Волео сам девојку из града
Ја сам рођен у цвећу ливада
чувах стада покрај реке Груже
ал' заволех девојку из града
са уснама к'о пупољак руже.
Беле руке, а прсти к'о дирке
причаху ми најнежније бајке
залуд уздах из груди пастирке
залуд сузе моје старе мајке.
Син сам плавих шума и ливада
гајих добре коње и волове
због лепоте девојке из града
заборавих брда и долове.
Звао сам је улицама дугим
и венуо к'о трава јесења
једног дана спазих је са другим
загрљену у сенци кестења.
Шта сад могу, већ бол свој да патим
младост моју да тужим зацело
морао сам кући да се вратим
своме дому, у рођено село.
И сад опет свога вранца јашем
и у крчми крчмим своја стада
китим свирце и разбијам чаше
и проклињем девојку из града...
Добрица Ерић
