Љубав је великошдушна,
добра је,
не завиди,
љубав се не хвали,
не надима се;
није непристојна,
не тражи своје,
није раздражљива,
не памти зло;
не радује се неправди,
а радује се истини;
све покрива, све верује,
свему се нада, све подноси.
Љубав никад не престаје.
Павле
( И.Коринћанима 13)
САМОЋА
Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да издржиш самоћу.
Џиновске звезде самују
на ивицама свемира.
Ситне и збуњене
сабијају се у галаксије.
Семе секвоје бира чистине
са много сунца,урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.
Орао никада није имао потребу да се
упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.
Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи и страшнији
и дужи од времена и вечности.
Мирослав Антић
Прва дама домаће послератне популарне музике.
Раскошна природна плавуша, великих светлих очију била је предодређена за успех.
Нарочитог, сјајног порекла (отац, београдски предратни индустријалац), постала је звезда раних шездесетих, експлозијом радије уместо спорим, упорним пробијањем, наступом на загребачком фестивалу гдје је отпевала песму 'Ти ниси дошао', посвећену Цунету Гојковићу, њеној тадашњој љубави, побринувши се за један од, кажу, најузбудљивих момената домаће телевизијске историје.
(Гледа8 то код тетке, јер ми, тада, нисмо имали телевизор, али нисам био свестан свих аспеката те драме)
Препуњена емоцијама, у живом тв-преносу, Лола је чак успела да прескочи инструментални увод па га је оркестар морао одсвирати поново. Кад је коначно запевала, свесна посебности поруке текста песме, очи су јој се испуниле сузама - ипак је наставила да пева, док је публика у Лисинском и поред телевизора суздржаног даха пратила ову драму. Кад је некако ипак завршила песму, публика је експлодирала - аплауз је трајао пуних девет минута!
Звезда је рођена.

Заувек памтим боју њеног звонког, ведрог гласа и песме:
Не пали светла у сумрак, Једном у граду ко зна ком, Само једна кап весеља, Романтична песма, Мустафа...Па Чамац на Тиси са Драганом Антићем. . .
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај ме и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када други нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, -
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.
Константин Симонов