурали власт да откаже гостопримство ЛГБТ активистима у Кнез Михајловој, једнако тако, сада, другосрбијански пропагандни строј, али овога пута организовано и добро уиграно, гура власт да се обрачуна са "српским фашистима" – које су људскоправашки бојовници у међувремену већ стигли да редефинишу као све "десничарске, националистичке и клерофашистичке организације"[1]. Први чин Како је заправо дошло до отказивања "Поворке поноса"? Најава парадирања сопственом сексуалношћу улицама Београда од самог почетка није уживала симпатије већине грађана. Ипак, једном делу публике, како се време за одржавање "Поворке поноса" приближавало, све мање су се допадале и најаве појединих навијачких група да ће, као одговор на "Квиријину" провокацију названу "Вазелин за Уроша"[2], разбити геј параду[3]. Обични људи увек су на страни жртава насиља. Стога су многи грађани мислили да ЛГБТ активисте (ЛГБТ је "политички коректна" скраћеница за "лезбо, геј, бисексуалну и транссексуалну популацију") треба оставити да на миру искористе своје право окупљања и демонстрирања. Међутим, два дана уочи Параде, на блогу чије је име "Београдска Поворка поноса 2009", а који је носио званични знак Организационог одбора параде, најављено је да ће на почетку скупа бити извршено "церемонијално паљење државне заставе Републике Србије у знак протеста против упорне институционалне дискриминације над ЛГБТ популацијом у Србији". "Овај протестни гест", стајало је даље у саопштењу, "који је потпуно легитиман облик исказивања незадовољства у једном демократском друштву, има за циљ да привуче пажњу српске и светске јавности на упорну дискриминацију институција Републике Србије над ЛГБТ популацијом у овој земљи"[4]. О намераваном протестном паљењу српске заставе одмах су известили таблоиди[5], а вест се муњевито проширила и сајбер простором. Реакција је била опште огорчење због оваквог потеза. "Ова држава троши 400.000 евра да би тога дана платила полицију да обезбеди геј параду, а они спаљују државну заставу!" – био је срдити коментар већине читалаца[6]. "То, то – само упалите заставу!", радовали су се навијачи[7]. Јер, они су знали да би обични полицајци, који су имали да заштите ЛГБТ демонстранте, након паљења државне заставе и сами узели пендреке у руке и придружили им се у довођењу "протестаната" у ред. Званични Организациони одбор, међутим, оградио се од овакве акције. Ипак, код многих је остао утисак да ту "ипак нечег има". Са једне стране, на насловној страници официјелног портала геј параде[8], међу организацијама које су јој пружале подршку, налазио се и знак Анархо-синдикалистичке иницијативе, чији су чланови иначе познати по јавном спаљивању застава[9]. Са друге стране, и поједини геј активисти сами су раније, на својим блоговима, постављали фотомонтаже на којима су изазивачки приказивали српску државну заставу у пламену[10]. Због свега тога, демантије чланова Организационог одбора да они неће да спаљују српску заставу многи нису озбиљно схватали. Са огорченим грађанима на својој страни, навијачи су заиста могли да пробију полицијски кордон и нанесу озбиљне повреде ЛГБТ демонстрантима. Иако је најављен долазак 5.000 полицајаца, у МУП-у су процењивали "да би са супротне стране - навијача и екстремиста - могло да буде и дупло више"[11]. Полиција је имала информације о доласку навијача ПАОК-а из Солуна, у договору са навијачима Партизана, као и о пристизању фанова Олимпијакоса, као гостију звездаша[12]. Очекивало се и приспеће групе навијача из Софије, као и из Републике Српске. "Најстрашније је то што се деца по школама организују да дођу и што ће бити пуно малолетника", тврдила је полиција[13]. После стравичног догађаја са француским навијачима, полиција заиста није имала илузије о опасности која је претила и ЛГБТ активистима, и полицајцима из кордона. Навијачи су не само најављивали бацање молотовљевих коктела, већ су, према речима Слободана Хомена, државног секретара у Министарству правде (Утисак недеље, 20. септембар) били покуповали све ловачке праћке које домет хулиганских пројектила повећавају на 200 метара. Према изјави представника полиције, били су спремљени и "топовски удари", бакље, каменице, бејзбол палице и други "реквизити". Да је геј парада одржана, као што се планирало, у уским уличицама, у центру града, у Београду би, тог 20. септембра, сигурно пала крв. А вероватно би било запаљено и "пола града", како је то проценио бивши министар полиције, Божа Прелевић[14]. "Да је дошло до параде", објашњавао је Прелевић, "највероватније би страдала и имовина грађана. Полиција и држава не треба да штите само људска права геј популације, него и људи чија се имовина налази на месту одржавања скупа. Ако је то високоризичан скуп, нигде у свету им не би дозволили да се окупљају где они хоће. (...) Али, геј активисти овог пута показали су претерани егзибиционизам, јер су одбили све што је мање егзибиционистичко од њиховог првобитног плана и што не би запалило пола града", закључио је Прелевић. Други чин Пошто су организатори одустали од параде, различити медијски и политички сервиси Друге Србије започели су пропагандну кампању под називом "држава је капитулирала пред фашистима". При томе се дефиниција "фашисте" све више ширила, све док се док није дошло и до саме Српске православне цркве и њених великодостојника. Хелсиншки одбор одмах је затражио судско гоњење "клерофашистичких и десничарских покрета Образ, Српски народни покрет 1389 и Наши"[15]. Већ помињани Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, најавио је да ће јавни тужилац покренути поступак за забрану организација као што су "1389, Образ и Двери" (Утисак недеље, 20. септембар). Помињање Двери у овом контексту било је потпунио бесмислено, јер се ова НВО, од самог оснивања, врло одговорно и пажљиво понашала у свом друштвеном и политичком деловању, и увек била далеко од сваког екстремизма. Вероватно је државни секретар помешао "Дверјане" са "Нашима". Али ако је и тако, јавном тужиоцу неће бити баш лако да ни код 1389, Образа и Наших докаже "удруживање ради вршења дискриминације", "угрожавање уставног поретка" или штагод да је неопходно да се те организације забране. Тешко је, наиме, навести неку конкретну изјаву или чин које су долазиле од званичника ових трију организација, а који би се могли тако оквалификовати. То до сада, наиме, није успео да учини ни један једини другосрбијански гласноговорник. Уосталом, главни позиви на насиље у овој земљи – призивање "гвоздене метле", "шпанских ломача" и "модернизације, са Србима или без њих" – и нису долазили из 1389. и сличних организација, већ управо од стране оних који сада, окупљени у гомили за линч, у глас узвикују "Хапсите их, хапсите их!". Са друге стране, ако већ хоћемо да будемо до краја објективни, утисак је и да код неких од чланова ових организација има нечег помало непромишљеног, па и изазивачког... То вероватно долази од младости њених вођа, као и од огорчења због неспособности националне елите, како политичке тако и културне, да боље заштити националне интересе.[16] Ипак, чињеница да су неке од вођа ових организација тренутно у затвору – Младен Обрадовић, из "Образа" и Миша Вацић, из "1389", пристојним људима налаже да се уздрже од критичких оцена, све док се не види за шта ће ови момци бити стварно окривљени и колико ће озбиљно те инкриминације уопште бити поткрепљене. Оно што се, међутим, већ сада догађа јесте настојање евроатлантских медија да, након стигматизације ових организација као "фашистичких", њихову стигму покушају да "прелију" и на друге антиглобалистичке организације. Тако је Б92, у својим вестима о реакцији на захтеве за забрану "ултрадесничарских организација", злобно напоменуо да су "`Образ` и `Покрет 1389`, организације које су се заједно са ДСС нашле у недавно одржаној породичној шетњи"[17]. Тиме је "фашистичка" стигма са Образа и 1389 "размазана" не само по Дверима (које су уприличиле шетњу), као и по ДСС-у (чији су поједини функционери присуствовали шетњи), већ и по свим учесницима Породичне шетње – укључив и децу. Изгледа да Б92 ову манифестацију, због њених изразито "добрих вибрација", питомости и ведрине, не може довољно да прекрије "медијском киселином" како би је њени гледаоци могли коначно "идеолошки да сваре". Зато је било потребно да се и на овај начин покуша да се Породична шетња компромитује и прикаже као "екстремизам" и "ултрафашизам"[18]. Бошко Јакшић је у "Политици" такође спремно утврдио да је "`Национални строј`, `Образ` и `Покрет 1389` из мрака историје извукла нова српска политичка мисао" (пазите само каква формулација!), и да су сви ти насилници и фашисти "иако такви, или баш зато што су такви, постали извођачи озбиљних радова иза којих стоји – Црква"[19]. "Како мантијама не приличи пушка, мада и таквих има, запаљивом реториком регрутују добровољце за крсташке ратове са секуларном државом", грмео је Јакшић, са страница "Политике", против СПЦ – баш у најбољем маниру послератних новинара-политкомесара. А да би и највиши представници СПЦ могли да дођу под удар закона, сасвим озбиљно је, сутрадан, јавио и Б92. Ова тв станица је цео дан, у својим информативним емисијама, понављала изјаву Саше Гајина, представљеног као "асистент на правном факултету Унион" (премда је он један од официјелних представника Коалиције против дискриминације[20], коју, између осталих, чине и НВО Лабрис - Група за лезбијска људска права и Gayten ЛГБТ) да би владика Амфилохије Радовић могао бити осуђен на три године затвора због "говора мржње". Наиме, као што је објашњавао објективни и неутрални Гајин, ако државни тужилац пажљиво анализира шта је заправо владика Амфилохије рекао у својој изјави о геј паради[21], лако ће пронаћи "оцену да је Поворка поноса `Содома и Гомора`, што може да се подведе под одредбу `јавно излагање порузи`, док се формулација `дрво које плода не рађа сијече се и у огањ баца` може подвести под кривично дело `јавна претња активностима која спадају у кривична дела`"[22]. Стога је Гајин, преко Б92, сасвим озбиљно саветовао државног тужиоца да што пре поведе процес против владике Амфилохија и СПЦ. Заменик главног уредника "Политике", Драган Јанић, такође је, у свом тексту, захтевао да се, осим починиоца насиља на београдским улицама "идентификују и... налогодавци"[23], позивао БИА-у да сакупи не само "податке о групама и људима који организују насиље", већ "и о онима који иза њих стоје", и упозоравао да се "идеологија на којој је нарасла аждаја са којом се друштво сада суочава несметано шири годинама и то не само по улицама него и по школама и факултетима". "Друштво, заправо, има посла са спрегом навијачких и десничарских група и мафијашких кланова који траже политичку подршку десно оријентисаних партија", објашњавао је везу српских националиста и наркомафије Јањић, и захтевао хитну акцију БИА-е, полиције, правосуђа и целог државног апарата (НАТО ипак још није спомињао). И Е-новине су као саучеснике и јатаке "профашистичких" организација од
posted by doktor at 22:16 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
24/9/2009
Fotografije parade ponosa 3 deo
Mexico City:





New York City:




Amsterdam:





Paris:



posted by doktor at 01:23 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (0) | Posalji komentar
23/9/2009
Ministar za uvrede

Министар за увреде

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
петак, 18. септембар 2009.
Светозар Чиплић је, рекламирајући геј параду као "промоцију слободе"[1], рекао и ово: "У једној држави, а поготово у Србији која је још и транзициона држава, с отежавајућом околношћу економске кризе, увек можете очекивати да два пола која увек постоје у једној држави буду подељена. Тај део конзервативног дела становништва напросто желимо да привучемо оном цивилизацијском и толерантном делу"[2].

Или, преведено на разумљивији језик, у Србији постоје две групе грађана, једни су "цивилизовани" и "толерантни", а други нису, јер су ови први за геј параду, а ови други против. Е па зато што су ови други "конзервативни", задатак државе и јесте да те примитивне и насилне конзервативце "привуче оном цивилизацијском и толерантном делу".

У овим министровим речима јасно су изражене две ствари: вређање грађана који заступају конзервативна политичка и социјална убеђења и најава програма "преваспитавања" и "преумљења" тог дела српских грађана.

Министар би, најпре, морао да зна да је конзервативно политичко и социјално становиште у сваком демократском систему апсолутно легитимно вредносно стајалиште. Тврдња да су конзервативци недовољно "цивилизовани" и "толерантни" представља чисту идеолошку увреду и јавни позив на дискриминацију политичких неистомишљеника. Да, господине министре за људска права, ако нисте знали, грађани у овом друштву имају право да буду и конзервативни! Грађани у овом друштву имају право да им се не свиђа таква врста "промоције слободе" каква је геј парада, имају право да одбијају идеологију хомосексуализма, имају право да им се не допада захтев за геј браковима и усвајањем деце, и имају право да то недопадање јавно изражавају!

Оно што немају права јесте да чине насиље према онима који им се не свиђају. Али, конзервативно становиште апсолутно не подразумева насиље. Насилност је одлика радикалних политичких и социјалних елемената. А свако ко и мало познаје европску политичку терминологију, зна да је "конзервативност" увек била апсолутни појмовни опозит "радикалности".

Дакле, човек има права да буде конзервативан, а да одмах не буде због тога набеђен да је насилан и примитиван. Оно што министар и цела Друга Србија, међутим, раде јесте изједначавње толеранције са захтевом за једноумљем. По министру, изгледа, не може се бити толерантан и бити конзервативан, односно изражавати недопадање у вези геј параде. Ако хоћете да будете толерантни према хомосексуалцима, по министру, изгледа да није довољно да осудите сваку употребу насиља према њима и сваку дискриминацију по сексуалној основи. Да бисте били "истински толерантни" ви морате да прихватите хомосексуалност, ви морате да пристанете на изједначавање хомосексуалности и хетеросексуалности, и то изједначавање у сваком погледу – од институције брака, до васпитне норме која се предаје у школи.

А ако то одбијете, ви сте не само конзервативци, већ и нецивилизовани и нетолерантни, и зато ћете бити предмет деловања државе која вас "жели да привуче оном цивилизацијском и толерантном делу". То је друга скандалозна црта ове министарске изјаве, тај јасна најава са позиција државне власти мешања у слободу избора вредносних начела код једног дела становништва, та жеља за преваспитавањем, за преумљивањем...

Наравно да држава треба да има и извесну васпитну функцију. Али, она ту функцију може легитимно да има само под условом да постоји јавни консенсус око вредности које држава хоће да прошири међу становништвом. У овом случају, рецимо, постоји јавни консенсус да је насиље према геј активистима неприхватљиво. Око пропаганде те вредности држава може и треба да се ангажује. Али, апсолутно не постоји јавни консенсус око тврдње да "Поворка поноса представља промоцију слободе", како рече министар.

Геј парада - и то само у случају да ескплицитним сликама садо-мазо секса не крши јавни морал – јесте коришћење слободе. У мери у којој коришћење слободе није њена злоупотреба (кроз сексуално узнемиравање или вређање јавног морала), та слобода мора бити заштићена Али, за огромну већину грађана Србије геј парада није и не може да буде промоција слободе, унапређење слободе, симбол за слободу. То је само коришћење слободе од стране једне социјалне групе и држава нема права да грађане који према тој групи имају негативан став (али према њој не врше насиље) убеђује у било шта, а понајмање да их сили да свој став мењају.

А када смо већ код коришћења слободе, може се том истом министру за људска права поставити и питање зашто је скуп СНП 1389 полиција забранила?[3] Реч је о скупу који се под називом "Апсолутно ненасилна свенародна српска журка сексуално недевијантних" требало да одржи ноћ уочи геј параде и заврши пола сата пре њеног почетка. Он је забрањен, а да полиција до сада није обелоданила разлоге за то. И, шта ћемо сад са слободом, односно са уставним правом на окупљање?

Замислимо, само, да се полиција сутра предомисли и, из истих тајанствених разлога безбедности, повуче дозволу за Поворку поноса? Какав би само експлозија протеста у Другој Србији настала! Вероватно би и министар Чиплић нашао за сходно да каже нешто о људским правима и уставним слободама која су овом полицијском забраном "угрожена". Али, из неких потпуно нејасних, необразложених и скривених разлога, "Поворка поноса" може, а "Апсолутно ненасилна свенародна српска журка сексуално недевијантних" не може?!

Оба скупа су за већину грађана Србије поприлично бизарна, у то има мало сумње. Али, по чему грађани Србије имају право на бизарност А, али не и на бизарност Б? Каква су то двострука мерила, с којим правом држава прави разлику између својих грађана на оне првог и оне другог реда? При томе, први не само да имају право на демонстрирање, већ и на "промоцију" од стране државе и министра, а другима полиција брани чак и да се мирно окупе?

Одговор на ова питања је једноставан – прва група грађана спада у ону половину Србије коју министар Чиплић, Б92 и Друга Србија сматрају "цивилизованом" и "напредном", а друга група грађана у ону половину која је "конзервативна" и "ретроградна". Зато грађани из групе А имају сва права, а грађани из групе Б немају ни једно.

А ако вам падне на памет да се упитате – није ли то управо школски пример онога што се назива "дискриминација"? – одговор ће бити више него једноставан: са оваквим министром за људска права, и његовим идеолошким схватањем права и државе, дискриминација по политичкој основи очигледно да је на прагу да добије статус државне политике.

Да ли ће то бити основна друштвена консеквенца и политичка поука 20. септембра? 

[2] Исто.
posted by doktor at 14:59 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (0) | Posalji komentar
22/9/2009
Ко је добио, а ко изгубио oтказивањем "Параде

Ко је добио, а ко изгубио oтказивањем "Параде"?

Штампа Ел. пошта
Никола Малбашки   
понедељак, 21. септембар 2009.
После отказивања Геј параде, поставља се питање добитника и губитника у овом друштвеном догађају који је, упркос томе што није ни одржан, већ данима централна државна тема.

Геј популација је свакако главни губитник. Под "геј популацијом" подразумевамо обичне људе који своју сексуалност, као и сви пристојни грађани, остављају за спаваћу собу и од ње не праве егзибиционистичку (или политичку) представу. У Србији је таква хомосексуалност до сада била апсолутно толерисана. Осим извесне подсмешљивости према хомосексуалцима, у српском друштву већ годинама, па и деценијама, нису забележени случајеви дискриминације чак ни према личностима из јавног живота за које се знало да су "нетипичне сексуалне оријентације" или које су се и саме декларисале као геј особе. Овај концепт, да га тако назовемо, дискретне хомосексуалности, не само да је био толерисан, већ је практично био и прихваћен од стране читавог друштва.

Активисти ГЛБТ организација, међутим, успели су да преко "Параде поноса" у српској јавности наметну један други концепт хомосексуалности. То је концепт егзибиционистичке хомосексуалности, односно концепт агресивне идеологије хомосексуализма. Сваки сексуални егзибиционизам, као што смо већ писали[1], јесте врста агресије. Геј парада је, онако како она данас изгледа у појединим евроатлантским метрополама, несумњиво егзибиционистичка представа, са снажним садо-мазо цртама. Такву врсту егзибиционизма традиционалистичко српско друштво морало је доживети као својеврсну агресију.

Што је најгоре, поједини другосрбијански идеолози управо су ту егзибиционистичко-сексуалну црту најављиване Геј параде са слашћу истицали. Рецимо, у Е-новинама објављен је текст у коме се тврдило да је основна функција "Параде поноса" сексуално ослобађање затуцаних грађана Србије, односно "ослобађања од табуа и обијања кључаонице иза које смо навикли да слушамо само неповезано дахтање"[2]. Као илустрација тог "ослобађања" стављене су фотографије из геј парада које својом експлицитном сексуалном поруком директно провоцирају сваког иоле пристојног човека у Србији[3].

Резултат ове јавне промене концепта хомосексуалности – од дискретне и друштвено интегрисане до егзибиционистичке и агресивне – која се догодила за ових месец дана, било је повећање "хомофобије" код обичних грађана Србије. За обичног Србина, наиме, захваљујући промотерима Геј параде, хомосексуалац више није био "симпатични комшија незаинтересован за жене", већ "перверзњак који хоће да нам на улици показује ону ствар". Кроз те бестидне, у кожне гаћице обучене мушкарце, и кроз те мушкобањасте жене, кратко ошишане и са алкама у носу, које смо виђали на снимцима холандских или америчких геј парада, од сада ће и српска популација да посматра своје хомосексуалне комшије – ма како пристојни и дискретни они били. Гору медвеђу услугу од стране "ЛГБТ активиста" наша хомосексуална популација тешко да је могла да доживи.

Други велики губитник је сама Србија, односно њен углед као државе. Другосрбијански пропагандисти, који контролишу већи део медија, одмах су избацили паролу да је "држава капитулирала пред фашистима"[4]. Они дижу заглушну дреку како Србија, ако "хоће у Европу", мора да се "обрачуна са фашистичким шљамом" и хушкају полицију и тужилаштво не само на навијачке групе, већ и на невладине организације из националног дела политичког спектра, па чак и на последње "нереформисане" медије. Тако Миљенко Дерета, из НВО "Грађанске иницијативе", тврди да га "атмосфера у Београду у последње време подсећа на ону из периода ратова, када су харале паравојне и криминалне групе". Он додаје да "ова садашња држава показује једну недопустиву неодлучност да се обрачуна са онима који прете насиљем", одн. да држава "не чини ништа да демаскира оне који их организују и подржавају "[5]. Ко је то ко "организује и подржава" "оне који прете насиљем" Дерета није рекао. Али, је на сајту Б92 као главни "организатор и подржавалац" насиља против ГЛБТ параде међу коментаторима прозивана ни мање ни више него Српска православна црква![6]

Као резултат овог хушкања полиције и политичара на националне организације већ су започела хапшења од којих су нека, кривично и безбедносно, потпуно неоправдана. Ако је и разумљиво што су приведени људи из СНП 1389 који су се, 20. септембра, нашли на Платоу, можемо се само запитати зашто је ухапшен Миша Вацић, портпарол 1389, током литургије у Храму Св. Саве?[7] Такође, злокобно је и то што је Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, најавио да ће ово министарство покренути иницијативу код јавног тужиоца да се трајно забране екстремистичке организације. Он их је и набројао: 1389, Образ и – Двери! (Утисак недеље, 20. септембар). Ако се државни секретар није пребацио, онда је оваква најава увод у директан конфликт државе не само са организацијама које се заиста тешко суспрежу да не прете насиљем, попут "Образа", већ и са националним НВО које су познате по својој умерености и мирољубивим методама – какве су Двери.

Овај конфликт, ако се оствари, не може а да не изазове реакцију, која ће још више појачати ионако дубоке тензије и поделе у српском друштву. Неселективна употреба репресије од стране нахушкане државе (коју на насиље против родољубивих грађана подстичу не само домаћи другосрбијанци, већ и страни политички ментори) појачаће насилне врсте одговора и нужно ојачати националистичке екстремисте. Тиме ће грађанистички душебрижници из америчких НВО и америчких медија у Србији добити још више муниције за тврдњу да је Србија "фашистичка земља" у којој власт не уме да се избори са "нацизмом", и да зато треба власт предати "правим" евроатлантистима – „натоидним“ странкама (ЛДП, Г17, неке фракције у ДС) и њиховим медијским и идеолошким филијалама (Б92, Е-новине, Пешчаник, НУНС, ХОС, Јуком итд).

А управо су ови самокандидовани квислинзи и сатрапи једини добитници читаве ове гужве. Посебно у добитнике спадају и самозвани "представници ГЛБТ заједнице". Ко би икада чуо за Драгану Вучковић Душана Косановића, Мајду Пуачу, Милицу Ђорђевић, Марију Савић, Горана Милетића и остале ГЛБТ активисте, да се нису, током ове медијске и политичке параде, самопрогласили као овлашћени гласноговорници свих српских хомосексуалаца и заштитници права свих српских сексуалних мањина? Они и њихове бизарне организације не само да су овим добиле огроман публицитет, већ су на себе и скренули пажњу бриселских и вашингтонских фондодржаца, који ће, већ колико сутра, на њих да изруче свој  "рог изобиља" у виду грантова, стипендија, супортова...

Ови ГЛБТ политичари и "НВО професионалци" су, међутим, одбијањем да параду одрже пред палатом "Србија", већ показали своју тврдокорност и идеолошку искључивост ("бескомпромисност"). Потпуно је јасно да ће тако идеолошки борниране особе, које ће у наредном периоду тумачити права и интересе хомосексуалаца, још више допринети заоштравању политичких и друштвених сукоба и само појачати атмосферу напетости, сумњичења и страха која већ постоји у Србији.

Одавно је закључено да тзв. „Друга Србија“ жели да стави ову земљу под своје ауторитарно старатељство. Најновије оправдање за одузимање слободе читавом једном народу јесте прича о "дискриминацији" и "нетолеранцији" коју Србија, наводно, показује према хомосексуалцима. Али ова пропагандна хистерија у којој се тражи забрана "фашистичких" и "екстремистичких" организација провидна је тактика, која је већ више пута виђена и која може да да резултате само под претпоставком потпуне суспензије демократије у Србији. Знамо да такву суспензију Друга Србија свесрдно прижељкује. На нама је да не наседамо на провокације, да сачувамо разум, да не посежемо за екстремним решењима и да тако одбранимо слободу.

Те слободе има мање него што нам треба, јер је медијски и политички простор јвеликим делом под окупацијом. Али, оно што је остало од слободе морамо да бранимо одлучно и паметно – пером и речју, правом и знањем, вером и истином. У њиховим нападима, непријатељима слободе неће помоћи ни манипулација хомосексуалцима, ни хушкање корумпираних политичара на пристојне грађане, ни "весели" и "пријатељски" медији. Исувише су грађани ове земље сиромашни да би себи могли да дозволе губитак последње вредности којом још располажу – слободе да мисле, говоре, удружују се и протестују. Ко мисли да ће Србију лако да опљачка и "олакша" и за ту, последњу преосталу вредност, показује да не зна ни шта је слобода, нити шта је Србија.

 

[2]http://www.e-novine.com/drustvo/29567-Strah-istine.html; На овој адреси као аутор чланка је потписан извесни, до сада непознати "Иштван Каић", док се на другој адреси (http://www.e-novine.com/feed/drustvo/29567-Strah-istine.txt) изнад текста налази име познатог аутора "Бетона" и "Е-новина" Томислава Марковића.

[4] Види, рецимо. редакцијаски коментар "Данаса": http://www.danas.rs/vesti/dijalog/kapitulacija.46.html?news_id=172288
posted by doktor at 16:53 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
18/9/2009
Parada u Stokholmu, tema hetero i unistenje hetero normi
This year's Pride theme

[Theme: Hetero] is the 2009 theme for Stockholm Pride. The theme has its focus on how norms affect the daily lives of HBT persons, what the consequenses are and how they affect society in general.

If a person breaks the unwritten rules that apply about gender and sexual orientation, that person may suddenly be questioned or gawked at. This is not reasonable, and in the extreme it also leads to much more difficult and dangerous situations.

Heteronormativity creates expectations about how a person should behave and be interpreted regarding gender and sexuality. Its limitations can cause the individual to enter a self conflict. More often than others, HBT people must ask themselves whether they should adapt to the norm or break it. It is emotionally costly to always have to make such conciderations.

In order to explain the consequences in an explicit way, Stockholm, Pride will spread stories from the real world that show the situations that can be a large part of everyday life for many HBT persons.


Ovo je tekst sa ovogodisnje parade ponosa odrzane u Stokholmu.

http://www.stockholmpride.org/en/2009/Tema-Hetero/

Samo po sebi namece se pitanje, kako bi LGBT reagovao kada bi se isti ovakav skup odrzao sa temom LGBT i borba protiv njihovih normi?

Svedska je zemlja koja im je dala sve sto pozele. Pitanje je gde su njihove granice?


Predstavnici LGBT pokreta na ovom skupu su ustanovili cetiri pravca delovanja. Jedan se odnosi na aktiviranje sto vise heteroseksualaca koji ih podrzavaju u svrhu manipulacije, drugi da indiferentne hetero jos vise pasiviziraju, a treci da protivnike prema rezoluciji koja je usvojena od strane parlamenta EU polako pocnu da kriminaliziju. Cetvrti je onaj koji je najzabrinjavajuci, a odnosi se na razvoj dece i njihovu edukaciju, sa kojom su vec poceli.

Hetero norme moraju da se razbiju, sam tekst govori o tome.

Sve ovo nije dobro. Zato i insistiram na ovom tekstu da se shvati ozbiljnost svega sto se desava, jer konacno su maske skinute.

Prava u Svedskoj su dobili, ali oni imaju sasvim drugi cilj. Razbijanje hetero normi.
posted by doktor at 10:52 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
17/9/2009
"Породична шетња" и Друга Србија
"Породична шетња" и Друга Србија Слободан Антонић четвртак, 17. септембар 2009. "Породичну шетњу" су у Београду, 12. септембра, уприличиле "Двери", једна од водећих националних НВО. Шетња је требало да подсети на све вредности традиционалне породице. Она је представљала и тихи протест против иритирајуће медијске и институционалне афирмације "Геј параде". Иако медијски слабо промовисана, "Породична шетња" је успела. Дошло је преко 2.000 људи, махом младих парова са децом. Они су, у добром расположењу, са балонима и звончићима у рукама, прошетали градом. Није било политичких парола, није забележена ни једна увреда. Све је било пристојно, ведро и мирољубиво. Дакле, "европско" и "урбано", како би се то рекло у еврореформским круговима. Како је, међутим, ова манифестација дочекана у Другој Србији? Саму њену најаву идеолошки увек будне "Е-новине" одмах су напале. У најбољем маниру луковићевског новинарства, најављен догађај је стављен у контекст "Нове српске фашистичке мисли", "чемерних Дверјана", пароле "Родитељи, рушите школе, деца вас моле", и "чика Пахомија са својим популарним серијалом `Лако обучена деца су украс света`"[1]. Пошто такав говор има за циљ само вербални линч, он је и уследио у коментарима на овај текст. "То су српски шетачи апокалипсе", "љотићевци и њихов Збор", "попови, националисти, ултра-националисти, нацисти, бивши еспеесовски новинарски испртци, све у свему ГОЛА ГОВНА" (начин писања изворни)[2]... А када је "Породична шетња" већ одржана, Е-новине су само наставиле у истом стилу љубави и толеранције. Како у шетњи није било политичких испада, "хомофобичних" парола, ничега ружног за шта би се могло ухватити, Е-новине су продужиле са начелним ругањем читавој манифестацији. "Хомофобични рингишпил", био је "креативан" наслов тог текста[3], а у њему су се могли наћи једнако "креативни" изрази као што су "хепенинг православно-обданишног карактера", "Пахомије учествовао у креирању плејлисте", "Република Шумска", "Рингишпил се роди. Ваистину се роди", и сличне "духовитости" достојне, ваљда, само логорских зидних новина (под условом да их уређује доктор Менгеле, лично). Сличног карактера духовитости били су и остали објављени коментари: "антицивилизацијска манифестација родољуба коштуњаве дверско-мантијашке провинијенције" "довољно четника", "боже ме сачувај српских двери, спц и осталих гована, амен!" и сличне љубазности из арсенала наших дичних Европљана[4]. И Б92 је лепо дочекао "Породичну шетњу". Он се прво чувао да ни једном речју не помене ову манифестацију, како се случајно нико "млад и урбан" не би преварио да на њу дође. Ипак, када се шетња већ одржала, и када у њој не само да није било ничег ружног, већ је било много тога и пристојног, и симпатичног, и "младог и урбаног", Б92 није умео да уради ништа друго до да, у 19.36, истог дана, на свој сајт постави вест под насловом "Десничари организовали шетњу"![5] А то "десничари" на познатом, Б92 језику једноставно значи "екстремисти" и "фашисти". Но, пошто је исувише Београђана видело шетњу, па им је заиста тешко било да децу са балонима "прочитају" као десничаре који марширају улицама Београда, Б92 је, током ноћи, променио наслов ове вести у: "Одржана `породична шетња`"[6]. Иако је промењен наслов, остатак вести остао је истог карактера. То ће рећи - нетачан и манипулантски. У поднаслову је, наиме, стојало: "У организацији десничарског удружења Српски сабор `Двери`, у Београду се одржао скуп под називом `Породична шетња`, у присуству неколико стотина грађана". Б92 је, дакле, у најбољој традицији примитивног, манипулантивно-политичког новинарства из деведесетих, смањио број учесника на "неколико стотина"[7]. При томе је још и организаторима директно прилепио етикету "десничарски". Та етикета је у Б92 дискурсу не само увредљива, већ за њу, у овом контексту, и није било никаквог оправдања. Наиме, чак и ако је тачно да неки Дверјани лично нагињу странкама са десног политичког спектра, та информација је у овоме контексту од споредне важности. Јер, Двери су невладина и нестраначка организација која је уприличила један неполитички и нестраначки скуп. Дисквалификовати тај скуп извлачењем у први план политичке оријентације неких њихових организатора једнако је медијски коректно колико и диксвалификација политичких противника, током деведесетих, објављивањем медицинских картона жена страначких лидера. То је познати и озлоглашени метод који подразумева да се, под фирмом информисања, шверцује безобзирна дисквалификација људи. "Јеврејин Фројд је отац психоанализе" и "Комуниста Гагарин је први човек у свемиру", свакако да су, строго формално, истинити искази. Али, апострофирање нечијих личних атрибута у контексту ствари за које они немају значај, јесте врста фалсификата. Тиме се оно што је споредно извлачи у први план и тако се, рачунајући на већ развијене предрасуде код публике, дисквалификује оно што би, презентује ли се неутрално, могло да изазове симпатије. Пошто, дакле, нико није могао да каже ни једну реч против породица које, са балонима у руци, шетају градом, Б92 је атрибутом "десничарски" упозорио своју идеолошки "сензибилисану" публику да не сме да поверује сопственим очима. Јер, њихове очи су виделе петогодишње дечаке и девојчице, али, њихов идеолошки прочишћени Б92 ум морао је да иза те идиличне слике види само опасне и зле десничаре. Штоно рече Теофил Панчић - «деца осмошколске доби, мушка особито, неретко су баш красни мали фашисти. (...) Они постају верне копије својих наказних родитеља, покорно репродукујући њихов говнарски weltanschauung до у лошу бесконачност"[8]. А пошто су Дверјани "десничари", тј. по Б92 коду "фашисти", то је Велики брат, управо испред слике деце са балонима, морао да пошаље јасан сигнал упозорења да се чувамо погрешних мисли и осећања према тим бићима која егзистирају у тако сумњивом идеолошком окружењу. Јер, као што рече један од "Пешчаникових" хероја љубави и толеранције, «дубина мисли и ширина душе нацисте може се прецизно измерити само куршумом»[9]. И уместо да организаторима и учесницима "Породичне шетње" допусти да сами нешто кажу о томе зашто су се окупили, Б92 је, у наставку ове вести, позвао свог омиљеног државног секретара, Марка Караџића, из Министарства за људска и мањинска права, да прокоментарише ову манифестацију. А звати Караџића, који је све време наступао као незванични портпарол Геј параде, да коментарише "Породичну шетњу", било је исто што и звати Андреја Жданова, стаљинистичког комесара културе, да прокоментарише најновију поему Ане Ахматове! Но свеједно, у вести Б92 стоји да је Караџић рекао "да би директор те школе морао да буде позван на одговорност за ученике који данас долазе у Београд да би учествовали у `Породичној шетњи`". "Које сад школе?!", могли смо се сви запитати, "какви сад ученици?", пошто се у овој вести није помињала нити нека школа, нити неки директор. Да ли је неки директор организовано довео своје ученике у Београд или је само дозволио ђацима да дођу на "Породичну шетњу", остало је и пре и после тога нејасно. Професионализам би налагао да уредник Б92 или избаци цео овај део, или га објасни. Али, овај нејасни сегмент вести је ипак задржан јер је био важан део пакета претњи и "позивања на одговорност" који је долазио од државног секретара Караџића. Он је, наиме, не само тражио обрачун са неименованим директором због његовог неименованог дела, већ је, у својој другој, од укупно две реченице, "оценио да је смањивање цена карата у Зоолошком врту, за учеснике данашњег скупа, пример дискриминације". Овај део вести је ипак био јаснији, јер је претходно речено да је Вук Бојовић позвао родитеље да своју шетњу заврше тако што ће децу, у пола цене, довести у Зооврт. То је пре свега био добар пословни потез. Ако су деца главна публика Зооврта и ако се негде скупило много деце, природно је да се публика привлачи нудећи им се попуст. Али, Караџић је у овом потезу видео неку тајанствену и опасну "дискриминацију" и одмах се због тога најстрашније побунио. Но, ово "позивање на одговорност" и упозоравање на "дискриминацију", и то у контексту једне племените и безазлене манифестације, са становишта медијске философије Б92, наравно да није било случајно. То "тренирање строгоће" једног државног секретара имало је једноставну функцију прикривеног застрашивање публике и одржавања успостављеног анимозитета. Наиме, ако нека вест почне са "десничари", а заврши са "позивањем на одговорност", онда предмет те вести може бити и најсимпатичнији (деца која са родитељима шетају градом). Али, начин на који је вест презентована, једноставно, већ је створио довољно одбојности према идеолошки "неприхватљивој" садржини. Тако се још једном утврђује кохерентност идеолошке слике стварности која се утувљује публици. Као најкоректнији медиј Друге Србије према овој манифестацији ипак се показао лист "Данас"[10]. У његовом кратком извештају организатори нису називани "десничарима", није умањиван број присутних, нису коришћени увредљиви изрази, нису као једини коментатори скупа позивани његови директни непријатељи, а чак су и организатори пуштени да кажу коју реч о циљу и карактеру манифестације... Куд ћете више? Ово је позитиван изузетак који рађа наду да професионализам, макар у појединим сегментима, може да надвлада идеолошку инструментализацију медија и новинара. Ипак, уопштено посматрано, однос Друге Србије према "Породичној шетњи" био је, у основи, секташки и подао. Друга Србија, која је главни покровитељ Геј параде, уопште није уочила једну, за њихове штићенике крајње позитивну страну "Породичне шетње". Та манифестација је, наиме, била миран одговор на "Поворку поноса" и на најбољи начин демонстрирала баш оно што је у добром интересу хомосексуалаца: толеранцију, мирољубивост, грађанску културу, одговорност... "Ви имате ваше вредности", симболички су поручивали учесници "Породичне шетње" читавим својим понашањем. "Али, ми имамо наше и њих ћемо се држати. Нама се не допада то што ви радите и то у шта верујете. Али, ми вас нећемо јурити по улицама, ми вас нећемо вређати и проклињати. Ми само показујемо оно што је нама вредно и у шта верујемо. И сматрамо да је сваком човеку то што ће сам да види, код нас и код вас, довољно да изабере живот какав жели". Уопште, учесници "Породичне шетње" демонстрирали су саму суштину толеранције. Толеранција и јесте то да, када нам се нешто не допада, ми не посежемо за агресијом, не желимо ничије уништење, ничији нестанак. Толеранција је идеја мирног сапостојања различитих, па чак и противстављених вредносних групација. Учесници "Породичне шетње" су, штавише, демонстрирајући на миран начин своје неслагање, заправо дали пуни грађански легитимитет егзистенцији "Поворке поноса". Јер, они јесу истакли своје неслагање са "Поворком". Али, начином на који су то неслагање изразили, они су је грађански потпуно легитимисали. Они су је одбацили вредносно, да би је легитимисали грађански. И то је тако важан моменат да свако ко има елементарну грађанску културу ту истину не може а да не разуме. Али, Друга Србија то није разумела. Јер она и не мисли грађанском логиком, већ логиком идеолошке секте. Наиме, за идеолошке бојовнике грађанска легитимација је ништа, а идеолошка хегемонија је све. Иако су Другој Србији увек уста пуна толеранције, сваки њен потез је пун вербалног насиља и слабо прикривене жеље за уклањањем другачијег. Срамно извештавање о "Породичној шетњи" још једном 
posted by doktor at 14:24 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
17/9/2009
Први геј режим Србије
Први геј режим Србије Александар Павић среда, 16. септембар 2009. У праву је Бошко Обрадовић из Двери када каже да је промовисање „Поворке поноса“ заправо промовисање одређеног погледа на свет и одређене идеологије. Једна занимљива књига која је изашла у САД пре неколико година и имала више издања – „Маркетинг зла“ од Дејвида Купелијана – говори о томе како је савремена маркетиншка индустрија у САД (наравно, и шире, на Западу) усмерена ка некад више, некад мање суптилном, али свесном, поткопавању традиционалних вредности. По питању „геј покрета“, Купелијан документује како је цела кампања пројектована од стране двојице стручњака за маркетинг образованих на Харварду и затим дословце примењена у „мејнстрим“ медијима, како би се људи убедили да су хомосексуалци не само „жртве“ већ и културни хероји. У својој маркетиншкој студији из 1988, инспирисаној „пи-ар катастрофом“ која је претила хомосексуалној популацији због појаве ХИВ-а, насловљеној „После бала: како ће Америка савладати свој страх и одбојност према гејевима током 1990-их година“, Маршал Кирк и Хантер Медсен стратегију „освајања“ представљају на следећи начин: „Кампања коју излажемо у овој књизи, мада сложена, има свој средишњи ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања.“ По речима професора Пола Рандоа са Риџент универзитета, циљ је био „наметнути прихватање хомосексуалне културе од стране мејнстрима, ућуткивање противника и коначно преобраћање америчког друштва“. У том смислу, кључ успеха лежао је у бирању речи „геј“ уместо „хомосексуални“, тако везујући нејасне али позитивне конотације за ту појаву (реч „геј“ изворно значи „радостан“, „весео“). Другим речима, „геј“ – и ако суштински нема никакве везе са концептом којег треба да етикетира – звучи неупоредиво позитивније од „хомосексуалца“. Заиста, у старту је већ много теже бити против некога ко је „радостан“ и „весео“: човек добије нелагодан осећај некога ко својим присуством квари журку. „Ми мислимо на преобраћање емоција, ума и воље просечног Американца, путем планираног психолошког напада, у облику пропаганде којом ће медији хранити нацију... Није важно то што ће рекламе бити лажи, бар не нама, јер их ми користимо за етички добре сврхе,“ пишу Кирк и Медсен. А једна од тих лажи је и та да су људи рођени као хомосексуалци: „Ми тврдимо да, из практичних сврха, треба сматрати да су гејеви рођени геј, и ако изгледа да је, када је реч о већини људи, сексуална оријентација производ сложене интеракције између урођених склоности и актера из окружења током детињства и раног пубертета.“ Јер, „када би се јавности сугерисало да је хомосексуалност нешто што је избор, то онда отвара пандорину кутију са етикетом 'морални избори и грех', дајући онима који су религиозно непопустљиви штап с којим могу да нас ударају. Стрејтови морају бити научени да је исто толико природно за некога да буде хомосексуалан колико и да буде хетеросексуалан: зло и завођење немају ништа са тим.“ И ако, наравно, по признању самих аутора, потенцијално могу и те како да имају. Али то већ отвара питања „моралних избора и греха“, што се свакако мора избећи. Јер, кључ победе у маркетингу је постављање теме на прави начин, па макар и помоћу лажи. Ево, дакле, црно на бело. Покрет за „геј права“ је врхунски пројектована кампања за мењање свести просечног човека, која се примењује кроз мас-медије у свим земљама са кооперативним естаблишментом. Купелијан још цитира упутства Кирка и Медсена о томе како треба направити асоцијацију између њихових противника и нациста, чак и како треба искористити разне мртве историјске личности и избацити тезу да су били „геј“ (без обзира да ли је то тачно или не) – јер су, по резоновању аутора, „несумњиво мртви, па према томе нису у позицији да демантују тврдњу и туже за клевету“. Разуме се, и „поворке поноса“ имају врло битно место. Важно је, притом, почети скромно: „Када си веома различит и људи те због тога мрзе, ево шта треба да урадиш: прво углави своју ногу у врата тако што ћеш изгледати што сличније њима, и, тек онда – када је само једна од твојих различитости коначно прихваћена – можеш почети да показујеш своје друге особености, једну по једну... Како каже стара изрека, дозволи камили да промоли нос у твој шатор и ускоро ће следити и цела камила.“ Дакле, не треба одмах све да изгледа као у Сан Франциску или Њу Орлеансу, не треба одмах истицати друге, радикалније, настраније склоности – то ће доћи касније. Битно је да камила прво промоли нос у шатор. Зашто су вредности које промовише „Поворка поноса“ неприхватљиве за оне које их не деле? Довољно је, за почетак само расчланити реч „дискриминација“. То је реч која, у изворном значењу, означава моћ разликовања. Као што у природи човек или животиња, да би преживели, морају бити у стању да препознају шта је опасно а шта није, шта је безбедно за јело а шта није, какво понашање доприноси опстанку а какво води у смрт, тако и у духовном смислу човек има капацитет да прави разлику између ствари и да их вреднује, поседује тзв. морални или духовни компас који му говори шта је опасно за заједницу а шта није. За човека који држи до вредности садржаних у Старом и Новом завету или другим монотеистичким светим списима, разликовање између добра и зла чини темељ његовог живота и животних и вечних стремљења. За таквог човека је неприхватљива поставка по којој је све једнако, где су добро и зло, блуд и чедност, хомо и хетеросексуалност једнако вредновани. Ако прихвати ту поставку, тај човек свесно одступа од начела која су му најсветија и чине темељ не само његовог живота већ и његовог избављења од коначне и трајне смрти. Овде се мора истаћи да је реч о противљењу јавном, државно спонзорисаном промовисању релативизације вредности. Људи који држе до вредности из монотеистичких светих списа, дакле, вероватно нису склони да прихвате да се новац од њихових пореза троши за промовисање онога што је по њиховом веровању и светим књигама, скарадно, блудно, против-божанско, сатанско. И ту нема компромиса. Језиком маркетинга - или јеси или ниси. И управо зато јавно, државно-спонзорисано промовисање вредности које се косе са онима из светих списа изазива толике реакције – јер се поклоници традиционалних вредности приморавају да саучествују у нечему што је у најдубљем нескладу са њиховим моралним и духовним усмерењима. С друге стране, та иста популација у огромној већини нема ништа против приватног исказивања чак и онога што сматра неморалним – док год није приморана да у томе чак и посредно саучествује. Није, наравно, искључено чак и то да је већинска Србија за хомосексуализам, за тоталну недискриминацију - тј. неразликовање између вредности - али нико то не зна, зато што то није била тема ниједне кампање, осим у најапстрактнијем смислу (нпр. пропагирање„европских вредности“, у којима скоро свако може видети оно што жели да види, и да не види оно што не жели да види). А зашто то никад није била експлицитна тема? Скоро сигурно зато јер они који је носе у срцу дубоко страхују да би их пропагирање „геј“ и сличних вредности коштало избора и власти. Зато је неприхватљиво да Марко Караџић из Министарства за људска права, као државни секретар не само свог, већ било ког министарства, наступа, како су Двери српске лепо приметиле, као незванични гласноговорник „Поворке поноса“. Нека неко каже – одакле то Караџић црпи мандат и политички легитимитет за своје наступе? Чији год он кадар био, јасно је да садашња владајућа коалиција није бирана нити да би Србији наметнула нови, државотвнорни Статут Војводине, нити да Србију потуљено и подмукло приближава Србију НАТО-осовини, нити да организује „поворке поноса“ у Србији. Једноставно, то није било у изборном програму било које од владајућих странака. „Поворка поноса“ је заправо само још једно кукавичије јаје које се накнадно покушава потурити српској популацији, након избора, без претходно верификованог, легитимног политичког мандата заснованог на јасно предоченом предизборном програму. И зато се може рећи, не улазећи у то да ли је Караџић Л, Б, Г и/или Т – или ништа или све од наведеног – да он сасвим сигурно политички узурпира свој положај и да није позван да икоме дели лекције са своје функције, бар када је реч о „Поворци поноса“. Када и ако буде био део победничке коалиције у чијем је програму промовисање вредности оличених у поменутој манифестацији, тек онда ће имати легитимитет да наступа онако како наступа сада, па чак и да обезбеди финансирање за будуће „поворке поноса“ (а тада би носиоци традиционалних вредности, ако су у мањини, морали да размисле да ли да ускрате држави своје порезе и ризикују егзистенцију зарад сопствених убеђења). Он сада само неовлашћено завлачи руку у туђи џеп, тј. џепове свих оних који држе до традиционалних вредности, као и свих оних који су доведени у заблуду током последње предизборне кампање тиме што нису знали да гласају и за државно спонзорисање „Поворке поноса“. Дакле, у садашњим условима, „Поворка поноса“ нема никакав политички легитимитет. Штавише, она безобразно крши права популације која заступа традициионалне, монотеистичке вредности, јер их приморава да чак имају финансијског удела у њој (посредно финансирајући државне чиновнике који ће се тамо појавити, полицију која ће то обезбеђивати, НГО које учествују у организацији). Једно је сигурно: ако власт истраје у одржавању „Поворке поноса“, њени носиоци биће у српској повести вечно обележени - као припадници прве геј владе (геј режима?) у српској историји. Јер, то су „вредности“ за које су се определили, терајући „стрејт“ већину (или бар велики њен део) да финансира промовисање „геј“ начина живота (на страну то што увек делују некако „геј“ након потписивања нових кредитних аранжмана којим будућа покољења додатно закопавају). Ако су спремни да носе тај печат, само напред. Јер, након 20 септембра, назад више неће моћи.
posted by doktor at 11:25 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (0) | Posalji komentar
15/9/2009
"Хомофили" у ланцима тржишта Мила Алечковић-Николић уторак, 15. септембар 2009. У древној Немесијеовој категоризацији страхова из 4. века на: окнос, аидос, фобос, експлексис, катаплексис и агонију, сложеница "хомофобос" не постоји. Али, недавно је у Француској усвојена двосмислена кованица "хомофоб", која је "страх од бракова хомосексуалаца" протумачила као "страх од Човека као таквог", и обрнуто, "хомофил" би био онај који љуби бракове хомосексуалаца, а онда уједно љуби и Човека у целини. 1999. године у Француској је изгласан закон о дозвољеној унији хомосексуалаца оба пола, а иста је каснијим амандманима закона прерасла у брак (PACS: Le Pacte civil de solidarité). Противници овог закона названи су "хомофоби" и изнад њих данас у лобистичкој Француској виси Демоклов мач претње, моралне осуде, новчане казне и срамоте. Онај ко је оцењен као "хомофоб", наћи ће се у ситуацији да плати данак у златницима и јавној срамоти. Психијатри се у земљи медицине још некако држе на гранчици која се све више тањи и савија, те они још смеју да признају да код њих, иако су избрисани са списка званичне дефиниције поремећаја, неки хомофили (као уосталом и хомофоби) сами долазе да им се жале на каучу, али не смеју да кажу да код ових постоји било каква дерегулација. "Хомофоби" су, дакле, сви они који су против бракова хомосексуалаца, тврдећи да су "хомофили" (присталице бракова хомосексуалаца) инструмент у рукама Малтузијаниста, којима је циљ да спрече рађање деце. С обзиром на то да је крајња консеквенца бракова хомосексуалаца порука да сопствена деца нису важна и да лик оца и лик мајке за који психологија и психијатрија и њихови идејни претходници од давнина установљавају нужност у израстању нормалне личности такође нису важни, из концепције нових "хомофила" следи закључак да читава наша досадашња психологија и психопатологија, мора да се постави на неке нове основе. То, по себи, и не би био проблем. Никада није проблем у новини и у револуционарној Побуни. Проблем настаје једино онда када онај који се буни нема шта да понуди. А питање које се поставља јесте: коју нам то слику закона људске психе и психосексуалног развоја нуди нови поглед "хомофила"? Малтузијанисти су, с друге стране, на време скренули пажњу на демографски проблем превеликог наталитета за развој "здравог капитализма". Велики капитал ће их натерати да траже и своју државу Али, проблем постаје тежи ако се схвати да се многи лобисти хомофила управљају само према тржишним разлозима, будући да свака њихова подршка финансијској злоупотреби људи, има новчану тарифу. Када у Француској глумица из клуба треће лиге изађе да манифестује у част бракова хомофила, она обавља једну тржишну трансакцију. Таква особа снимиће више плоча, биће позивана у више рекламних емисија, политичар ће добити више гласова, а глумац више гледалаца. Општинар Париза Бертранд Деланое који намерава да буде председнички кандидат на следећим изборима против социјалисткиње Сеголен Ројал, велики је борац за "бракове хомофила" иако се сам још није оженио/удао на тај начин. Али, он јавно износи још један детаљ: поред хомофилства, он је и травестит. Пронашли су га у баровима Париза у сукњи и потпетицама, пурпурних усана. Верује, наравно, да ће бити и будући председник Француске. "Хомофили", односно брачни парови данас у Француској имају своје библиотеке, своје посебне ресторане, своје специјалне радње, своје матичаре, своје медије, своје мреже, своје паркове. Ко зна шта ће они још из друштвене опште доброте и имовине превести у приватно власништво. У почетку су хтели да их друштво као мањину призна и прими, али капитал их је натерао да се сами из тог друштва ограде бодљикавом финансијском жицом. Сада ће их велико тржиште натерати да траже право на самоопредељење и независност. Сутра ће их исти натерати да траже сопствену државу. Борба за људска права, на западној страни васељене поново је банално прерасла у борбу за право новца да се хистерично обрће и окреће око сопствене осе. Хомофили су постали машинерија увек истих финансијских слепих ротација, иако су некада мислили да су свест о људској слободи и различитости. Они су данас део пијачне трговине, натерани да играју улични валцер до бесвести, а њихове сексуалне потребе бачене су на велико глобално тржиште. Њих су затворили у ново ропство експлоатације они који манично беже од природног склада Аниме и Анимуса у сопственој психи и који на људском нескладу и незадовољству зарађују огроман новац. Наравно, нико од нас који се бавимо душом не негира да су "хомофили" великим делом физиолошки детерминисани и да њихову различитост нико нема права да осуђује и вређа. Али, где престаје слобода и где у прозелитизму особености коју имају, почиње гушење слободе других? Закон против хомофоба (не противника хомосексуалаца, него противника њихових бракова) упркос тржишту које ове бракове злоупотребљава, најпре је донет да би заштитио све мањине, али не зато што су у праву, (мањина може да буде морално у праву), него само зато што су мањине. Некада давно цинично је о томе писао Фридрих Ниче, видовито слутећи где ће завршити, како је он говорио "хришћански мазохизам". Ничеа је побило време, јер се управо наш вековни осећај за слабост, бол и несрећу данас агресивно устремио против самог хришћанског осећања. Коње убијају, зар не? Затим се оваква аксиологија режираног уздизања људских недовршености у висине преместила на све што је у друштвеном смислу проблематично, како нико не би био дискриминисан. Тако се дошло до чувеног појма "позитивне дискриминације". Од сасвим хумане жеље да се одређени људи у својим различитостима не повреде, дошло се до друге крајности. Она је од инфериорности направила супериорност, потврдивши древни психолошки закон који је у својој индивидуалној психологији одлично описао још Алфред Адлер, а то је да "болесни орган" постаје средство завођења, борбе и надмоћи. Али, ово је тачно под условом да се догоди сублимација, суштински процес у сазревању и стваралаштву сваког човека. Међутим, странпутица данашње уличне "хомофилије" не подразумева више никакву сублимацију, већ од свега овога има финансијску зараду. Од наше заједничке истине да не треба вређати људе који нису исцртани по симетрији златног пресека, дошло се до идеологије да их треба имитирати, личити на њих, односно, да треба уништити сам тај златни пресек. Треба уништити савршенство, јер нас оно плаши. Треба сваку људску дерегулацију прогласити за пуноправну другост. "Једнога дана, када капитал схвати да и то може да искористи, вероватно ће и некрофилија бити избрисана из домена поремећаја и имаћемо параде некрофила у Паризу", каже један француски психијатар. Процес сублимације (који је створио Човека) као да више не постоји. У својој књизи "О Дому и Искону", у завршном есеју описујем свет људи који се званично венчавају са својим кућним љубимцима. Зашто сутра не би и "зоофили" били пуноправни са нама? – настављам размишљање мог француског колеге. Зар не волимо животиње тако емотивно интелигентне, зар их нисмо заштитили, зашто се са њима не бисмо парили? Зар то не би створило нове потребе и нова радна места, а делимично елиминисало вишак људске популације? Ако логичких, етичких и медицинских критеријума више нема, ко би онда идеолошки смео да буде против зоофила ? Левица или десница ? У Француској данас постоји неписана норма да се у сваку телевизијску емисију позивају екстремно гојазни људи, како би се показало да према њима нема дискриминације. Али, од те племените жеље, дошло се до тога да ни лекар више јавно не сме да им саветује да мање једу, да лече хормоне, да смршају како не би добили висок притисак, или инфаркт срца или мозга. Они су од "угрожене мањине" постали "већина коју треба поштовати", заправо већина којој више не сме ни да се каже да има било какав проблем. Тржиште их је преузело и гурнуло у погон своје захуктале злоупотребе. Поштовање "права мањина у друштву" стигло је тако до сопственог апсурда. Некада угрожени, болесни или несрећни људи, дижу се се сада као мењшевици и прерастају у бољшевике, а затим пуцају са Ауроре. Али, то ће уједно бити и крај, јер ће тај пуцањ победе означавати крај људске врсте. Од Стевана и Вукана до хомофила и хомофоба За разлику од Француске где параде бракова хомофила представљају само менует са погрешним корацима, Србија је опет сирово пагански подељена на две хемисфере мозга без корпус-калосума, односно без сарадње између два дела. Од Стевана и Вукана, преко Карађорђевића и Обреновића, преко Славјанофила и Еуропејаца, четника и партизана, стигло се до Хомофила и Хомофоба. Можда је то преостали програм српских исцрпљених политичких партија. Од идеологије и поделе Духа сишло се на идеологију и поделу физиолошке нужде. Људи ваде и показују своје изнутрице. Хвале се њима. Некада би "хомофил" или "хомофоб" написали роман или насликали слику, смислили неки филозофски систем, као достојни синови и кћери старих Грка. Данас они иду и вичу улицама какве су им сексуалне потребе, као да то некога занима. Лично никада нисам имала ништа против "хомофила", ако се зауставе на свом приватном животу. Али сам против тржишта које их бездушно искориштава и као робове тера на улице, понижавајући их на начин који они још увек не виде. Зар није највећа психолошка повреда терати човека да јавно износи своје интимне потребе као идеологију?! У доба највећих приватизација материјалних добара и имовине у Србији, једино је најинтимнија духовна и физиолошка имовина човека постала потпуно јавна и подруштвљена. Она се придружује некој врсти неуспеле приватизације. Направили смо чудесна открића у науци и уметности. Али, живимо у бесмислу "тог глупог 21. века", како је Леон Доде звао једног обесног и мегаломанског претходника нашега доба, оног који је први започео људску ирационалну и бескрајно дугачку самоуништавајућу авантуру. Од кружења Неба кроз двадесет векова, рекао би Т. С. Елиот, опет смо се спустили до Прашине.
posted by doktor at 22:22 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (0) | Posalji komentar
6/9/2009

Drugi deo

A couple participate in the gay pride parade to celebrate the 30th anniversary of the first public demonstration of the Movement for the Rights of Sexual Diversity in Mexico City, capital of Mexico, June 28, 2008.

Meksiko.

 

Prosto ukucate u google Gay pride parade, izaberete images i izaci ce vam usta su one evoluirale.

posted by doktor at 20:34 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
5/9/2009
San Francisko 2007, prilika da vidite u sta se parada na kraju pretvori, prvi deo
Najtuznije je sto se deca dovode da gledaju ovakve scene.

http://xpress.sfsu.edu/specials/2005f/folsomkids/thumbnail.jpg

















overhead, trailing a banne



http://www.zombietime.com/folsom_sf_2007_part_1/index.php
posted by doktor at 12:30 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
3/9/2009
Parada ideologije homoseksualizma

Парада идеологије хомосексуализма

PDF Штампа Ел. пошта
Бошко Обрадовић   
четвртак, 27. август 2009.

Пре него се одговори на наизглед једноставно питање: ЗА или ПРОТИВ тзв. Поворке поноса у Србији, потребно је много савесније приступити овом сложеном феномену. Јер у овом случају се не ради о људском праву које је угрожено, већ о новом идеолошком концепту који се настоји инсталирати под плаштом остваривања људских права.

Пре било какве расправе треба рећи да је недопустиво насиље и дискриминација над било чијим приватним погледом на свет који не крши закон. Међутим, проблем настаје онога тренутка када се од приватног мишљења и деловања прави идеологија, систем вредности и култура понашања која се намеће заједници са потпуно супротним погледом на свет, и све то жели озаконити.

Остваривање права или наметање система вредности?

Овде нећемо улазити у анализу да ли је хомосексуализам оваква или онаква, наследна или стечена болест, морално сагрешење, извитоперено људско право или социјална патологија. Предмет нашег интересовања биће хомосексуализам као идеологија, културни образац, покушај натурања система вредности у демократској форми. Настојаћемо да укажемо на револуционарни догађај прерастања приватности у јавни дискурс који, иако заштићен од сваке дискриминације, жели да постане доминантан и меродаван. Коначно, поставићемо питање неотвореног дијалога о правима већинских заједница и вређању њиховог традиционалног система вредности, тј. да ли се национална, верска и сексуална већина нешто уопште пита у Србији и има нека своја права?

Потребно је знати да постоје три облика исповедања хомосексуалног погледа на свет, за који се може рећи да је стар колико и људска цивилизација, али да тек у наше медијско и политички коректно доба добија на масовности и свеприсутности.

У прву групу спадају они људи који имају овакве склоности, али се тога стиде и желе да се промене. У другу групу улазе они који своје сексуалне склоности држе у границама своје приватности. Ове две групе за нас нису спорне, јер немамо право да улазимо у туђу приватност, и такође не улазе у област ове наше анализе.

Тек трећа група хомосексуално настројених људи има неодољиву потребу да парадира са својим тзв. сексуалним опредељењем и намеће га у својој средини. У ту сврху покреће се читава културна стратегија, медијска и уметничка подршка, НВО сектор, политичко лобирање, законска регулатива и други облици друштвеног утицаја. Овде се више не ради о људском праву на приватност и слободу опредељења, већ о организованом промовисању сопственог погледа на свет као новог и друштвено пожељног обрасца понашања, без обзира на вредности средине у којој се то чини. Традиционални јавни и породични морал се проглашава застарелим, ретроградним, насилним, неслободним, а нови погледи се пакују у обланде модерности, напретка и савремености сваке врсте. Овде више нисмо на терену људских права и слобода већ културних, медијских и политичких ратова у којима нема нерешених резултата, већ само победника и поражених.

Како дати апсолутна права једном новом погледу на свет, а у потпуности занемарити окружење у коме се он појављује и жели наметнути?

Нова генерација људских права

Главни аргуменат за организовање тзв. Поворке поноса јесте да су права хомосексуалаца угрожена. Шта, међутим, чини та њихова права? Право на живот, рад, организовање, слободу говора - као код свих осталих грађана? То апсолутно имају и заштићени су од сваке дискриминације по питању остваривања ових права. Значи да желе нешто друго, да им ово није довољно, да хоће још и даље у својим „правима”. Да ли можда већ захтевају право на легализацију брака, усвајање деце, позитивну дискриминацију у свим сферама друштва? Зашто то онда отворено не кажу и поставе као проблем? Зато што је онда једино решење у свенародном референдуму по овим питањима, где би прошли као што су прошли у својој матици – Калифорнији, дакле, упркос свој пропаганди и лобирању, изгубили би. Зато је циљ да до референдума никада не дође и да се што више ових прећутаних захтева оствари тајним лобистичким путевима који су увелико разрађени. Једном речју, да њихова права лакше прођу у медијском и демократском мраку.

Има ли проширивање људских права уопште граница?

Да ли се права мањина постепено претварају у диктатуру мањина? Да ли већина има нека права и да ли су одређена права мањина увреда и угрожавање права и вредности већине?

Да ли народи и државе са дубоким и старим традицијама и системима вредности могу и треба да буду натерани на повлачење и окупацију од стране надирућих нових идеологија?

Да ли један народ, култура, друштво, држава имају право на свој традиционални поглед на свет и јавни морал? Да ли је кршење тога морала узнемиравање и угрожавање права те заједнице?

Колико је хомосексуализам као идеологија и покрет овде аутентична појава, а колико нуспродукт владајуће светске освајачке и колонизаторске идеологије? Ко се то заиста буни у Србији: хомосексуалци или промотери идеологије хомосексуализма којима је то посао, а не начин живота? Колико је ова идеологија домаћег порекла, а колико увезена са стране, одакле се и финансира и подстиче? Како да то знамо?

Куда нас даље воде оваква људска права: у већ поменуту легализацију хомосексуалних бракова, законску могућност да такви бракови васпитавају децу, превредновање читавог друштвеног живота у њиховом правцу, позитивну дискриминацију и процентуалну заступљеност на свим функцијама, кривично гоњење другачијег мишљења, политичке партије које се, по западном узору и већ озакоњеном примеру, залажу за педофилију?

Много је питања на која нема одговора. Јасно је само да је отворен један нови друштвени фронт и да се домаћи задатак настоји завршити до краја. Може нам се десити да оно у шта верујемо и како живимо више миленијума постане предмет вређања од стране нове идеологије, да због тога у шта верујемо и како живимо будемо дискриминисани или завршимо у затвору, јер самим својим постојањем доводимо у питање нове вредности.

У томе је и био највећи проблем недавно усвојеног Закона о дискриминацији: што једном заштитом од дискриминације рађа нову дискриминацију. То као да јесте циљ идеологије хомосексуализма: да буде изнад закона, да буде привилегована, да за њу важи оно што не важи ни за кога другога, и да може слободно и заштићено да се шири друштвом. То је суштина тзв. Поворке поноса: она се и организује управо да озваничи тај искорак у друштво и несметано ширење идеологије хомосексуализма.

Сексуално узнемиравање

Свуда у свету где се овакве параде одржавају (а то су традиције на које се овдашњи геј активисти позивају) по правилу претварају се у карневале наказности, сексизма, перверзије, егзибиционизма и свих других облика скарадности. У свим другим случајевима овакво понашање било ког појединца или групе на јавном месту нормално би се прекршајно третирало у свим сређеним и пристојним друштвима као кршење јавног реда и морала. Зашто су само припадници оваквог погледа на свет изнад закона и зашто је њима све дозвољено?

Ми желимо да и Србија буде место где обични људи могу слободно и породично да шетају без бојазни од сексуалног узнемиравања својих ближњих, а поготово деце. И то је вероватно пресудни закључак ове теме: неко жели да под маском људских права и слобода, заштићен савременом политичком идеологијом, промовише и натура свој лични поглед на свет. Јер ако неко само жели да оствари своје право, зашто га једноставно не користи када му га нико не брани и не улази у његову приватност, већ га однедавно законски и штити од сваке дискриминације? Тј. зашто има потребу да са њим парадира и провоцира?

Прави одговор гласи: где су права другачијег погледа на свет од овога који нам се данас намеће? Јер и ми имамо свој национални понос, који се гази у континуитету последњих 20 година. Да ли и ми треба да почнемо да парадирамо? Да ли неко изнова свесно игра на карту нових друштвених сукоба и новог понижења српског народа? На крају, да ли су идеологија хомосексулизма и њена друштвена победа можда мање битни од пораза традиционалних заједница и погледа на свет? Можда се ту крије кључ за одгонетање тајне одржавања тзв. Поворке поноса: демонстрирамо ли заправо чија је и чија ће бити ова земља?

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/parada-ideologije-homoseksualizma.html
posted by doktor at 19:31 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
1/9/2009
Uloga homoseksualaca u stvaranju nacisticke Nemacke

Malo je poznato široj javnosti da je Hitler u početku imao veoma tolerantan stav prema homoseksualcima koji nisu krili svoje sklonosti ali su se u velikom broju priključivali najagresivnijoj grupi Hitlerovih pretorijanaca: Jurišnim odredima. Neke nacističke starešine, koji su inače odobravali pokolje koje je izvršila ta hitlerovska soldateska, ipak su se pobunili zbog njihove seksualne izopačenosti. Hitler, koji je inače bio heteroseksualac smirivao ih je preporučaujući im da ne osu|uju prestrogo seksualno ponašanje onih koji se bore za uspeh nacističkog pokreta.

Ovaj deo teksta sam preuzeo sa gay serbia sajta.

http://www.gay-serbia.com/teorija/2000/00-02-01-muska-seksualnost/?aid=61


LGBT aktivist cesto znaju da one koji se ne slazu sa njima nazivaju fasistima i nacistima, ali ispade da su oni na kraju sami ucestvovali u stvaranju nacisticke drzave. Bili su pripadnici najsvirepijih jedinica za ubijanja. Zasto je pukla tikva pa su na kraju oni postali proganjani nije do kraja jasno.

Ovaj clananaku ujedno jasno potvrdjuje da ne postoji gay gen. Kao sto i navodi razne teorije uzroka homoseksualnosti. Koleginica koja je pisala ovaj clanak je pokusala neuspesno da opravda sve sto se danas desava i prica od strane LGBT aktivista.

Inace evo nesto o udarnim nacistickim jedinicama na vikipediji.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%...%B5%D0%B2%D0%B0

Ноћ дугих ножева (нем. Nacht der langen Messer или Операција Колибри) је назив за низ политичких убистава извршених у Нацистичкој Немачкој између 30. јуна и 2. јула 1934. године. Нацистички режим је спровео егзекуције над најмање 85 људи из политичких разлога. Многи од убијених су били припадници Јуришних одреда (СА, нем. Sturmabteilung), нацистичке паравојне организације. Адолф Хитлер се окренуо против СА и њеног вође Ернста Рема зато што је увидео да самостално деловање СА и склоност њених припадника ка уличним насиљем штете његовој репутацији и популарности. Хитлер је такође хтео да предухитри сваки потез лидера Рајхсвера, немачке војске, који су били непријатељски расположени према СА, који би имао за циљ ограничавање његове власти. Нетрпељивост војних кругова према СА нарочито је порасла када је постала очигледна Ремова амбиција да жели да стане на чело војске и да у војску укључи и своје јединице. На крају, Хитлер је искористио чистку да би утишао конзервативне кругове који су критиковали његов режим, нарочито оних који су били лојални вице-канцелару Францу фон Папену.

У чистки је страдало најмање 85 људи, мада се коначан број страдалих процењује на стотине а више од хиљаду противника режима је ухапшено. Највећи број ових убистава извршили су припадници Шуцштафела (СС, нем. Schutzstaffel), елитних нацистичких одреда и Гестапо, режимска тајна полиција.

Vise ima na engleskom:

http://en.wikipedia.org/wiki/Night_of_the_Long_Knives

Stvarno, sta bi bilo da se nisu posvadjali? Stvarno je nejasan taj period


posted by doktor at 14:15 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar