Dušu mi pokloni.

Mene rastužuju ti krvi požari

što iza sebe ostavljaju pepelište,

te oluje što nište

ženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni,

u ljubavi ja bih htela

do u večna vremena

da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.

Meni je malo taj trnutak zaborava,

to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni,

od iskoni u meni spava

čežnja plamena za večnim,

za ljubavi trajanjem

i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo

za vrelim ljubavničkim bdenjem

posle kojeg duša pada;

htela bih u zagrljaju da doživim

svetle snove

i pijanstvo onog mutnog sklada

što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi

nijedan naš trenutak

da svaka naša milošta se stvori

u kakav život, pa ma malen bio

kao grumen večitog zlata,

da mi duša blista posle zagrljaja

kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.

Pričaj mi svoje snove u tami,

pričaj mi detinjstva sećanja.

Želi i ti da budeš uza me

do poslednjeg dana.

Dušu mi pokloni i zadnju joj

česticu svaku

i najlakši dašak svaki

njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,

noćnih nejasnih muka,

pričaj šta srce ti najčešće sanja.

Drhti od iznenadnog zvuka

moga koraka i glasa.

Želi i ti u mom zagrljaju

da i posle smrti časa

ostanu ti na mene sećanja.

                                   DESANKA MAKSIMOVIĆ