EROS I HOMOSEKSUALNA LJUBAV U ANTIČKOM DRUŠTVU I KULTURI U kontekstu razumevanja erosa i homoseksualne ljubavi u antičko doba potrebno je razumeti i termine koji se vezuju za ovaj poseban i veoma raširen tip ljubavi. Platon govori da "eros" proističe iz pogleda na objekt koji izaziva želju. Potom, "eros" obuzima subjekt koji želi, omogućavajući mu da kaže "vidim" a potom "volim". Erastes je stoga onaj koji uzima od ljubavnih raspolaganja, za koga se rada odnos koji budi "eros" i koji oseća njegova dejstva. Iz ovog razloga konstrukcija pripadanja zahteva glagol eran (želeti) koji ukazuje na pasivnost osobe koja se želi, budući da izazvan od drugog "eros" je upravo strasna želja drugoga. Glagol philein manje ukazuje na ljubavnu požudu, a više na jednu osobinu poverenja u uzajamnom odnosu koji se uspostavlja. Izraz philia obuhvata odnose srodnosti, podređenosti ili gostoljublja, kao i ljubavne odnose. Glagol paidophilein ukazuje na odnos između jedne odrasle osobe i jednog adolescenta. Takav insitucionalizovan tip veze je plod odnosa poverenja (piston) i čini da dečak postaje hetairos (drug, prijatelj) odraslog. U poeziji arhajske grčke, ljubavna veza je osuđena asimetrijom dva bića, odrasle osobe i adolescenta. "Eros" u ovom slučaju može biti uzrok prijateljstva, ili tačnije philotes, koji veže adolescenta i odraslog u jednu vezu uzajamnog poverenja. Ova veza je odobrena od same zajednice, koja je prihvata, ili je ne želi i osuđuje kao čin nepravednosti. Takva snažna asimetričnost se ne izražava samo u platonskim vezama, već takođe u fizičkom zadovoljenju dvostruke vrednosti, bilo kao epithymia, erotska želja u pravom smislu, bilo kao hedone, zadovoljstvo ili fizička radost. U arhajskoj grčkoj, kako tvrde antropolozi, edukacija čoveka je predviđala, kao u plemenskom društvu, inicijaciju u društveni život. Ona je u isto vreme inicijacija u rod i u rat, u život i smrt. Takav kraj adolescencije je predviđao odvajanje, za izvestan period, od odraslog vaspitača ? od onog koji se voli. Naime na Kritu, kako je govorio Strabon, u arhajsko doba, odrasli ljudi su otimali voljene ljubimce i odvodili ih sa sobom van gradskih zidina. Tamo su živeli u skladnoj vezi propisanoj zakonima. Kada su se vraćali u društvo poklanjali su mladićima vojničku opremu. Takođe i u Sparti, pripoveda ovog puta Plutarh, stvari su se dešavale na isti način. U realnosti je odnos između mladića i njegovog učitelja morao biti duhovan i intelektualan, osim što je fizički. Pravila su bila veoma rigidna: između dvanaest i sedamnaest godina dečak zvan pais imao je ulogu podređenu u odnosu na odraslog. Nakon toga, oko svoje dvadeset pete godine, mogao je preuzeti aktivniju ulogu u odnosu na druge paides. Kasnije bi se ženio i mogao da nastavi da voli bilo ljubimce, bilo "slobodne" žene. Smatrano je nedostojnim čoveka da želi dečaka mlađeg od dvanaest godina i smešnim da nastavi da posećuje mladiće kojima je već bila nikla brada. Takav odnos bi bio snažno zabranjen od društva. Pravila civilnog života nametala su prelaz od pasivne uloge mladića, ka onoj aktivnoj, sa suprugom i ljubavnicima ili ljubavnicama. Pol partnera nije bio važan, budući da je osnovna razlika u odnosu bila ona između aktivne i pasivne uloge. Teognid se tako obraća konstanto jednom pais-u, dečaku ili devojci kako bilo, dok Sapfa opisuje svoju ljubav prema devojkama koje pod njenim vođstvom stiču posebne vrline žena koje se spremaju za udadbu. O obrazovanju namenjenom ženama znamo malo, kao i uopšte o ženi tog vremena. Njena najveća vrlina, kako sam Perikle kaže, jeste u tome da ostane anonimna. Njeno društveno obrazovanje (paideia) je ipak slično je onom propisanom za muškarce. Tako su u ženskom krugu oko Sapfe, devojke učile muziku i ples, i imale prilku da iskuse pre braka prolaznu ljubav sa odraslim ženama. Sve ovo je za muškarce kao i za žene imalo jednu propedeutičku funkciju, ukoliko je pripremalo grčke građane za njihovu buduću društvenu ulogu. Dok je u Atini žena bila manje više zatvoren u ginekej, u Sparti, ratničkom društvu, podela na polove imala je karakteristike manje kažnjive po ženu. Plutarh, u svom Životu Likurga, objašnjava da su udate žene mogle imati u Sparti odnose sa devojkama a da njihova reputacija nije trpela zbog toga. Spartanka je naime učestvovala u ativnom društvenom životu. Poput muškaraca i ona je vežbala u palestri, u borbi i za stvaranje boljih i zdravijih sinova. Njeno veće prisustvo u društvenom životu nije učinilo ipak toliko da odnosi između dva pola budu slobodniji. Bračni odnos, kako tvrdi Ksenofont, trebao je da ima naglašeno reproduktivni karakter. Likurg je stoga savetovao da se maksimalno smanje intimne posete medju supružnicima. Po njegovom mišljenju, u takvim uslovima supružnici se više uzajamno žele, i deca su snažnija od one dece rođene od supružnika koji su zasićeni jedan drugog. Plutarh, osim toga, povodom bračnog rituala, pripoveda da je supruga u najboljim godinama trebala da bude oteta od čoveka i "pripremljena" od jedne provodadžijke, koja joj je brijala glavu, oblačila mušku odeždu i obuću, i onda je puštala u tamu na slamaricu. Tamo se devojka obučena u muškarca sjedinjuje sa suprugom, i ubrzo nakon toga, on se vraća u red da spava sa drugovima. Pronalaženje stoga jednog definitivnog odredjenja na polju grčko-arhajskog ljubavnog izražavanja u heteroseksualnim kao i homoseksualnim odnosima nema konačni smisao. Posebnost karaktera odnosa između odraslih i adolescenata, jednog kao i drugog pola, iziskuje upotrebu prigodnijeg termina kao što je "homofilia", jer je u isto vreme precizniji i sveobuhvatniji kao za muške, tako i za ženske ljubavne odnose. Ne treba zaboraviti da je u klasičnom svetu bila prihvaćena ljubav između odraslih i adolescenata, a da je homoseksualni odnos između odraslih bio kuden. Seksualna edukacija bila je usmerena na ljubimce odraslih žena i ljubimce odraslih muškaraca. Naročito strasne veze između odraslih i mladića nisu bile nemile, Sokrat je takođe je držao da je jedinstveni oblik ljubavi onaj prema ljubimcima. Prelaz od adolescencije ka zrelom dobu dešavao se po opštoj shemi. Bio je podeljen na tri dela plemenske inicijacije, sa svojim fazama odvajanja, zabranjivanja i primanja. Takozvana grčka homoseksualnost je objašnjiva samo ako se veže za edukativne procese, koji, kako kažu antropolozi, vode poreklo od ritualne plemenske inicijacije, od rituala koji u svim primitivnim društvima označavaju prelaz u doba zrelosti. Zbog toga je muška prostitucija bila nasilno osuđivana i mogla je prouzrokovati čak i gubitak političkih prava i seriju zabrana u političkom životu. Homoseksualnost, čije smo karakteristike u Grčkoj izneli, bila je žigosana od Rimljana kao "grcki porok", kao znak mlitavosti i oskudne muškosti, osobine koja zaista ne priliči rimskim građanima. Za Rimljanina je naime muškost, kao potvrda volje, bila skoro politička dužnost. Bilo mu je zabranjeno da voli slobodne mladiće, kao grcima mlade robove. Za osudu je bilo da slobodni čovek preuzme pasivnu ulogu u službi drugoga. U tom kontekstu Seneka piše: "Seksualna pasivnost je za slobodnog čoveka zločin, za roba nužda, a za oslobođenika potreba." Tako su se rimski mladići, još golobradi, morali kretati uz pratnju robova i učitelja. Oni bi bili predmet pažnje odraslih te se u republikansko doba možda osećala potreba da se potvrdi uredba jednog gradskog pretora koji je težio zaštiti stidljivosti žena i praetextat-a, dečaka još seksualno nezrelih. http://www.gay-serbia.com/teorija/2001/01-10-20-eros-i-homo-ljubav/